Како је изгубљен Тамишки Банат
Мили наш Темишвару,
банатска мајко наша,
престоницо наша,
БУДИ НАМ ЗДРАВО!
Са насловне стране последњег броја листа Слога
који је изашао у Темишвару
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1.
„Од
савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни
прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар
дадоше као прћију“
- Из британске штампе
Много су Војвођани замерили Пашићу и српској влади, и много су кивни на Србијанце били, зато што је изгубљен Тамишки Банат.
Овако је међутим било...
Надања -
После Првог светског рата очекивања не само Срба, већ и бројне већине осталих народа, била су да Србија добије територије на којима Срби чине етничку већину. Међутим, ова очекивања се нису остварила. Не само да се није формирала Србија у етничким границама, него су неке територије необјашњиво поклоњене другим државама. Једна од таквих територија јесте источни Банат у коме је, не рачунајући историјске околности, у том моменту постојала српска већина. Ипак, источни Банат је од стране великих сила додељен Румунији.[1]
Напредовање српске војске [2,3]-
У складу са развојем ситуације на терену командант I српске армије војвода Петар Бојовић је, 8. новембра 1918. године, издао наређење Коњичкој и Моравској дивизији да заузимање територије Баната изводе обазриво, јер су се јединице немачке XI армије још увек налазиле у Румунији. Од велике важности било је заузимање рудника угља Решица, а ако се укаже прилика требала се порушити на неколико места железничка пруга Темишвар ‒Турн Северин, како би се прекинула даља евакуација немачких јединица. Дунавска дивизија је са једним пуком требало да заузме територију Бачке између Дунава и Тисе до линије Баја‒Суботица‒Сегедин, други пук дивизије требало је да остане у Београду, док је трећи добио улогу армијске резерве и требало је да се распореди дуж десне обале реке Тисе. Дринска дивизија требало је да развије енергичну акцију у Срему, Славонији у Хрватској, поседањем линије Босански Брод‒Осјек‒Печуј. Командантима дивизија била је дата инструкција да шаљу слабије јединице, коњицу, поједине батаљоне са понеким топом, понекад и само чету у поједина насеља како би становништво било у прилици да види српску војску. У свим запоседнутим насељима одмах је требало приступити организовању власти од стране мештана, а заплењеним оружјем формирати органе реда. Свим јединицама и официрима скренута је пажња да воде рачуна о свом понашању у областима насељеним српским становништвом, да било какав разговор о политици избегавају, јер то може довести до конфликата. Инсистирало се на томе да је српска војска послата да заведе ред и спречи анархију, због чега је понашање српског војника имало да буде „огледало солидности реда и дисциплине“. Одмах је требало предузети поправку свега што је порушено, а нарочито саобраћајне инфраструктуре железничких пруга и путева, телефонских и телеграфских линија.
Према извештајима штабова дивизија I армије од 8. новембра 1918. године напредовање јединица се и даље одвијало постепено и обазриво, у складу са добијеним наређењима. Јединице Коњичке дивизије су заузеле Белу Цркву, да би потом упутиле патроле ка Вршцу и Алибунару, док се главнина ове дивизије још увек пребацивала преко Дунава. Српску војску је пред Вршцем сачекала молба епископа темишварског др Георгија Летића да заустави своје напредовање, јер су Немци претили одмаздом над српским становништвом у граду.
Српске јединице су ушле у Панчево 9. новембра у 3. часова изјутра.
Српска војска је ушла у Вршац 10. новембра 1918. године, након што се из града повукао и последњи немачки војник.
Током напредовања српске војске кроз Банат, појавиле су се одређене потешкоће, које су биле последица одбијања јединица немачке XI армије да положи оружје.
Приликом додира са јединицама Коњичке дивизије немачки официри нису дозвољавали напредовање већих формација српске војске ка Темишвару. Био је дозвољен пролазак патроли српске војске ка Темишвару, а 4. коњичком пуку је тек 15. новембра дозвољен улазак у предграђе. Другим српским јединицама био је забрањен улазак у град, уз претњу оружаног отпора, ако се не буде поштовала одлука команданта немачке војске у Темишвару. Немачка војска је обезбедила исхрану за 4. коњички пук, док је 1. коњички пук био задржан на левој обали Тамиша, док се 6. немачка резервна дивизија није повукла.
Без обзира на ове услове непријатеља, заобилазећи Темишвар, поједине јединице српске војске избиле су на реку Мориш.
