БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Ђорђе Андрејевић Кун: "За мир, хлеб и слободу" - Убиство студента Мирка Срзентића испред Правног факултета у Београду, 1. фебруара 1935. године.

Извор: Википедија

Студентски активизам

Сходно почетној доктрини бољшевика о преузимању власти у крви, и студенти су врло брзо почели са организовањем провокативних и насилних акција, што је изазвало реакцију десничарске и патриотске омладине.

До првог сукоба десничарских студената и чланова Клуба студената марксиста долази 24. децембра 1922. када су припадници ОРЈУНА и СРНАО напали скупштину студената припадника опозиционих, републиканских партија. Припадници ове две организације растурили су ову скупштину, отели и запалили црвену заставу. До нових интензивнијих сукоба левичарских студената и њихових колега патриотског опредељења долази приликом обезбеђивања четвородневног студентског штрајка (5-9. децембар 1924). Десничарски студенти физички спречавају ширење штрајка, организују агитацију међу неодлучним студентима како се не би повели за комунистичком демагогијом. Сукоби сличних нарави трајали су све до рата 1941. године. Комунисти-студенти прилику за исказивање антидржавног расположења искористили су организовањем тродневних демонстрација пред Студентским домом „Краљ Александар“ од 28. до 30. маја 1928, поводом ратификације Нетунских конвенција [1] у Народној скупштини, затим су 1932. демонстрирали поводом доношења Опште уредбе Универзитета, па се 1935. залагали за пуштање на слободу њихових колега из логора у Вишеграду, одмах следеће године протестовали против увођења студентске страже итд. Те њихове непрестане "акције" биле су најчешће синхронизоване или отворено солидарне са загребачким студентима - франковцима. [2]

У периоду од 1929. до 1941. смртно је страдало девет студената, ухапшено је преко 2.000 студената (неки од њих и по неколико пута), док их је неколико стотина судски процесуирано. Организовано 75 демонстрација, 64 протестна збора и 12 штрајкова. Оно што историографија није систематизовала је колико су студенти-комунисти убили људи, колико су повредили и колико су физичке штете нанели универзитетској имовини и, најчешће каменовањем, грађанима, њиховим кућама и локалима.

Предвечерје Другог светског рата КПЈ је дочекала камуфлирана "платформом" Народ-ног фронта, формулисаној 1935 године. Уједињена студентска омладина прокламовала је независност у односу на све политичке партије (sic!), а као главне циљеве истакла пружање помоћи студентима, сарадњу са омладинским покретима изван Универзитета и остварење Народног споразума и очување мира. У стварности, комунисти су преко Народног фронта проносили најцрњу социјалну реакцију, моралну деструкцију и назадњаштво. [3]

Kомунисти нису излазили из штрајкова, протеста, окршаја, прокламација, агитовања, пребијања неистомишљеника, терорисања непокорних "домаца", роварења по универзитетској друштвеној структури. Кад се додају и поменуте ван-наставне активности, питање је кад су стизали од толике револуционарности да уче. Зато није чудо што су пречесто бивали још студентима са двадесет шест-седам година. Коловође су често били богато плаћени професионални револуционари. Оно што је изазивало огорчење националне омладине у вези са роварењем комунистичке мафије на Београдском универзитету није само у чињеници што је она комунистичка, него и у сазнању да се под том комунистичком маском камуфлира најцрња социјална и национална реакција у држави.

