ЦРНОГОРСКИ ИДЕНТИТЕТ - СВЕ ШТО НИЈЕ СРПСКО


(Извод из есеја)

О ПСИХИЧКИМ СВОЈСТВИМА И МЕНТАЛИТЕТУ ЦРНОГОРАЦА

О психичким својствима, карактеру и менталитету Срба динараца, и међу њима Црногораца, писали су многи аутори. Међу њима етнолози и антропогеографи Јован Цвијић, Јован Ердељановић, Владимир Дворниковић, али и писци попут Иве Андрића и Петра Џаџића, као и многи страни путописци  разних научних профила.

Др. Момчило Суботић

 Јован Цвијић је указивао на негативне особине Црногораца, као   што је болесна осетљивост, надмени индивидуализам, код њих   има најмање демократског духа јер су потомци јуначких родова   остале сматрали никоговићима. Мери Адам у књизи Кроз српске   земље (1904), каже да је вишевековна борба за слободу, под   снажним владарима из лозе Петровић Његош, створила кључну   карактеролошку разлику између два српска идентитета:

 „Црногорци су током свих тих година учили да се   повинују, док су Србијанци научили да се супротстављају   свим облицима владавине“.
Јово Капичић је казао како га је Јосип Броз Тито питао због чега  су Црногорци „сви редом“ непоуздани, а Капичић је одговором да  су Црногорци „сви редом“ непоуздани потврдио Титове речи.  Црногорци поседују веома изражен „конвертитски синдром“.  Раковић истиче да је Ђукановић преумио и конвертовао попут  Анте Старчевића и Секуле Дрљевића, те да по узору на Хрвате  гради „црногорски домовински идентитет“. Историчар Драгољуб Живојиновић напомиње: „Старије генерације нестају и ту (српску) традицију ће однијети са собом у гроб, а нове ће прихватити све то што им се сервира од основне школе па до школовања на факултетима. Лаж ће постати легитимна.“

Црногорски идентитет је све што није српско.

Да бисте могли рећи да сте Црногорац, морате претходно рећи да нисте Србин... Тиме се у идеологији нових нараштаја утемељује неки друкчији поглед на свет. У социјалној патологији та се област зове друштвени инжењеринг. Херман Нојбахер, Хитлеров изасланик за Југоисток, овако описује Црногорце: „Црногорци су Срби који имају посебну самосвест о томе да су управо они најбољи Срби“. Па додаје: „Али, није баш тако, да се Црногорац па чак и онај, који осећа и размишља великосрпски, једноставно идентификује са обичним Српством. Ови становници брда имају сопствену историју, специфичну изразиту самосвест и посебан начин живљења. На своју српску браћу, која живе на планинама средње висине и у Панонској низији, гледају са мирним, самоувереним непоштовањем.*


„ДУКЉАНСКО“ („ЦРВЕНОХРВАТСКО“) ОДМЕТАЊЕ ОД СРПСТВА

 „Дукљанизација“ Црне Горе је исто што и њено кроатофилско самоидентификовање, то је трагање за историјским и етнојезичким идентитетом засновано на измишљеним и фалсификованим призивима „Црвене Хрватске“. Као што је поменуто, идеолози хрватског праваштва уочили су црногорски „синдром конвертитства“, проузрокаван манифестацијама као што су „психолошка напетост, ужарена сујета, али и лукративни мотиви“, који су „јаче изражени у Црној Гори него другде на динарском простору. Неки хрватски идеолози су сматрали да то треба искористити за превођење Црногораца у хрватску нацију (Иво Пилар), неки да Црногорцима као посебној нацији треба дати хрватски цивилизацијски идентитет (Милан Шуфлај), а неки да у федерацију треба повезати Хрватску, Босну и Херцеговину и Црну Гору (Стјепан Радић). Шуфлај је писао и о „католичком насипу“ који кроз Црну Гору треба да споји Далмацију и Албанију...“ У „дукљанском“, „црвенохрватском“ смислу деловали су и њихови црногорски следбеници, активни сарадници и популаризатори усташког режима НДХ-а: Секула Дрљевићи Савић Марковић Штедимлија (Павелићев сарадник по питању „Хрватске православне цркве“), те савремени заговорници „дукљанизације“ Црне Горе, попут Саве Брковића, Јеврема Брковића, Шпире Кулишића и других. Један од њих је Славко Перовић, вођа Либералног савеза Црне Горе, који је деведесетих година био својеврсна претходница Ђукановићевом ДПС-у и осталима сепаратистима у Црној Гори, а који је „имао„призив“ како је управо он тај који Црну Гору треба да „врати“ римокатоличанству“.