Коначно, повлачењем јединица немачке XI армије према Араду, током 17. новембра 1918. године, јединице Коњичке и Моравске дивизије из различитих праваца су ушле у Темишвар. Становници града су на улицама са одушевљењем поздравили улазак српске војске. Сличне манифестације забележене су и у Суботици, где је прво у римокатоличкој, а затим у православној цркви организована служба у част доласка српских војника. Затим је организован свечани дефиле српске војске центром Суботице.
Међутим, на неким од територија у које је ушла српска војска појавили су се проблеми; команда Коњичке дивизије је јављала Врховној команди о појачаном деловању румунских агената који су ширили пропаганду о присаједињењу територије Баната све до Тисе Румунији. Центар пропагандне активности био је у Араду, одакле је стизало оружје. Односи између Срба и Румуна су постали заоштрени и претили су да ескалирају у крваве сукобе. Сличан извештај стигао је од команданта Дунавске дивизије чије су јединице биле разбацане по читавој територији Бачке. Њему је свакодневно стизао велики број жалби везаних за нереде, пљачке и убиства, нарочито у околини Новог Сада, као и на правцу Сомбор‒Врбас‒Нови Сад‒Паланка. Патроле жандармерије појачане официрима нису биле довољне за одржавање реда и мира.
Проблем је представљала и Суботица која је имала више од 100.000 становника, због чега је један пешадијски пук био сувише слаб за гаранцију стабилности у граду, због чега се хитно захтевало слање појачања.
Коначно, током 20. и 21. новембра, јединице Коњичке и Моравске дивизије избиле су на реку Мориш, при чему су заузеле градове Арад и Сегедин. Врховна команда српске војске је свим јединицама, депешом 28. новембра 1918. године, издала наређење:
„Окупациона просторија за овај маx пружаће се на исток закључно са линијом Оршава–Мехадија–Карансебеш–Нови Арад. Од Новог Арада линија иде током реке Мориш до Сегедина, тако да Нови Арад и Нови Сегедин остају у нашем поседу. Од Сегедина линија иде даље на запад преко Баје, која остаје нама. Од Баје током реке Дунава до Мохача, па затим на запад преко Печуја на Драви и њеним током. Дефинитивна граница на северу почев од Баје и даље, која би обухватила Словеначку и Хрватску није још утврђена”.
Овим наређењем Врховна команда српске војске је исцртала границе преко којих њене јединице
више нису вршиле покрете, а даљи задаци су се односили на њихово
чување, односно одржавање реда и мира на простору Војводине. Наредни
месеци ће дешавања везана за коначно исцртавање граница нове државе
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца преместити на поље дипломатије и
преговора који су требали да доведу до потписивања мировних уговора.
Покушаји успостављања државне власти -
Да би осујетили победнички поход српске војске, локални Немци и Мађари из Баната су 31. октобра 1918, после капитулације Аустро-Угарске, на Темишварском народном збору прогласили независну „Банатску републику“ са седиштем у Темишвару. Основна идеја и захтев им је био да ову област уместо српске запоседну снаге Антанте. Хтели су на тај начин да обезбеде континуитет Угарске и задрже српски Банат у саставу Мађарске. Евентуално међународно признање Банатске републике требало је да спречи српску војску да заузме Банат. Признање је одмах стигло од владе из Будимпеште. Њихова идеја потрајала је таман до појаве првог српског батаљона. Видевши Србе „храбри“ оснивачи измишљене републике ће побећи. Побегли су у тада „револуционарну Будимпешту“ пред гневом српског народа, који није био ни обавештен о том „самоопредељењу Банаћана“. Покушали су додуше вође самозване „Банатске републике“ и пуч, који су организовали 20. и 21. фебруара 1919. по градовима Угарске али их је Српска војска у томе осујетила.
Као реакција на проглашење Банатске републике Румуни су формирали Централни румунски национални савет, који је своје седиште преместио из Темишвара у Арад, а од официра и војника пристиглих са фронта формирала се Национална гарда. Током новембра 1918. године међу банатским Румунима вођена је акција чији циљ је био одржавање Велике народне скупштине у Алба Јулији, која је требало да прогласи „уједињење Баната са Румунијом [4] без услова”. Напредовањем српске војске кроз Банат и уласком у Темишвар дошло је до распуштања органа власти Банатске републике и Румунског националног савета, а разоружане су и све оружане формације. Ред у Темишвару одржавала је српска војска уз помоћ цивилне полиције. Одлуком команданта Моравске дивизије пуковника Панте Грујића Румунима са територије Баната под контролом српске војске није било дозвољено да учествују у раду Велике народне скупштине у Алба Јулији.