Сударајући се са комунистичким фронтом на Универзитету – писали су студенти-националисти – ми се сударамо са оним истим реакционрним снагама које су стојале на супрот нашим борбама за политичко ослобођење народа, за социјално ослобођење нашег сељака и за победу мисли јединства народа и Отаџбине над партикуларистичким, регионалним осећањима и расположењима. Када су наши очеви проливали крв и давали животе против те реакције, нису ни слутили да ће она једног дана, под комунистичком фирмом, политички и брахијално запосести највише духовно огњиште у Отаџбини – Београдски универзитет. Синови босанских бегова, ага и агица, данас студенти Београдског универзитета, оденули су у комунистичку одору, исту ону атавистичку мржњу на Србина и Српство, са којом су њихови очеви пратили борбу против српског кмета, када се овај борио да учини крај вековноме социјалном и националном ропству, да стера са гувна беговске и агинске чибуке и да образ и част своје породице и "једрих влахиња" сачува од необуздане похотљивости варварског феудалца. Она мржња тих комунистичких агица и бегчића са којом дочекују све што је национално и напредно, само је свестан израз мржње, његових феудалних предака, и сви султани, од Фати-Мехмеда до Абдул-Хамида, ближи су срцу тих младих реакционара од једног нацио-налног живота који је никао из социјалне и националне борбе поштеног сељака. [4]

Академски обрачуни

У нама врије врутак вруће лаве.

— Мирослав Крлежа

Први тежак сукоб комуниста и жандармерије догодио се почетком фебруара 1935. године, када је под неразјашњеним околностима погинуо студент Мирко Срзентић.[5] Чудно је да о том инциденту нема ширих обавештења ни са једне стране. [6] Разлог сасвим могуће стоји у томе што постоје оптужбе да је био полицијски конфидент.

Неколико година касније Студент је поменуо трагично страдалог Срзентића:

... Борбе тога дана и твој млади живот, драги Мирко, нису остале узалудне: од њих полази, на њима се темељи, пут читаве једне генерације у бољу будућност. Мало има још твојих другова из онога доба на Универзитету. Али нове генерације студената, полетне и храбре, нису тебе заборавиле. Ево већ друге године, 1 фебруара, ДАН ОДБРАНЕ АУТОНОМИЈЕ УНИВЕРЗИТЕТА биће обележен, свечаном комеморацијом Акционог одбора стручних удружења, Сви студенти, јер ти си пао за све нас одаће тога дана признање теби, драги Мирко, признање теби који си, као и други наши другови пао на једном од фронтова слободе и културе. И очеличиће се у успомени на 1 фебруар за будуће подвиге, за будући рад. Слава Мирку Срзентићу, студентском борцу!

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР »СТУДЕНТА«
Студент, 01. 02. 1938.

Дакле, 1. фебруар је првобитно био "Дан студената". Међутим, много година касније [7] из затамњених разлога, Дан студената је је померен на 4. април. Можда је мотив био јер је штрајком априла 1936. "извојевана" апсолутна победа - укинута је "универзитетска стража", пуштени су ухапшени студенти и смењен је, после уобичајеног ритуалног каменовања његове куће, ректор Владимир Ћоровић, а на његово место постављен левичар Драгослав Јовановић, тако да су комунисти могли у даљем току несметано да бране своју аутономију на Универзитету.

Херој или жртва: Слободан Недељковић

Шта се догодило тог кобног 4-ог априла 1936.? По историчарима вечити студент Жарко Мариновић је погинуо "херојски на барикадама" или "херојски бранећи друга" (Јова Шћепановића). Најприближнија истини је следећа варијанта:

Априлски штрајк је почео 3. априла 1936. године

Наредног дана су представници десничарског ОРНАС-а заједно са полицијом покушали да заузму универзитетске зграде у којима су студенти протестовали.

Дошло је до инцидента испред Патолошког института Медицинског факултета, када је Слободан Недељковић, члан ОРНАС-а, напао студента права Јована Шћепановића.

У помоћ му је притрчао колега Жарко Мариновић, који је том приликом задобио два смртоносна убода камом у леђа. [8]

Тако је кажу, пао "симбол борбе београдских студената". Из ондашње штампе, која је опширно извештавала са суђења поводом овог случаја [9], видимо другу слику:

..Студент г. Хаџи Поповић пришао је малој групи чланова организације националних студената и почео да се њима физички разрачунава. То је било довољно да и остали његови једномишљеници, њих око 80, ступе у дејство. Настао је прави лом. Каменице су летеле на све стране и резултат свега тога био је да је студент права Жарко Мариновић остао мртав у локви крви.