Треба поменути историјски неутемељено хрватско својатање Бококоторског залива, као залива хрватских светаца: тако се хрватски идеолози позивају на Озану Которску (1493-1565), али нигде не помињу да је она рођена као православна хришћанка Катарина Косић у Црној Гори (село Релези, Љешанска нахија). У Котору је примила римокатоличку веру и постала калуђерица доминиканског реда... Таквих верских конверзија међу Србима пуна је историја. То је период кад се о хрватству на тим подручјима није ништа знало, јер Хрвата на том подручју није ни било. О томе, спочетка 17. века, пише Мавро Орбин у свом Краљевству Словена. Надбискуп барски носио је титулу примаса српског. Ту титулу носили су и двојица Змајевића, Андрија и његов синовац Вићентије - Вицко, из Његуша, из српске православне породице. Као надбискуп барски и примас српски, Вићентије Змајевић је, 1721. године, написао спис „Дијалог између Србина и Католика“. Историчар Марко Јачов посебно истиче податак да је у том делу присутан први изразит покушај једног римокатоличког црквеног великодостојника да се православље идентификује са српством, а Срби – католици да се лише свог имена.

Да се ради о континураној активности хрватских римокатоличких мисионарских и прозелитских посленика, на ширењу хрватства преко римокатоличанства, говори и следећи  податак из књиге Александра Раковића. Момир Војводић,српски песник из Црне Горе, питао је хрватског лингвисту Далибора Брозовића, зашто пристаје да буде ментор или члан комисије за одбрану докторских дисертација црногорских сепаратиста, зашто их подржава, иако је свестан да њихови радови немају никакву вредност. Брозовић се сагласио и рекао: „Да, све је то истина, у питању су дилетанти, али су нам потребни као наша експозитура у Црној Гори, јер треба да раде на доказивању различитости црногорског идентитета у односу на српство и на приближавању Црне Горе Хрватској, па су им потребна научна звања, како би њихове тезе добиле привид научног истраживања и како би њихова ријеч имала бољи одјек и тежину у црногорској јавности.

„Дукљанска академија“

Пројекат промене идентитета пратиле су и „културне“ манифестације тога типа. Тако је група прохрватских сецесиониста 1998.године основала „Дукљанску академију наука и умјетности“, на челу са Јевремом Брковићем. Мржња на Србе достизала је мржњу њихових хрватских, правашких узора. Црногорски сепаратисти преузели су и њихове пароле против Срба: „Србе на врбе“, „Убиј, закољи, да Србин не постоји“ и друге.

Преумљењем Ђукановић се нашао пред задатком да новој, несрпској, сад већ антисрпској, држави прибави и одговарајући идентитет: историјски, верски, језички. Другим речима, да кривотвори и над Србима врши дискриминацију и насиље, јер је нова парадигма заснована на историјским лажима и фалсификатима. Не обнављају Ђукановић и сепаратисти до њега никакву црногорску државу, нити „аутокефалну“ црногорску цркву, као ни црногорски језик- кључне атрибуте националне државе, већ праве нову државу- Црну Гору као „антиСрбију“. Дакле, црногорским сепаратистима није довољна чињеница да нико међу Србима не оспорава постојање самосталне Црне Горе, као српске, па и српско-црногорске државе - таква се одвојила од Србије - већ се иде на потпуно негирање њеног српског порекла и идентитета. А таква идеја води у насиље. Треба истаћи да у време црногорског расрбљивања - за време СРЈ, ДЗСЦГ, као и пред црногорски референдум о независности - српске и просрпске странке у Црној Гори, нису успеле да се изборе за конститутивни статус Срба у Уставу Црне Горе, онај исти статус који је Србима у БиХ омогућио остварење сопственог државног ентитета – Републику Српску.