Међутим, спољашњи чиниоци били су другачији. Краљевина Румунија је, позивајући се на уговор са Савезницима из 1916. године [5], тражила темишварски Банат. Као премијер Краљевине Србије, Никола Пашић је још 26. новембра 1918. године, из Париза, поручио регенту Александру Карађорђевићу да је српска страна „у праву“ ако сузбије продирање румунске војске на територију Баната коју је српска војска већ „окупирала“ и ставила под своју команду. Међутим, Врховна команда савезничких армија наредила је својој источној војсци да се постави између румунске и српске војске и спречи њихов евентуални сукоб. У децембру 1918. године, са територије Бачке у граничну зону према Румунији, пребачена је једна француска дивизија. Србима је наређено да се потпуно повуку са спорне територије да би их замениле француске трупе, али они то наређење нису извршили све до краја јула 1919. године. Како примећује и Миле Бјелајац, сукоб између Румуније и Краљевине СХС, са Французима у улози посредника, одвијао се на два поља – први на самом простору Баната, мобилизацијом, покретима трупа, утврђивањем положаја, бројним инцидентима и молбама станов-ништва, а други за столом Конференције мира у Паризу и живом дипломатском активношћу.
Такође, став српске Врховне команде, односно став Живојина Мишића, био је да у „ослобађању“
Баната румунске трупе нису имале никаквог удела, ни непосредног ни
посредног, и да је румунска војска препустила српској да истера немачке и
аустроугарске трупе и запоседне Банат. Мишић је додао и да су се
румунске претензије јавиле тек онда када су Срби у Банату „завели ред и
мир, коме и сами Мађари одају заслужену хвалу и признање“. Из тих
разлога, југословенска страна је сматрала би она морала имати директног
учешћа у решавању судбине Баната, а не само путем француске војске у
спорном делу ове територије.
Француска преузима улогу КФОР-а -
Питање
евакуације било је поново актуелизовано у другој половини фебруара и
веома оштро се поставио захтев повлачења српске војске из централног
Баната, коју би на том терену до коначне одлуке Конференције мира
замениле француске трупе. Значајно је указати и на /запрепашћујући/ став
генерала Д’Епереа који се види из једног његовог писма упућеног
француском министру рата маршалу Фошу 3. марта 1919. године о војним и
политичким супротностима Савезника на Балкану. Наиме, с обзиром на
озбиљност ситуације по француске интересе /?/, Д’Епере је забринуто извештавао да су Срби
били „опијени својом победом“ коју нису очекивали у толиком обиму и да
су се као и сви „почетници“ налазили пред великим спољно-политичким и
унутрашњим тешкоћама. Такође, Д’ Епере је сматрао да су југословенске претензије биле „безграничне“ и да су њихови команданти тешко прихватали наредбе и савете.
Он у свом извештају насупрот југословенским ставља румунске претензије.
За Румунију каже да се налазила у дубокој кризи, да је такође имала
велике амбиције и да није знао да ли је она имала, како је рекао,
„довољно јак желудац да свари све што жели да поједе...“ По генералу,
обе савезничке земље имале су своје посебне циљеве и оне су, без
устезања, искориштавале ситуацију у складу са својим највишим економским
и политичким интересима. И за Краљевину СХС и за Румунију, Д’Епере каже да су у то време имале тежњу да „тешку жандарску улогу“ оставе француској армији.
„Стање у коме се француска армија налази, не дозвољава јој ни да испуни
ту своју улогу јер упркос поновљеним захтевима никакво озбиљније
појачање није стигло већ осам месеци француској војсци“, завршио је свој
извештај француски генерал.
Након евакуације Темишвара, у српској штампи се појавио чланак о једном поднареднику који је још 1916. године прешао из српске команде у француски пук због знања француског језика и ту остао и након рата. Када је упитан зашто није оставио Французе и зашто и даље носи француску капу, он је, наводно, „кисело“ одговорио – „да ако су они оставили нас ми нисмо још увек оставили њих“. Такође, додао је и да се он смејао и био радостан када су га Французи у Солуну „тапкали по раменима“ и викали „браво Сербо!“, али да се онда у Темишвару расплакао кад је морао да се повуче са војском.
Из литературе знамо и да се средином фебруара 1919. године догодио један инцидент у Темишвару након којег је српска Врховна команда тражила да се из темишварског гарнизона повуче један француски капетан, као и да је то био капетан Соне (Soné), док из извора сазнајемо да је 5. јуна 1919. године у једној кафани у Темишвару неколико француских војника „изненада и без икаквог повода“ напало револверима српске војнике из Четвртог коњичког пука који су у истој кафани седели. Том приликом рањена су тројица српских војника од којих је један подлегао ранама.