Студенти левичари, већином правници, који су и јуче, готово на исти начин, покушали на Хистолошком институту да изазову неред и наговоре медицинаре да ступе у штрајк, али им, међутим, то није пошло за руком, жучно су се објашњавали са својим колегама националистима и студентима медицине који су чекали пред вратима Патолошког института да уђу унутра и почну практичне вежбе. Као да су помахнитали, левичари су јуришали на своје другове и хватали се са њима у коштац, иако је група ових била много мања од њихове. Направила се велика гужва, коју, нажалост, нико није могао спречити.

Служитељ Патолошког института стајао пред вратима, немоћан да интервенише. Каменице су почеле да лете са свију страна. Простор између Патолошког института и капије Централног хигијенског завода личио је на право разбојиште.

Паклена граја чула се чак до Деканата Медицинског факултета. Службеници Централног хигијенског завода истрчали су да виде шта се то тамо догађа.. Студенти националисти су се храбро држали. По сваку цену они нису хтели дозволити марксистима да уђу у Институт и спрече вежбе. Столица, која се налазила пред улазним вратима, летела је час од једне групе до друге и ко зна докле би то трајало да се није зачуо један ужасан крик. Убоден ножем у леђа, испод леве плећке, студент права Жарко Маринковић пао је испред саме капије Централног хигијенског завода. Из велике ране шибала је крв.

Кад је студент Мариновић пао, марксисти су се разбежали на све стране. Остали су само студенти националисти који су се окупили око рањеног Мариновића, који је припадао групи марксиста.

Студент права Слободан Недељковић, који је Жарка Мариновића убо ножем није побегао са осталим студентима, већ је остао на лицу места. Он је припадао групи националиста. На Недељковића је, како причају неки очевидци, прво налетео студент права Јово Шћепановић у намери да га удари, али га је овај предухитрио и ударно ножем. Видећи то Жарко Мариновић је истовремено потрчао према Недељковићу, који је иначе физички слабији од њега, али га је овај ударио ножем испод саме плећке...

- Правда, 05. 04. 1936.

— Сутрадан сам отишао око осам часова са још неколико чланова акционог одбора да излепимо плакате. Пред Патолошким институтом затекли смо групу студената. Било их је може бити тридесет на броју. Запазио сам да међу њима има нарочито много правника, мојих колега, и да су то баш они који су штрајк објавили. Нас из националне организације било је свега девет. Мећутим, противничка група се све више увећавала, јер су марксисти стално придолазили. Почели су да нам пребацују и да нас вређају. Нека студенткиња Јулија знам да је рекла моме другу Муњићу: „Добро, Муњо, шта ћеш ти у тој националној групи?" А он јој је одговорио: „А шта ћеш ти у том другом табору?" и Јулија је после овога узела један летак и исцепала га. У том тренутку, опет, један од студената - марксиста рекао је: „Баш су згодни ови летци за извесну практичну употребу!" Затим су окупирали једног друга, за кога су тврдили да се прави сиромашан, док је у ствари Једино сиромашан духом.

Док су се ова прогањања између нас одигравала, пришао је вратима студент Вукоман Крушчић и поцепао летак. Том приликом је узвикнуо: „Удруте, другови!" На кога се ово односило, ја не знам тачно, али, свакако, на његову групу, која је требало да нас нападне. И доиста, као да је ово био сигнал после овог његовог узвика, настала је општа туча. Полетеле су каменице, штапови. Ја сам чуо где је неко викнуо: „Држи тога малог црног пса! Уби га!" Цело моје биће тежило је тога тренутка да се избави. Потрчао сам. Они су појурили за мном...

- Део изјаве оптуженог Слободана Недељковића.

- Правда 22. VI 1936.