„Црногорска православна црква“

Освојивши власт Ђукановић је имао обавезу према сепаратистима, па према томе и према заговорницима и структурама новоформиране ЦПЦ, на челу са Мирашом Дедеићем, тзв. владиком Михаилом. Ова ЦПЦ формирана је 17. јануара 2000. у полицијској станици на Цетињу. Ђукановић је ЦПЦ бранио и у свом писму патријарху СПЦ господину Павлу, што је нечувено. То значи да је већ тада стваран политички и друштвени амбијент за доношење једног таквог закона, који ће изједначити СПЦ са тзв. ЦПЦ, тј. промовисањем новог црногорског идентитетског ентитета.

Овде је важно презентовати краћи историјски увод. После пропасти Душановог царства, Косовске битке (1389), те пада Деспотовине (1459), наилази период турске доминације. Турци укидају Пећку патријаршију (1766), на престо Светога Саве доводе Грке из Цариграда представнике Васељенске патријаршије (Фанариоте), а Српска црква бива разбијена по појединим покрајинама. „Митрополија је у Црној Гори одувијек била једна од светосавских епархија Пећке Патријаршије и, сходно канонским правилима, једино је од ње могла да добије сагласност за аутокефални или аутономни статус“.

После Балканских и Првог светског рата и ослобођења и уједињења, те стварања Краљевине СХС долази до поновног уједињења свих епархија у Пећку патријаршију. На јединство Српске православне цркве било је много удара, поготово у хрватској - усташкој НДХ, када је побијено на стотине српско-православних свештеника и пет владика, и када је насилно основана тзв. Хрватска православна црква, на челу са руским расколничким епископом Гермогеном. Након рата у Црној Гори је убијено више од стотину свештеника (126 свештеника и владика Јоаникије Липовац), a Ватикан је током шездесетих година вршио притисак на митрополита Данила Дајковића да, по узору на Македонску православну цркву, из састава Српске православне цркве издвоји тј. оснује тзв. Црногорску православну цркву. Црногорски комунисти су радили на истом задатку, па су настојали да митрополиту изаберу „свог“ човека за викарног епископа. Овај сценарио није успео, јер је на трон митрополије Црногорско – приморске дошао владика Амфилохије Радовић, неспорно опредељен да чува јединство Српске православне цркве**. Али је Дукљанско-монтенегрински пројекат „црногорске државе – нације“, подстицан са Запада, настављен по разбијању и распаду СФРЈ, и нарочито по стицању независности Црне Горе 2006. године. Најпре је установљен Одбор за обнављање аутокефалности тзв. ЦПЦ-е (29 чланова, а потом је регистрована тзв. Црногорска православна црква, коју је мало - по мало признала црногорска коалициона власт коју је оличавао тандем Мило Ђукановић - Ранко Кривокапић. На чело неканонске и непризнате ЦПЦ, коју није признала ниједна аутокефална помесна православна црква, дошао је архимандрит Антоније Абрамовић из Америчке митрополије Српске православне цркве, којег је са функције свештенослужитеља рашчинио надлежни владика Отаве Серафим, као и Синод СПЦ. Након његове смрти, на челу тзв. ЦПЦ-е почетком 1997. нашао се свештеник Мираш Дедеић, који је постао митрополит Михаило. И Мираш Дедеић је суспендован, анатемисан и рашчињен од стране СПЦ и свих других канонских помесних православних цркава. Интересантно је да се Дедеић до самог грађанског рата 1991. изјашњавао као Србин.