Неравноправна дипломатска битка -
На Версајској конференцији су прво формирани Веће десеторице (од шефова делегација и министара спољних послова) и Веће петорице (од министара спољних послова), а потом је образовано и Веће четворице, које је решавало о свим важнијим питањима и то без призива- тзв. Велика четворица: Вудро Вилсон, Жорж Клемансо, Лојд Џорџ и Виторио Орландо. За територијална питања најзаинтересованији је био Вудро Вилсон, док су "британски и француски представник били равнодушни". (sic!)
Ниједна од савезница није желела потпуно разбијање Аустро-Угарске монархије, нити стварање велике Југославије. „Четранаест тачака“ Вудроа Вилсона нису предвиђале независност југословенског народа који је био потчињен Аустро-Угарској, већ само аутономију у оквиру ње. Највећи противник југословенског уједињења била је Италија, која је инсистирала на утврђивању граница у складу са одредбама тајног Лондонског уговора из 1915. године.
Уговором о савезу са Румунијом њене границе према Мађарској, они су били тајни и нису били обавезујући за САД, чији се програм за будуће уређење Европе разликовао од решења у овим уговорима. Поврх тога, сукцесори дуалне монархије се нису слагали међу собом, тако да је уређивање државних граница на конференцији било горуће питање, које је изазивало доста неслагања. Главне савезничке силе, Француска и Британија имале су неке сопствене интересе, Италија је заступала своје интересе на Јадрану, и подржавала сваку државу чији су се интереси сукобили са југословенским, док је САД настојала да при уређивању граница унесе што је више могуће начело правичности и етнографски принцип, а све у циљу гарантија будућег мира.
За разграничење је требало добити (и) подршку Британаца, Француза и САД-а. Међутим, Французи су „били пријатељи и Румуна“, а Британци су, наводно, подржавали Французе.
Крајем јануара 1919. године, Веће десеторице саслушало је делегате Краљевине СХС и Краљевине Румуније. Шеф румунске делегације тражио је читав Банат, онако како је било обећано тајним уговором са Антантом из 1916. године. Већ помињана Комисија у коју су ушла по два представника САД, Велике Британије, Француске и Италије, је формирана управо ради решавања питања Баната. Предлог југословенске делегације је био да се спор око граница са Италијом и Румунијом реши путем плебисцита.
Румуни, међу којима и њихов краљевски пар, имали су своје адуте. Били су, у знак максималног компромиса на који су били спремни, да пристану само да се одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда.
Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен - бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра. И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће?
Југословенска делегација је имала велику подршку Сједињених Америчких Држава и релативну Француске. О искреној подршци Енглеске тешко да је могло бити речи. На подручју Баната, Французи су водили веома "избалансирану" политику између Румуније и Краљевине СХС. Иако многи историчари оспоравају ту чињеницу, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина. Упркос подршци, велике силе су одуговлачиле са признањем краљевине СХС стављајући до знања да њено коначно разграничење, као и мађарско и румунско, пре свега зависе од њихове воље. Било је и изразито непријатељски настројених сила победница попут Италије, која је у стварању југословенске државе видела претњу по своје геополитичке интересе, пре свега на Јадрану. Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ниједан српски, али, такође, ни румунски предлог о разграничењу у Банату. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена.
ЗАШТО ЈЕ КРАЉЕВИНА СХС ПРИХВАТИЛА ДА ПРЕДА ИСТОЧНИ БАНАТ?
Присталице идеје „Велике Румуније“ (România Mare) укључивале су читав Банат до Тисе и до Дунава у ту своју визију. Нису се обазирали на бројност српског народа у тој аустроугарској покрајини. Опет се Европа понашала као да Срби не постоје. [6] Разуме се, наши „пријатељи и савезници“ Србију нису ни питали за њен пристанак. Па нам је остало само време и стрпљење. Иако је већ јавно објављена Нишка декларација (1914), која је садржавала у себи и српски Банат, као неотуђиви део!
А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. [7] Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравсковардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или ‘’уљези’’ или ‘’дошљаци’’. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је Банат.
Груба је неистина тврдња комунистичких и нео-комунистичких хисторика да „...Као и у случају граница према свим осталим суседима, делегација Краљевине СХС није у јануару 1919. имала тачних представа у односу и на Румунију и на Мађарску шта хоће и којим средствима треба да се служи, које земље има намеру да тражи и како треба да образложи захтеве, тј. није имала изграђену политику“ (Андреј Митровић).