У даљем унакрсном испитивању испоставило се да су Недељковића најпре каменовали, затим га је већа група, њих 6-7, јурила, док се он није окренуо према њима. Онда су комунисти, сваки старији (Слободан Недељковић је имао 21 годину, његове жртве 25 година и више), и физички јачи од њега, почели панично да беже. Тако је потоњи студентски херој Жарко Мариновић смртно рањен у леђа. Суд је ценио да се не може прихватити "нужна одбрана" окривљеног, јер је "престала непосредна опасност по његов живот" (што је Недељковић, окружен смртним непријатељима, у моменту требао да процени) чим су прогонитељи почели да беже. У обзир је узето што се ради о младићу до тада беспрекорног владања, за разлику од жртава. [10]

После ове несреће, комунисти издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога кажу:

У моменту када су студенти употребили последње академско средство - штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије руке су упрљане крвљу двојице студентских бораца, организује банду пропалица - плаћеника, који наоружани до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу једнога нашега друга и десетином теже и лакше рањених”.

Ми у овој трагичној причи у којој је један студент у самоодбрани убио другог студента, не видимо херојства комунистичког, већ силеџијски кукавичлук и болесну лажљивост. Нема у смрти Жарка Мариновића ничега за понос. "Дан студената" је само један тужни мит у лажној комунистичкој историји Југославије.

Стални сукоби се настављају. Збор бележи да је најмање десет његових присталица по факултетским аулама опкољавано од комунистичких група, шиканирано и понижавано. У 1937. години 28. фебруара, студенти комунисти су предузели и једну акцију ван Универзитета. То је било када су око 300 студената и радника комуниста под вођставом Јеврејина Баруха и сина бившег аустроугарског официра Патерностера напали каменицама биоскоп "Триглав" у коме је имао да одржи предавање претседник Ј. н. п. "Збора" Димитрије Љотић. Том приликом је рањено које каменицама, које гвозденим шипкама, које ножевима 15 Збораша од којих 8 теже.

Рат саопштењима био је само увод у усијану атмосферу која ће настати на Београдском универзитету у децембру 1939. Приликом дељења летака 30. новембра, у којима се позивају студенти да присуствују академији поводом обележавања стварања Краљевине Југославије 1. децембра, чланови удружења „Свети Сава“, међу којима је био и велики број чланова организације „Збор“, нападнути су од стране комуниста у згради Универзитета. Како се овај немили догађај одиграо сазнајемо више из описа једног од нападнутих студената Александра Ђ. Раденковића:

„Ухватили су ме за руке позади и бесомучно почели да ме ударају гвозденим шипкама и камењем по глави и осталим деловима тела. ... Онда су ме оборили на под безобзирно и дивљачки почели да ме газе уз поклике ’Убиј га’. После тога сасвим измрцварена и окрвављена извукли ме у ходник ударајући ме непрестано по глави. Чим су ме извукли на ходник тамо ме је дочекала гомила подивљалих људи који су на сав глас захтевали да ме баце са тог спрата. У томе је пришла једна колегиница вичући: ’Убијте га’, те ме ударила песницом по лицу. Они су ме једнако држали ударајући ме ногама. Други су прилазили и редом ударали желећи да ме сватко од њих макар по неколико пута удари, било песницом, било циглом, каменицом, гвозденим или дрвеним штапом“.

У тучи је повређено троје студената чланова овог удружења, о чему сведоче и лекарске потврде у којима се наводи да су повређени задобили вишеструке „лаке телесне повреде које су настале ударцима тупим предметом“. Поводом овог догађаја истрагу је вршио и дисциплински суд Универзитета, осумњичени су саслушани, а студент Тихомир Драгања, код кога је пронађен нож, кажњен је укором и поништавањем једног семестра.

Највеће радничко-студентске демонстрације у Београду, са учешћем наводно око 50.000 студената и других присталица комуниста, одржане су 14. децембра 1939. године. Полиција је употребила силу и отпочела сукобе с демонстрантима. Најжешћи сукоби између демонстраната и полиције одиграли су се у Приштинској улици (данас Улица Цара Николаја, а једно време улица 14. децембра), код Правног факултета, код Техничког факултета и у Александровој улици (данас Булевар Краља Александра, а једно време Булевар револуције). Током демонстрација страдало је 10 лица, од чега 8 студената, међу којим су: Мирко Луковић, студент медицине, Рајко Лалић, столарски радник, Босиљка Боса Милићевић, студент више комерцијалне школе, Живадин Седлан, студент технике и др.