Црногорски "патриотски скуп" 1974. /Извор

Према неким анкетама тзв. ЦПЦ још увек не може да парира СПЦ на простору Црне Горе, али је порастао број њених верника, тако да нешто преко 20% верника припада тзв. ЦПЦ, док СПЦ има више од 70% верника. „Оно што забрињава институцију и вернике СПЦ – е јесте да је предложена одредба новог Закона о верским слободама, која прописује да сви верски објекти настали пре 1918, постају државна својина. Будући да СПЦ, односно Митрополија црногорско-приморска има око 650 ових објеката – цркава и манастира, Срби у Црној Гори овакав предлог закона доживљавају као удар на српски идентитет и егзистенцију у Црној Гори. Ради се о беспризорном покушају да се „укину сви симболи историјског српског идентитета у Црној Гори.“

Посебна прича црногорских сепаратиста тиче се референдума о независности Црне Горе. Ову нечасну игру црногорска власт је одиграла уз подршку националних мањина у Црној Гори, а њих је 21%: Бошњаци, муслимани, Албанци и Хрвати- листом су гласали за разбијање ДЗСЦГ и црногорску државну независност. Овде су негативну улогу имали, поред Хавијера Солане, и европски посредници, Словаци Франтишек Липка и Мирослав Лајчак, као изасланик ЕУ. За независну Црну Гору гласало је 55,5% , а за заједничку државу са Србијом 44,5% грађана. Било је дозвољено гласање бошњачкој и  албанској дијаспори, која је у 160 авиона прекоокеанским летовима стигла у Црну Гору, али не и око 265.000 црногорских држављана који живе у Србији. Да је све урађено сасвим по прописима, врло лако би било прескочено око 45.000 гласова, колико су сепаратисти имали више од присталица заједничке државе.***

„Црногорско“преименовање српског језика 

На црногорском примеру се најбоље види колики су греси српских филолога и политичара у прошлости и данас. У Црној Гори званични језик од 1992. до 2006. звао се српски, као и пре Новосадског споразума (1954), осим у раздобљу између два светска рата када је назив језика био тронационалан: српско-хрватско-словеначки, у складу са идејом о троименом народу. Црногорци у Титовој Југославији променили су свој национални идентитет. До краја Другог светског рата били су по националности – сви Срби, а након комунистичког запоседања власти – готово сви Црногорци. У Црној Гори се најбоље види сва апсурдност националне и језичке политике из југословенског периода. Посреди је потпуно произвољно национално опредељивање: у истој породици једни се опредељују као Срби, други као Црногорци, једни говоре српским, други тзв. црногорским језиком.

Колико је одмакао процес расрбљивања Црне Горе, а све у циљу прибављања новог идентитета, показује и чињеница да је највиша правна инстанца Црне Горе, њен „Уставни суд уклонио таблу са називом своје институције исписану ћириличним писмом и тако грубо нарушио уставну одредбу из члана 13 Устава Црне Горе, која изричито потврђује да су ћирилично и латинично писмо равноправни“.

Ни по питању језика и писма, као кључне компоненте за обликовање националног идентитета, тадашња политичка опозиција (Мандић, Медојевић, Милић) није се прославила. Наиме, они су прихватили предлог власти (премијер Игор Лукшић) да се наставни предмет зове црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност. Уместо да инсистира на Вуковој парадигми о српском језику, којим у Црној Гори, изузев Албанаца, говоре сви њени становници,они су пристали на ненаучни, политички, и у суштини антисрпски компромис, по којем Црногорци имају право да га називају „црногорским“, који је у званичној службеној употреби - главни, државни језик, као и да Бошњаци и Хрвати у Црној Гори имају право да српски језик, баш као њихови сународници у БиХ и Хрватској, преименују у „бошњачки“, односно „хрватски“, Политички, национални Црногорци неће, попут Хрвата, да се одрекну српског језика и књижевности која је на њему настала, па да приону ствaрању новог, свог црногорског језика, већ додају два нова слова и ето црногорског језика. Као што Хрвати не могу да се позивају на дубровачке писце: Гундулића, Држића, Палмотића, или оне новије – Меда Пуцића, Ива и Луја Војновића, Матију Бана и друге, да би утврдили свој етнојезички идентитет, јер то су напросто српски писци, тако ни Црногорци не могу да се позову на Петра Цетињског, Петра Другог – Његоша, краља Николу, Стефана Митрова Љубишу, Марка Миљанова, итд., а да се одмах не не сусретну са њиховим српством.