Савезничким државама је 31. марта 1918. године упућен Меморандум Србије о националним захтевима, којим је тражено да се разграничење са суседним државама врши по принципу народности, а поред тога национални територијални захтеви изнети су и на самој конференцији од стране југословенских представника.
Знали су наши представници не само колико где Срба живи, знали су за сваки поток и свако гробље чији су.
Још током рата српска влада је са Крфа послала историчара Јована Радонића да о Банату, Бачкој и Барањи прикупља податке у Лондону. Радонић је образложио зашто Банат треба да припадне Краљевини, тј. Србији, јер су Срби најстарији и најбројнији, док ова покрајина никада није имала румунски карактер, а појавили су се у XVIII веку. И Пашић је користио ову аргументацију, наводећи да су „Срби једини прави староседеоци Панонске низије“, а да је Темишвар тек „у последње време мађаризиран и германизиран с нарочитим планом како би се некадашњој престоници српског војводства одузео карактер српски“.
Нож у леђа -
Српско виђење разграничења са Румунијом нису делили чланови делегације из Хрватске /НАП: У којој беше и Срба/, што је било јасно из иступа Јосипа Смодлаке, који је оспорио српске захтеве и тако помогао Румунима. И не само то. Хрватски и словеначки територијални проблеми били су велики камен о врату при решавању не само банатског банатског питања. Хрвате и Словенце је бринуло «јадранско питање» и нису бринули за Банат.
Генерал Пешић је известио министра војске 27. јануара 1919. године: „Наша делегација не може се сложити да одреди наше границе. Југословени праве огромне тешкоће у погледу границе Бугарске, Баната, Бачке и Барање“. Исход је био да је подељена делегација усвојила решење (28. јануара) које је значајно одступало од „линије генерала Пешића“ (није текла од Дунава на Липову, него на Арад, није ни обухватала северну Бачку и северну Барању, а и на левој обали Драве захватала је мање, јер је Сигетвар остао на мађарској страни). [5]
Пресуда -
Усвојенo је решење о подели, при чему је Румунија добила већи део Баната и тако смо остали без српског Темишвара (који је историјска престоница Баната) и у коме су, између остaлог, рођени Милош Црњански и Доситеј Обрадовић. [8]
У Севру је 10. августа 1920. године закључен Уговор између главних сила савезничких и удружених и Пољске, Румуније, Државе Срба, Хрвата и Словенаца и Државе Чехо-Словачке који се односи на одређене границе ових држава, а којим су одређене и границе између Југославије и Румуније.
Више од постигнутог није се могло. Чак не интерес, већ пристрасност и сурови хир наших `савезника` исцртале су наше границе.
„Од
савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни
прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар
дадоше као прћију“, писала је у то време банатска штампа.
Сведочење Др Живка Продановића [9, 10]
...Некако у то време чуо сам да је мој стари пријатељ Др Јова Радонић стигао из Париза, где је уз нашу делегацију био стручњак за Војводину. Хтео сам дам, да дознам, како је ствар текла, кад се расправљало о Војводини. Било је још рано, кад сам стигао до његовог стана али он је већ одавно био устао и писао нешто у свом кабинету.
У около њега уз све зидове су подигнути дрвени "штелажи", пуни књига и новина. На самом столу било је такођер отворених неколико дебелих књижурина.
Како га одавно нисам видео, мислио сам, да ћу га наћи много промењеног и старијег, међутим он је још увек био свеж и млад као пре много година.
Кад сам му ја разјаснио, што сам дошао, он је радо пристао, да ми исприча, шта је он у Паризу видео и доживео.
Једног дана наредио је Пашић да га у његовом стану стручњаци за Војводину посете. У заказано време сви смо били код њега. На великом столу била је раширена мапа Војводине. Сада је требало село по село, варош по варош тачно посебице испитати, колико тамо још нашег живља живи. Пашић у почетку није био сигуран колико Војводина треба да буде велика. Али у току разговора и дискусије брзо се снашао и нас гонио да му што више историјских докумената набавимо. У нашем присуству сатима је био у стању, да погнувши се уз сто, понајвише ћутећи, са црвеном и плавом оловком обележава сваку барицу, сваки друм, свак речицу и свако село.
После неколико седница, био је он обавештен о свему, што му је требало. Слика будуће Војводине била му је сад јасна и он се онда одлучио, да је из све снаге брани.
Није ништа тражио, што је туђе било. Уздао се у правду и добру вољу савезника.
Кад је требало да се граница са Румунијом одреди, била је наша и Румунска делегација позвата да у исто време и у исти мах јави и нађе у великој сали, где је заседала мировна конференција. Прво су ушли Румуни на челу са њиховом краљицом. Сви су били обучени по најновијој моди, особито кокетна краљица, која је осим тога дубоко раздрљана била (деколтована). Цела Румунска делегација одавала је сјај и богатство, тврдо верујући, да ће нам одузети цео Банат до Тисе.
Румуни су латинског порекла и латинска покрајина били. Они су макако ствар узели, били ближе западњацима: Ту је лежао кључ решења. Бојали смо се, да ће Клемансо, око кога је краљица облетала, можда покушати, да изађе Румунима у сусрет.
Али добар је Бог био. После не пуна четврт сата ушли смо и ми унутра. Наша делегација била је много сиромашнија и много скромнија. Пашић је са својом појавом и својом седом, дугом брадом био на нашем челу и умео вешто, да нас предводи.
Вилзон лично сишао је са трибине и упутио му неколико љубазних речи, потапкавши га по рамену.
То је био добар знак по нашу ствар.
Румунима, који су иза нас доле стојали, изгледа, то се није допадало, јер су били јако узнемирени.
После извесног времена и нас и Румуне отпустили су напоље.
Кад смо доле на улици били, запитао сам Пашића, шта мисли, како је наша делегација прошла.
Одлично, узвикнуо је он. Зар ниси видео како су нас гадно гледали Румуни?
А видео сам и сам, како нас је благо-наклоно Вилзон примио.
Никада Пашића нисам тако добре воље видео, као тога пута.
Бајски трокут поред свег нашег напора, није могао бити спашен.
Изгледа, да су Енглези а можда и сам Лојд Џорџ штитили Мађаре и хтели, да им спасу, што се спасти дало.
Мађарска аристокрација имала је одвајкада тесне везе са енглеским вишим круговима.
Ипак Суботицу, око које се много копља ломило, ипак нису могли спасити.
Чак су и мртве и гробља хтели, да искористе, тврдећи, да је православно гробље незнатно према мађарско-католичком гробљу било.
Да ал католичко гробље, то је уједно и буњевачко гробље било, а Буњевци су словени и наша браћа били. Тако је тај чудан трик мађара жалосно пропао.
Шта се за то време у Војводини догађало? Српски свет од одушевљења и од среће није могао да дође к себи. Стално се певало и веселило се.
Било је случајева, да је цело село недељама светковало. Ишло се у цркву, у коло, у народно веће и тражило се весело друштво.
*
Повлачење -
Посредовањем шефа војне мисије порука пуковника Калафатовића Николи Пашићу је уручена 31. јула 1919. године. У штампи се више од три месеца касније након изласка српске војске из Темишвара појавио чланак у којем су изнете неке информације да дан раније, 30. јула 1919. године, Банаћани који су боравили у Паризу при југословенској делегацији нису ништа знали о евакуацији Темишвара док нису у новинама прочитали да су 28. јула 1919. године српске трупе напустиле град. „Са болом у души и сузама у очима читаху ту скору невероватну вест“, писао је Новак Грујић који је поменути чланак потписао. Као свој извор навео је Младена Пилића, инжењера, који је у Паризу „боравио и за нашу ствар радио“.
„Доћи ћемо натраг!“
Покуњене главе, ако једног дана
рекнемо вам С’Богом, сузе ће мо лити
Срце ће нам пуно тешких бити рана,
ал поћемо даље. Тако мора бити!
Са огњишта стара, из мајчиних крила,
крезуба Европа тера нас и гони
и варош, која је до сад’ мајка била
тужно, немо јеца, тихо сузе рони.
Ал’ кратко ће бити, од Голготе краће
то изгнанство наше. Јер кад пукне зора
доћи ћемо натраг. Милијони браћа
биће тада уз нас, с’ Вардара и с’ Мора.
Натраг ће нас звати љубав прва, рана
и неће нам дати нигде места врућа
и гроб, где нам прошлост скора, закопана
грчевито плаче до светог Сванућа
ветром ће нас звати, који нежно грли
и с’ нами ће доћи три племена цела
Срби и Хрвати и Словенци врли,
Сви раме уз раме и тело до тела,
Сви готови жртву свету да принесу.
И тога ће дана, пуног славе, чара
у безвратном ритму, у заносном плесу
да буде крштење српског Темишвара.
- Душан Васиљев
Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр
Збогом остај...
Памтимо многе наше сеобе и прогоне, али овај, тако болан, тако мучан због немоћи да се ишта промени да срце кида, гурнут је у заборав...
Французи и Румуни, наши пријатељи,... ех...
„Империјум у Тамишвару примиле су румунске власти“, писаo је лист Нова зора. На основу Уговора у Севру потписаног 2. августа 1919. године румунске јединице су ушле у Тамишвар. Дана 2. августа, из Лугожа је у Темишвар доведен само један одред жандарма, а друге јединице румунске војске, су наредног дана, под вођством поручника Економа ушле у престоницу Баната и у име румунске владе преузеле управу над округом Тимиш-Торонтал. Официр за везу из Темишвара јавио је телефоном 3. августа 1919. године да је тог дана „свечано“ у Темишвар ушао један батаљон румунске војске и да је цела варош била „принуђена“ да се окити са румунским заставама, а да су у дочеку учествовале само званичне корпорације и огромна маса Румуна сељака из околине.
„Становништво Темишвара није узело учешћа. Карактеристично да француски генерал и Французи у опште нису узели учешћа у овом дочеку“, писао је М. В. Михаиловић. „На силу“, како је писао лист Слога, истицане су румунске заставе и газило се по теписима. И вршачки лист Нова зора је писао да је нови велики жупан Аурел Козма „наредио“ да се све улице којима ће пролазити румунска војска свечано оките и да се истакну румунске заставе. „Покренута су сва румунска села да становништво у масама дође у Темишвар на дочек румунске војске. Гостионице спремне су за 100.000 странаца“, писала је Нова зора. „А јуначка и свагда победоносна војска румунска, гордо сећајући се ловорика својих побраних у Ердељу 1916. год свечано је и тријумфално ушла у град Темишвар, као што су римске војсковође свечано, са тријумфом улазили у град Рим после победнички завршених ратова, да приме од своје Отаџбине заслужени ловоров венац славе и признања. Или као што је, ваљда, гордо улазио у Темишвар-град принц Јевђеније Савојски, кад је Темишвар од Турака отет“, изнео је лист Српски гласник. У име темишварских Срба, румунску војску је поздравио прота Новаковић. На овај поздрав, пуковник Економ је /великодушно/ изјавио да Румуни никада неће заборавити да су Срби њихови савезници.
Истом приликом зрењанински лист је писао:
„Много је већи и горчији бол од свог рођеног, него од туђег зла... да нам је жао учињено од противника не би нас болело, ал’ нас дупло боли ова рана јер нас уједе брат по оружју и слави... Поред наших толиких заслуга и мука спали смо на то, да нам се суди пристрасно према потреби будуће политичке ситуације и према вишим интересима великих народа... нећемо више само лепе празне речи и обећања, тражићемо у будуће и ми писмене уговоре и супергаранције, као они, који се данас башкаре на нашој тековини и зноју“.
(Банатски гласник, бр. 156, Велики Бечкерек, 1. август 1919, стр. 1.)
Застава, бр. 52, Нови Сад, 18. март 1919, стр. 2.
Седам година касније од уласка српске војске у Темишвар, Милан Л. Поповић писао је за лист Време да је „нечија јача воља“ решила судбину некадашње престонице Српске Војводине.
„Као силуета привиђења угашених снова немирних кратких ноћи остао је Темишвар дозначен својој судбини. Вековима су зидине његове ослушкивале долазак ослободилаца и читава вечност пратила је корак уз корак огромне кораке храбрих осветника који су неизмерним ходом пошли напред, да спасу и ослободе један народ у столетном ропству, а ни тристотине дана, ни читава једна година није прошла у слави националног ослобођења. Пред громким звуком победних фанфара, пред проливеном крви ослободилачке војске, пред непробојним редовима храбрих батаљона устукнили су велики непријатељи наши. А ми? Опијени славом својих победа, зажарени од неизмерних напора били смо натерани на слушање ‘старијих’ и на повлачење са срцем што тако силно бије и месом што тако много подноси... Пред крај оронулог лета, у августу 1919. напуштала је војска Темишвар. Излазила је ведро, с поносом и осмехом на уснама.
Српски је живаљ претходно иселио се. Највећи део одселио се у Бечкерек или у Вршац.
Разнело
се све што је нашој држави требало на име репарација и што је она имала
несумњиво права да потражује од бивше Аустроугарске. Данима и ноћима
вукло се све то за Србију, али на жалост ни једна трећина тог
евакуисаног материјала није доспела у Београд. Исклизнули су многи и
многи вагони уз пут из шина у туђе скретнице. У Темишвару остале су само
наше цркве, наш владичански двор, црквене зграде и градске зидине као
катакомбе порушене престонице нашег некадашњег сјаја, да у дубини
прошлости и даље чувају сан да не измакне и да се не изгуби тамо у
даљини која се јавља сваког јутра и ишчезне сваке вечери. Хоће ли се бар
једна ласта из отаџбине винути данас тамо, тамо, у ту нашу даљину?“
Епиграм у листу Слога:
„Кад се бориш сви ти вичу: Лакше море и не буни! Када ћутиш сви ти кличу: Што пустите да Румуни Темишваром српским ничу?! Ипак ми је јасна мета: Борићу се до послетка! - Сирано“
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1;
Слога, бр. 179, Велики Бечкерек, 2. август 1919, стр. 1.)
Срби
у Темишвару, као и сви они Срби из бивше Аустроугарске монархије који
су након разграничења припали румунској или мађарској држави, преко ноћи
су поново постали национална мањина. Темишварски Срби су једне вечери
заспали у држави Срба, Хрвата и Словенаца, а сутрадан су се пробудили у
Краљевини Румунији.
-----
/2/ Предраг М. Вајагић - УЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ВОЈВОДИНУ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ
https://www.researchgate.net/publication/330975299_Ulazak_srpske_vojske_u_Vojvodinu_novembra_1918_godi
/3/ Јована Касаш - Tемишварски Срби и прва југословенска држава 1918-1921.
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/75991/Disertacija_11435.pdf
[4] Румунија је створена уједињавањем две државе Влашке и Молдавије 1856. године, после пораза Русије у Кримском рату, са јасним геополитичким задатком да раздвоји Србе од Руса. Новоформирана држава Румунија је започела најбруталнију асмилацију становника Влашке и Молдавије како би створила Румуне (при чему се увек крило ко је у ствари живео на тим територијама). Када се погледа у прошлост, јасно је да је већина становника Влашке и Молдавије припадала Српској православној цркви, користила црквенословенски језик и писала ћирилицом. Током асимилације прво им је измењена народна ношња, затим имена и презимена, па језик и на крају и писмо. После свега формирана је нова, на неканонски начин, Румунска православна црква које није било у историји до 19. века, куповином «Томоса» од Фанара. (Види: Зоран Милошевић, Извори румунске политике, у зборнику: Анатомија румунске политике, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 13-27.)
[5] Букурештански споразум из 1916. године назив је за споразум потписан између Руминије и силе Антанте 4. августа 1916. године у Букурешту. Споразум је дефинисао услове под којима се Румунија придружује рату на страни Антанте као и територијалне уступке од Аустроугарске. Ти "уступци су подразумевали припајања целог Баната Румунији. Обе стране су се обавезале да ће садржај споразум држати у тајности све до закључења општег мира.
[6] Колико Врховни савет мировне конференције није бринуо о српским интересима, иако је Србија била на страни победника, говори дунавско острво Ада Кале (потопљено изградњом хидроцентрале на Дунаву 1970.). Онај ко је био његов господар владао је доњим током Дунава, Ада Кале је била капија за пловидбу кроз Ђердап. Према аргументима и месту на коме се налазило било је оправдано да припадне Србији, тј. Краљевини СХС. Међутим комисија је острво предала Румунији, уз оправдање да је Берлински конгрес 1878. омогућио Аустро-Угарској да га окупира, а затим и анектира 1908. Како острво лежи код Оршаве, а било је аустроугарско, природно је да сада припадне Румунији. Другим речима, признавала се окупација као чињеница да острво не припадне Србији, односно Краљевини СХС.
[7] Груба је неистина тврдња комунистичких и нео-комунистичких хисторика да „...Као и у случају граница према свим осталим суседима, делегација Краљевине СХС није у јануару 1919. имала тачних представа у односу и на Румунију и на Мађарску шта хоће и којим средствима треба да се служи, које земље има намеру да тражи и како треба да образложи захтеве, тј. није имала изграђену политику“ (Андреј Митровић).
[8] Демографски, према Србима је без сумње нанета неправда.
Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника, од којих је било Срба око 240.000 а Румуна 72.305.
Према Пешићевој линији, југословенском Банату би припало око 685.000 становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би у оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000 Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су у знак максималног компромиса на који су били спремни пристану само да се одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану
Београда.
[9] Сања Гавриловић Мемоари др Живка Продановића – између истине и контроверзе
https://arhivvojvodine.org.rs/memoari-dr-zivka-prodanovica-izmedju-istine-i-kontroverze/
[10] Тоша Искруљев - Србобран и Србобранци, Др Живко Продановић
Коментари
Постави коментар