Отворено писмо Др. Владку Мачеку, претседнику Х. С. С. и С. Д К., потпретседнику владе, Београд

Знате ли да су омладинци чијом су крвљу окупане улице 14 децембра устајали увек и одбрану хрватских жртава, палих широм целе Хрватске, од Славоније до Загорја, од Горског Котара до Сења на Јадрану? Знате ли да су нас пребијали и пре, кад смо клицали слободи, демократији, Хрватском народу и вашој личности? Знате ли, господине потпретседниче владе, да је овај покољ извршен од оних истих који су убијали људе за поклик Хрватској слободи, над оним истим који су по цену губитка младих живота, клицали тој Хрватској слободи?

УЈЕДИЊЕНА СТУДЕНТСКА ОМЛАДИНА

Студентима, целокупној јавности

У име свих студената, осуђујемо овај дивљачки злочин. Ми неможемо а да са гнушањем не помислимо у крвнике младих живота, на убице младости.

Наши другови остаће светла успомена у нашим душама, остаће и крвава мрља у нечистим савестима. Терор и варварство, међу свим студентима а нашим народима, у јавности, показаће душу оних који се служе тим средствима. Почела се испуњавати жеља нашег професора и једног од вођа Српског Културног Клуба г. Васе Чубриловића који је изјавио студентима да треба стрељати 2000 студената. А ова крв палих студентских и радничких бораца, збиће наше редове а непробојну снагу младих срдаца, слиће наше жеље у пламени поклич за борбу против терора и непријатеља народа. Из ове крви проговориће још јединственији глас младих људи који ће пасти, али неће изневерити своје идеале слободи и миру, али неће поклекнути у борби. Први фебруар, четврти април и четрнајсти децембар остаће историјски датуми омладине и бораца за бољи живот, за више слободе, за више хлеба и правде.

СЛАВА НАШИМ МУЧЕНИЧКИ УБИЈЕНИМ ДРУГОВИМА!
Акциони одбор

Протест свеуч. организације ХСС. универзитетском сенату у Београду

У борби хрватског народа против београдске крваве диктатуре, против свих напада на слободу и живот хрватског народа и хрватске омладине, студенти београдског Свеучилишта били су они који су највише разумјевања показали на српској страни за оправдане захтеве хрватског народа и његове омладине.

...У најновије време београдски студенти боре се против велико-српске реакције и београдске чаршије која се окупља у неки »српски фронт« и покушава да ровари против споразума српског и хрватског народа, устају против ратних хушкача који су нарочито атктивни у њиховој средини. Тако су на 29 студеног спријечили ратну провокацију поводом покушаја одржавања комеморације адмиралу Гепрату. На 30 студеног су одбили срамотну Љотићеву »казнену експедицију« која је дошла на Правни факултет да пролије студентску крв. Тако исто су омели збор великосрпске чаршије за прикљућење Босне и Херцеговине »мајци Србији«.

...Против оваквог става и злоупотребе свеучилишног терена са стране Сената београдског Свеучилишта послала је свеучилишна омладина Х.С.С. са свога пленарног састанка протест Сенату београдског Свеучилишта, солидаризирајући се са ставом београдских студената.

(Из »Сељачке Младице«)

“Наш Студент” Број 1. 23. 12. 1939. [11]

Из прогласа Нашег Студента јасно се види савршено поклапање идеја о демократији и држави студената-комуниста и хрватских франковаца. Посебан куриозитет је бачена клетва на Васу Чубриловића, са којим ће неколико година касније седети у министарским фотељама и делити све благодети освојеног социјализма.

Са овим демонстрацијама, завршава се херојско комунистичко доба Београдског универзитета. У комунистичкој историографији нећете наћи патетичне и громопуцатељне приказе студенских акција у последњој предратној години.

Паралела

Шизофрен и необјашњив, бар на неки логичан начин, је однос на релацијама Београд - Загреб између студената комуниста и франковаца. Са једне стране београдски студенти-комунисти су имали велико разумевање за "хрватске националне револуционаре" и када год су били у ситуацији пружали су им подршку. Истовремено су се бучно декларативно изјашњавали "против фашизма". На загребачком Свеучилишту пак ништа необично није било да студент буде скојевац и истовремено припадник неке хрватске националистичке организације, попут терористичке (академски) ХАНАО [12]

Појава истовременог чланства у СКОЈ-у/КПЈ и хрватским национално оријентисаним студентским организацијама не може се свести на тактику „инфилтрације“. Код дела студената она је одражавала уверење да социјална револуција и национална еманципација нису супротстављени процеси. Такво схватање било је у складу са политиком КПЈ крајем тридесетих година, која је подржавала право народа на самоопредељење и сарађивала са тзв. национално-револуционарним покретима.

Иако су комунисти на Београдском универзитету подржавали стварање Бановине Хрватске, њено формирање није довело до јачања универзитетске аутономије на Загребачком свеучилишту. Напротив, аутономија је формално очувана, али је у пракси била ограничавана политичким утицајем банске власти. Режим ХСС-а није спроводио отворену репресију, али је у кадровској политици и јавном деловању фактички давао предност национално оријентисаним професорима, док су српски и југословенски оријентисани кругови били маргинализовани. Слични обрасци били су уочљиви и у односу према студентским организацијама, где су хрватске националне групе уживале већу толеранцију, за разлику од комунистичких и југословенских.

И поред ових појава, комунисти су фанатично наставили са подршком Бановини Хрватској.

Међутим, сада насупрот свему овоме, постојала је паралелно снажна конфронтација између лево оријентисаних студената на ЗС и студената. националиста, нарочито франковаца, тако да је долазило и до жестоких физичких обрачуна па и убистава.[13]

У студентским демонстрацијама у Загребу умро је од повреда студент Карло Љубичић из околине Задра а теже су повређена два студента (Саопштење Управе полиције о студентским сукобима и догађајима дана 14 априла ове године у Загребу)

Дана 14 априла ове године дошло је између неколико група студената Универзитета до објашњавања које се претворило у међусобну тучу у којој су студенти употребили дрвене штапове п ножеве. У овој међусобној тучи задобили су теже повреде студенти: 1.) Ворас Фрањо, студент права, рођен 1912 године у Ватини Срез љубушки; 2.) Абднун Маркус, студент медицине, рођен 1915 године у Грачаници, Срез Сарајево; 3.) Љубичић Крсто, студент права, рођен 1915 године у Арбанасима код Задра, који је услед задобивених повреда умро. Констатовано је да је покојни студент Љубичић пригодом доласка у ђачки дом нападнут од шест до седам студената који су га гонили у дворишту ђачког дома уз повике: „Држите комунисту", те га у ходнику павиљона број 5, камо је побегао пред њима, ножевима изболи. Рањен је н Евић Богдан, рођен 1912 године у Загребу, који се случајно нашао на месту једног сукоба између студената.

Правда, 16. 4. 1937.

Фрању Невистића загребачки суд је осудио на осам месеци затвора. [14]

О Фрањи Невистићу се дуго ћутало. Након деведесетих, Невистић је потпуно рехабилитиран, и слављен. Основна школа у његовом родном мјесту Шујици зове по њему, Загребачко архивистичко друштво, основало је своју закладу која носи његово име и једна улица у Загребу зове се по њему.

Ради поређења — Недељковић који је, нападнут од гомиле комунистичких силеџија, убио једног од тих насилника, и данас се у Србији третира као терориста, док се комунистички силеџија Жарко Мариновић слави као херој. У Хрватској, усташки убица се без имало зазора слави као морална величина.

Овај парадокс је ван сумње последица дугорочне комунистичке политике.

-----

[1] Неутинске конвенције
https://hr.wikipedia.org/wiki/Nettunske_konvencije /

[2] Милан Радановић - Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету 1929-1941.
https://www.masina.rs/revolucionarni-studentski-pokret-na-beogradskom-univerzitetu-1929-1941/

[3] Ноћу, између 17. и 18. маја 1938, власти на Универзитету (Технички факултет) проналазе читаво стовариште комунистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје. Претрес одобрава Ректор, и он се врши у присуству факултетских наставника и функционера. Од нађеног материјала вреди поменути проглас ЦККЈ, (Централни Комитет Компартије Југославије (где се износе одлуке са састанка Коминтерне, резолуције са састанка комунистичких студената Црне Горе, Македоније, Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине, затим комунистички часописи, и друго.

[4] Издавач и уредник Александар Жељко Јелић - КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.

- репринт оригиналног издања, Београд 1940. -

https://srpski.narod.ru/komuni.htm

[5] Мирко Срзентић
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Мирко_Срзентић

[6] Нео-комунистички медиј "Машина", у ширем приказу "Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету 1929-1941.", у опште не помињу Мирка Срзентића.

[7] Не зна се тачно када је утврђен нови Дан студената. По једнима, одлука је донета 1955. године, по другима 2. априла 1959., а почео се прослављати 1960-те године.

[8] Немања Митровић: Дан студената: Жарко Мариновић, симбол борбе београдских академаца
https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-56631072

[9] Детаљно:

[10] Према непотврђеним изворима из зборашке емиграције, Слободан Недељковић је после одлежане роbије успео да заврши факултет. Остао је уверени антикомуниста и припадник "Збора". Према овим изворима Слободан Недељковић је погинуо 1945 године, након окончања рата, када се после повлачења вратио у Србију и покушао да организује герилски отпор комунистима. Страдао је на Копаонику.

[11] Пошто је Студент забрањен у Београду, редакција се преселила у слободну за антисрпску пропаганду Бановину Хрватску, но тамо се није могло штампати на ћирилици већ само латиницом, због чега се редакција Студента извинула читаоцима.

[12] ЖЕЉКО КАРАУЛА - ХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА ОМЛАДИНА – (ХАНАО)
https://hrcak.srce.hr/file/74493

[13] Војо Рајчевић – Из студентског покрета на загребачком Свеучилишту
https://www.unizg.hr/fileadmin/rektorat/O_Sveucilistu/Jucer_danas_sutra/Povijest/Monografije/Spomenica/prvi_dio/0481_StudentskiPokret1918-1941.pdf/
Борба 1960-02-07 /

[14] Фрањо Невистић је био један од учесника напада на Љубичића. Суд у Загребу га је 22. јуна 1937. године осудио на 8 месеци строгог затвора због учешћа у том злочину. Невистић је након тога наставио каријеру:

Дипломирао је и докторирао на Правном факултету у Загребу 1940. године.
Током постојања Независне Државе Хрватске (1941–1945) радио је у државним структурама: био је секретар у кабинету министра правосуђа, тајник посланства НДХ у Риму, а затим и доцент на Правном факултету.
Од краја 1944. био је редакотор недељника Spremnost који је био устаљени уставашки гласило.

После 1945. напустио је Европу и емигрирао у Јужну Америку; живео је у Буенос Ајресу, где је био укључен у емитовану устаљеничку и политичку публицистику, укључујући и часопис Studia Croatica. Умро је 13. јуна 1984. у Буенос Ајресу.

https://sh.wikipedia.org/wiki/Franjo_Nevisti%C4%87?utm_source=chatgpt.com
Интересантно да "Хрватска енцииклопедија" и "Глас Концила" не помињу злочин који је починио Невистић.
https://enciklopedija.hr/clanak/nevistic-franjo
https://www.glas-koncila.hr/koja-je-to-prva-i-jedina-ideja-autora-tisuca-tekstova/

Претражи овај блог

НИМБУСОВ ПОДРУМ

БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУДЕНТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (4)

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ (2) "РАТ СВИЊА"

За ким је звоно звонило године 1946?

МИТОМАНИЈА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