Као нигде у Европи,у случају Хрватa и босанских муслимана (Бошњака) као и муслимана (Бошњака) у Србији, као критеријум језичког идентитета узима се њихова верска припадност, а не језичка обележја. Нико у Европи језике није идентификовао по верској припадности. Политичко-национални Црногорци отишли су корак даље у обесмишљавању сопственог идентитета. Они настоје да део народа истог језика (српског) и исте вере (православне) представе као нов народ - кривотворећи његову историју, религију и језик. Политика стварања црногорског језика, као једна од кључних приоритета црногорске државе, показала се прилично неуспешна. Доказ за ову тврдњу представља хрватско-црногорски подухват, тј. докторат о „црногорском“ језику, који је Аднан? Чигрић „одбранио“ на Осјечком свеучилишту, на „хрватском“, а заправо на српском језику. Овај Бошњак је тако постао први доктор из области „црногорског“ језика, који је написао и бранио на српском језику. Исто тако, да би утемељили нови наставни предмет -црногорски језик, наставници српског језика похађали су курс из „црногорског“ на српском језику. У потрази за идентитетом Црна Гора је променила своје писмо, то нису учинили ни Хрвати ни Бошњаци. Наиме, српској азбуци „црногорски“ лингвисти су 2009. додали два нова слова, што је био политички потез без преседана, који је наишао на подсмех и згражавање стручне јавности и грађана. Режим Мила Ђукановића, мржњом конвертита, протерао је ћирилицу из Црне Горе, али и 27 никшићких професора српског језика,који нису пристали на његово ненаучно преименовање. Власт није марила за мишљења филолога и лингвиста.

Марко Перковић - Томпсон пружа
подршку "дукљанерима"

“Na Cetinju bruka ljudi, lavež kučića,

Stala braća Crnogorci kontra Vučića.

Čujte srpski sveštenici, bando, prokleti
Vratićete imovinu što ste oteli.

Vratićeti crnogorske patrijaršije,
Bježaćete jadnici u srpske čaršije.

Slušajte sad poruku od svetog Vasilija,
Tamo gdje je Crna Gora nije Srbija.”

Црногорско признање „Косова“

Највећи удар на Србију и српство, извршила је црногорска антисрпска власт када је 9. октобра 2008. признала једнострано проглашену сецесију Косова и Метохије од стране шиптарских сепаратиста. Овај „нож у леђа“ суверености и територијалном интегритету Србије, српском културном, националном и државном бићу, био је и највећи удар на „Косовски завет“, којим су се васпитавале генерације српског народа у Црној Гори. Тај чин је изазвао велике протесте у Подгорици и другим местима у Црној Гори, који су прерасли у сукобе са полицијом. Митрополит Амфилохије је том приликом рекао: „Па то није Црна Гора моја, није Црна Гора мојих предака“. Познато је да је митрополит Амфилохије најгласнији међу владикама СПЦ- а, да Србија ни по коју цену не призна сецесију Косова и Метохије, нити поделу јужне српске покрајине.

Патријарх српски Иринеј је такође указивао на дискриминаторски однос црногорских власти према српском народу у Црној Гори. Тако је 23. јула 2018. изјавио да је СПЦ данас у Црној Гори „горе него под Османлијама“, а Србима у Црној Гори „горе него у независној Држави Хрватској“. Актуелни премијер Црне Горе Душко Марковић је признао да је више од 85% грађана Црне Горе било против признања сецесије „Косова“ из састава Србије, али да је  црногорска власт „имала визију“ како треба да донесе такву одлуку. Сличну „визију“ имало је црногорско руководство и када је у новембру 2015. гласало за пријем „Косова“ у Унеско, а као врхунац био је улазак Црне Горе у НАТО пакт 2017, а затим учествовање у НАТО мисији на Косову и Метохији 2018. године. У антисрпске потезе спада и крајње произвољна и историјски неаргументована резолуција Скупштине Црне Горе изгласана 30. новембра 2018, којом су„поништене одлуке „Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори из 1918. године“.

Амбивалентан однос Црне Горе према Русији

Овде треба указати на један прилично амбивалентан однос црногорских сепаратиста према Русији. Познато је да је црногорска власт од 2008. до 2013. године била везана за руски капитал и инвестиције, да су руски грађани располагали са око 40% некретнина у Црној Гори, поготово на њеном приморју.

Познато је и то да је Русија, према сведочењу потпредседника тадашње руске Владе, Руцкоја, почетком деведесетих година, дала Милу Ђукановићу 150 милиона долара, да би га везала за заједничку државу са Србијом, и укупно уложила око 300 милиона долара у црногорску привреду. Међутим, Мило Ђукановић је у време украјинске кризе (2013) направио потпуни заокрет и отпочео антируску кампању, усмеравајући црногорску државу ка евроатлантским интеграцијама. Црна Гора је у том периоду увела и економске санкције Русији. У исто време”, руски председник Владимир Путин је 2013. потписао указ којим је руским функционерима забрањено да поседују некретнине ван Русије, што је приморало руске званичнике, који су поседовали имовину у Црној Гори, да је продају.

Улазак „дукљанске“ Црне Горе у НАТО

Остаје прилично загонетно како је Црна Гора успела да се мимо и против интереса Русије „прокријумчари“ у НАТО савез 2017. године. Већ наредне, 2018. године,учествоваће у НАТО мисији на Kосову и Метохији. Све је то уследило после тзв. државног удара из 2016, за који су црногорске власти, осим девет српских држављана, оптуживале и неке руске обавештајне структуре и личности. Ништа од тога није доказано, и опште је мишљење да се ради о инсценираном „државном удару“. Ипак, Русија се, осим декларативно, није активније супротстављала уласку Црне Горе у НАТО. Тако је Црна Гора постала геостратешки инструмент НАТО савеза за геополитичко опкољавање Србије, удаљавање Србије, а тиме и Русије, од Јадранског мора и Медитерана. Раковић каже: „Уласком Црне Горе у НАТО повезан је простор познат као „католички насип“ или `бедем против светосавља`. Остварен је геополитички сан хрватски праваша и црногорских сепаратиста“. Отуда је сасвим извесно, да иза идеје црногорског одметања од српства и Србије, стоје западни центри моћи, те да је ова стратегија координисана са структурама западне војне алијансе. О црногорству изван српства и против српства увек се одлучивало са стране, ни у Црној Гори, ни у Србији, и нигде међу Србима.

Председник Србије Александар Вучић је, у време најаве уласка Црне Горе у НАТО, рекао, да је „Црна Гора на путу ка НАТО-у, а Србија то није и чува своју неутралност, али одлуке Подгорице не доживљава као претњу и поштује их“. Заиста је тешко разумети логику и став да улазак Црне Горе у НАТО не угрожава Србију! А онда је рекао да „владе планирају важне кораке кад је реч о положају српског народа у Црној Гори“, да би црногорски премијер Душко Марковић рекао: „ту постоје  проблеми, али да нема потребе да одређене странке (мисли на српске странке из Црне Горе) посредују у њиховом решавању“. Из ових реченица може се прочитати да је положај Срба у Црној Гори ствар договора Ђукановића и Вучића.

У ЦРНОЈ ГОРИ СЕ „ДЕСИЛО“ ЧУДО И „ДОГОДИО“ НАРОД. АЛИ ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ И КАКАВ ЈЕ ЕПИЛОГ?

Након усвајања Закона о слободи вероисповести, у Црној Гори се догодило „чудо“, народ је устао да брани своје светиње, свакодневно се већ више од месец дана одржавају литије и молебани за мир, слободу и спас Црне Горе, тј. за повлачење овог дискриминаторског закона. По свему то је велики протест Срба због историјске неправде коју им приређује сепаратистичка власт у Црној Гори. Протести подршке, литије и молебани одржавају се и широм Србије. Певају се песме о заједништву Србије и Црне Горе: „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“, затим песме о Косову: „Косово је Србија“. Власт оптужује владике да су се ставили у службу великосрпске политике, ови се бране, да се не ради ни о каквој политици, већ о угроженим верским правима, помињући притом, да они признају легитимну власт Црне Горе. „Ако су народна власт, онда ће испоштовати глас народа“- истиче митрополит Амфилохије. Овде настаје проблем, јер ако то није и политички покрет за рушење власти која игнорише и отворено терорише део сопственог становништва - Србе у Црној Гори- и удара на сам идентитет државе коју представља, онда се не назире одговарајуће решење српског питања, а тиме ни идентитетског питања Црне Горе.

Поставља се питање зашто Срби у Црној Гори не траже?, зашто до сад нису тражили, неку врсту персоналне и територијалне аутономије. Јер, актуелним процесима Срби постају доминантни, а њихови протести утемељени и оправдани. У таквим условима, „због непријатељског држања Ђукановићевог режима према српском идентитету“, дошло би до повећања броја Срба - не би се, ваљда, поновило, на попису, да се неки за 20 евра пишу као Монтенегрини - па би њихов захтев за аутономним решавањем сопственог положаја изазвао и одговарајуће реакције сепаратистичког режима, али исто тако и власти у Србији.

Ово је честитије решење, него се заваравати „компромисним прихватањем лажног црногорског националног идентитета и форсирањем некаквог тобоже дуалног идентитета – Црногорци су Срби, али су посебна нација.“

Не треба се заваравати ни кад је у питању политика актуелне власти у Србији према црногорској сепаратистичкој власти и Србима у Црној Гори. Утемељен је и прихватљив став правника Зорана Чворовића, по том питању. Он каже:„..Уколико Вучић успе да стави под потпуну контролу Цркву у Црној Гори и Србе у Црној Гори, онда ће због велике блискости и сарадње која постоји између Мила Ђукановића и Вучића, главни добитник Вучићеве пацификације Срба у Црној Гори бити Мило Ђукановић. Вучић има намеру да и у Црној Гори формира странку налик косовској „Српској листи“, која ће колаборирати са антисрпским властима у Подгорици.“

Треба посебно истаћи: Црногорски „надсрпски“, па конвертовани „антисрпски“ менталитет, који је у последњих двадесетак година попримио све одлике антисрпске индоктринације, учинио је своје. „Када се анализира садашња ситуација у Црној Гори морају се узети у обзир све ове `уводне чињенице`, а оне говоре да је процес компромисног прихватања лажног црногорског идентитета међу клиром у епархијама СПЦ у Црној Гори отишао, чини се, исувише далеко...“ Ако овај став осликава стварно стање идентитетске свести Црне Горе, не само клира, него и лаика, онда је сасвим извесно да идентитетска криза српске Црне Горе задуго неће бити превазиђена.

Ловћенац (СР Србија), децембар 2020. - подршка "црногорских исељеника"
борби Црне Горе против СПЦ / Извор: Аутономија

Најзад, треба рећи нешто о односу Црногораца у Србији према Србима и Српству, односно констатовати дани они у овом монтенегринском одметању од Српства нису нимало недужни, напротив. Разуме се, не сви. Част појединцима који с поносом, доследно и узвишено опредељују своје Српство. Историчар Радош Љушић запажа: „Они који живе у Србији, упорно бране своју црногорску посебност у виду посебног народа и нације, једу србијански хлеб, и то онај бољи, а са презрењем гледају на Србијанце. А то је више од греха. Они и даље сисају две мајке - Србију и Црну Гору, а при том се већина маћехински односи према првој“. Другачије је држање Црногораца у Хрватској и Загребу.

Сам по себи намеће се закључак да је, како истиче Батрић Јовановић, расрбљивање Црногораца – „злочин духовног геноцида над српским народом, у својој суштини, најподлији чин у цијелој лепези разнородних видова асимилације Срба (турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем преко унијаћења и католичења), јер се ради о однарођивању оног дијела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији“.

_______

* Црна Гора" као "српска Спарта" и слична хвалисања су без темеља. "Мојковачка битка" је најобичнија митоманија. Коначно Црногорци, а ни сви Динарци скупа, у својој ратничкој историји немају ништа по херојству равноправно српској националној борби у Војводини 1848/9., или Првом и Другом српском устанку.

** Амфилохије Радовић је био велики заговорник отцепљења/осамостаљења Црне Горе. Његов "фаворит" је био Здравко Кривокапић, који је компромитовао "Литије". Тако, Амфилохије није без греха у процесу усташизације Црне Горе.

*** Аутор је овде превише оптимистичан - упро наведена аргументација у чланку указује да Црногорци настањени у Србији не би поступили значајно друкчије до сународника у Црној Гори.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА