НАЦИОНАЛНЕ ТВ СЕРИЈЕ - ГРОБНИЦА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

 

"Ко контролише прошлост, контролише и будућност"
Џорџ Орвел

...Трагом књиге Ане Филиповић Национална фреквенција.

О делу

Ана Филиповић поставила је пред себе задатак да из угла историчара анализира неколико телевизијских серија у продукцији државног јавног сервиса - Радиотелевизије Србије, са тематиком новије српске историје. Ради се о серијама Равна Гора, Чизмаши, Сенке над Балканом, Корени, Краљ Петар Први, Нечиста крв, Вера. Уз анализе серија, прикључене су краће критике романа Чизмаши Драгослава Михаиловића, Корени Добрице Ћосића, Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, Нечиста крв Боре Станковића. Критике су сабране у књигу под заједничким насловом Национална фреквенција.

Први мој утисак је фрустрација ауторке. На свакој страници видљива је та њена унутрашња борба да сачува академску објективност у сукобу са шокантном количином и перфидношћу фалсификата уплетеним у драмско градиво са којим се ухватила у коштац. Стрпљиво и упорно, ослањајући се на кредибилне изворе (преко 130 референци), Ана Филиповић крчи свој пролаз позорницом пренапученом “уметничким слободама”, “оригиналним ауторским приступима тематици”, “модерним `читањима` историјских токова” . Ти нови токови, читања и оригинални приступи се у ТВ кривотворинама исказују кроз спрегнуте једносмерне фалсификате, полуистине, претумбавања редоследа догађаја, деформације карактера, измишљене дијалоге, грдобне београдизације народних дијалеката, вулгаризације, накарадна сценографска решења, закривљења контекста...

Разбијајући на парампарчад сву ту квази-историјску травестију, Ана Филиповић на драматичан начин разоткрива идеолошки бекраунд непромењен од "ослобођења"; титоистичку доследну и непоколебљиву деструкцију српског хабитуса.

Белодано, титоидна котерија није ни такнута "демократским променама". Сад та котерија није више револуционарна авангарда већ се самопрогласила да је управо она ексклузивна демократска, грађанска, обавезно антифашистичка промена, па се још безобразније комодирала, етаблирала, ухљебила, чврсто сачувавши доминацију над целокупним културним, дакле и идеолошко-пропагандним простором.

У доба СФРЈ познавали смо тзв "салонске дисиденте", патетичне сапутнике главног јунака, кафанске Санчо Пансе, чија (објављивана) дела нису била бескомпромисно контра-револуционарна и анти-титоистичка, како би се дало очекивати и како су рекламирана, већ дијетална допуна на менију, контролисана интелектуална ескапада у српском гетоу.

Савремени културни, нарочито филмаџијски компрадори (зато што су сликописи најдоступнији и најпријемчивији широкој народној маси) прибегавају посебној врсти мимикрије. Док је у Титово доба "србовање" и "солунашење" било проскрибовано и врло ризично по ауторе, сада свега тога има на претек, само је деформисано до утваре.

Одиста, могло би се рећи да влада хиперпродукција филмских и телевизијских остварења са историјском тематиком. Као да се државним властима журило да поправе штету након вишедеценијске комунистичке стигме над српском историјом, особито новијом. Међутим, свака нова телевизијска серија и/или филм, појачавали су огорчење спознајом да заправо комунистичко ружење српског народа на волшебан начин добија на новом замаху. Ако се у рачун узму и остварења која се баве “савременим животом”, у коначном скору добијамо исти онај архитип Србина који је ваљда од вајкада подразумевано полуидиот, хуља и зликовац, безбожни православац масне браде, уз понеког погубљеног лунатика, како је моделиран у периклово доба распојасаних капејотских културтрегера.

Не постоји још једна држава у свету, нека је и најзабитија презрена колонија, да сву своју уметничку потенцију упрегне да културу претвори у националну касапницу. Не постоји сличан пример у свету да се држава организовано (осим криминалом) тако студиозно, систематски и дугорочно бави деструкцијом историје сопственог народа, дифамацијом најбољег што је (усудом њен) народ изнедрио.

Тој сотонизацији Срба се снажно успротивила Ана Филиповић. При томе, она свој изворни, јасно патриотски став не крије. Зато до Националне фреквенције нећете лако доћи. Та књига припада литератури која је табу тема у строго контролисаном "јавном простору".

Дража ми је истина - одговара Ана Филиповић.

О рецензијама

Ако сагледамо шири контекст, те прелистамо рецензије остварења са историјском тематиком, видећемо да постоје три међусобно супротстављена приступа:

*
Превладавајуће су славопојке и одбрана из режимских ("првосрпских") медија, ликовање због "великог интересовања" и "рекордне гледаности", до "овација за филм". Ако се помињу критике, оне су редовно "подељене, док гледаоци хвале нову серију и глумце".

*

Другосрбијанска фаланга штанцује запаљиве критике које се не разликују од оних из Хрватске (или ово, ово) и БиХ, уз ноторног ројника Драгана Бурсаћа.

Дакако, другосрбијанци не гледају истим очима тематику "Равне Горе" или "Краља Петра", ма како грдно биле презентоване, и "Сенке над Балканом" и "Вера", јер све што је позитивно је зло, што је негативно је добро, али мора то боље.

Историчарка Дубравка Стојановић на све стране грми против "ревизије историје" (нпр. овде) Другог светскога рата, али прави урнебесни салто-мортале када се појаве озбиљни покушаји ревизије првог светског рата:

...поставља се кључно питање: како једном друштву које је показало апсолутну тупост, које није имало емпатију ни према чему, које не зна да се сад открива најстрашнија масовна гробница – како сад баш једна књига, и то озбиљна историографска књига – није то тв серија него књига, озбиљна, са фуснотама /НАП: о књизи Кристофер Кларк "Месечари", у којој је Велики рат назвао "Трећим балканским ратом", јер су се иза њега "скривали Срби"/– како то да једна књига изазове овакву лавину хистерије? Мислим да је то невероватан симптом којим ми сада треба да се бавимо.

У идентичном тону наступају и многа друга лефтард пувала, да поменемо Светлану Слапшак, Павла Симјановића, Невену Даковић, Марка Матића (помоћник глодура † е-новина и опскурног регионалног магазина XXZ Пере Луковића), Милана Урошевића, аутованог неокомунисту са Новог Пламена (ово = ово)... У овом друштву обрело се чак и једно удружење јеврејских исељеника (?!)

Однеговани су то гелиптери.

*

Њихов духовни предводник  и дефиниција је Вељко Булајић. Титов лучоноша Вељко је из рата изашао са седамнаест година, у чину поручника НОВ и ПОЈ. Међутим, уместо отвореног пута напредовања у војничкој касти, он се определио за филм. Па и ту му је био привилегијом отворен пут јер рекосмо да беше партизански поручник, уз то Црногорац наклоњен Хрватима. По дефиницији Црвени Хрват. Како стоје ствари у његовој глави сазнали смо много касније, када је отварао душу као уредни грађанин Загреба и нове НДХ. Булајић упркос сваке животне очигледности до краја истрајава на громком хорском певању о слободи из свог лагодног положаја припадника дворске свите и "Титовог најбољег друга" . Његови филмови остају стожерни системски филмови, упорно тематизирајући “борбу за слободу” из квази-повесне позиције, оверене накнадном и скарадном победничком перспективом – поджанр који је Булајић сам и дефинисао, одредивши га, за низ својих опонашатеља у тзв. црвеном валу.

Вељко Булајић је партизански официр који, по сопственом признању, петнаест година после рата ништа није знао о страдању Срба на Козари.

Партизански официр који је дискретно подржавао "хрватско прољеће".

Режисер који је измислио призор борбе против четника који минобацачима гађају партизане скривене иза стећака. Па вели, у напону да се одвоји од својих партизанских цокула и досегне философску разину (Ne sutor ultra crepidam) : "Чини се као да тај призор најбоље отјеловљује тадашњу југославенску идеологију, као да су богумили 'претходница' титоизма, несврстаности…"

Хуманиста који је стварну судбину напуштених рањених партизана прескочио као плитак поток. Јер Тито је недодирљиво божанство. Ништа не сме да наруши његов митски хероизам.

Коначно, партизански официр не може да прежали што није снимио филм о четничкој опсади Сарајева! Познати режисер каже да је пре петнаестак година пропуштена велика шанса да се кроз филм, који би био на нивоу "Битке на Неретви", исприча истина о "агресији ЈНА на Босну".

Други неостварени пројекат прослављеног синеасте је Вуковар који  је, "попут битке код Лењинграда /Нап. Вуковар=Лењинград? Да вам није много? Чини се да је адекватније поређење са битком за Оџак/ , у самом врху љествице великих трагичних тема".

Тачно на нео-загребачкој позицији Вељка Булајића налазе се београдски култур-цокулаши.

*
Трећа група критичара, које не везује иста идеологија и не припадају истом сталежу, али без обзира на различите мотиве дижу глас против организованог државног фалсификовања историје (нпр. овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде...). Ова врста критике нема исту пролазност у јавном мњењу, везано за позицију аутора у прилично крутом кастинском устроју српског друштва, те са идеолошком позицијом аутора. Поготово се не може очекивати равноправна проходност у најрелевантнијим медијима који оперишу у Србији, с обзиром на апсолутну предоминацију србофобног медијског и политичког синкретизма.

Коначно, ма колико чврсту аргументацију износили, ова група аутора нема никаквог утицаја на државну политику филмске продукције.

Краљ Петар, уљез

Серија/филм Лазара Ристовског Краљ Петар Први је свињарија.

Да прави свињарију а не серију Ристовски је показао чим је почео.

Већ у шпици, краљ Петар у кочији улази, полутајно, кроз неке полумрачне улице у Београд, тј. долази у Србију, док продавац новина за кочијом виче: „Петар Карађорђевић, краљ, у недостатку бољег!“ Истина је следећа: краљ је у Србију дошао возом у посебно закупљеном вагону, у пратњи Петра Велимировића, председника Народне скупштине. У Руми се пресвукао у свечану униформу српског генерала. Кад је воз прешао половину Саве, ушао на српску територију, огласила се почасна топовска паљба, сачекала га је постројена гарда и силан народ…

Краљ Петар се самокрунише...

После Краљ Петар сам себи ставља круну, итд.

Ко тако представља историју има погану намеру.

Све скупа, Лазара Ристовског би било срамота због прљавог посла који ради, да није комуњара.

[Напомена: у приказу ове серије Ана Филиповић прави ненамерну грешку кад малог Момчила Гаврића помиње ка Добросава Гаврића].

Свеобухватно ружење народа

Серије Корени, Чизмаши, Нечиста крв, Вера, покривају различите историјске и друштвене прилике, али доследно се држе клеветничко-затупљујућег курса и перверзног стила.

Нечиста крв

Ал Џазира, сеирећи због "моралне панике" изазване серијом "Нечиста крв", преноси неке критике оцене Врањанаца:

...највећа критика ауторима серије, која у Србији бележи милионску гледаност викендом, односи се на начин на који су приказане Врањанке, главне јунакиње Нечисте крви, па је познати локални адвокат Драган Ника Николић серију упоредио са порнографским филмом.

„Замислите ви то, Србија чекала да види како се врањске девојке, удовице и жене голе фрљав у постеље својих газди и аџија и по цел д'н мислив на онеј работе!“

Обрнуто, Вера Пешић, "Мата-Хари" среза сијеринског, приказана као трагична хероина, уместо као оно што је реално била - обер-курва, па тако и да филм буде по природи својој порнографски.

Дијалекти су посебна прича. Очито, јужни нагласак је passé, па је боље да глумци говоре у модификованом дорчолском сленгу, који је Београђанима много ближи.

[Нап. Наше мишљење је да је у овом делу Ана Филиповић понешто пристрасна. Бора Станковић је просто речено био лош човек, без јачег патриотског осећаја. Остало је забележено његово трагикомично "повлачење" за српском војском, током којег није излазио из статуса `мортус-пијан`, те није знао ни где иде ни шта ради. Тако је успут изгубио и рукопис Ташане, па после није умео да га реконструише како ваља. Даље се сналазио како се сналазио, и нема јачег разлога да се сматра да би се у следећим временима, ратним и поратни, друкчије сналазио.]

*

Корени и Чизмаши су капитална дела наше тобожње дисиденске елите.

Добрица Ћосић је чак проглашен "оцем нације", односно покретачем новог српског национализма. Ако пратите србошовинистички дискурс (=мњење), можете у вези октроисане „титуле“ Добрице Ћосића доћи до формулација „каже се да је…“, „понекад га називају“, „често“, „део јавности сматра“, „у одређеним политичким круговима“, „пошто је стекао статус оца нације“, „пригрљен као отац нације“… и сличне смутнине са очитом расистичком наканом из Гебелсовог практикума спиновања, али ништа конкретно. Ко, кад и зашто је Добрицу Ћосића прогласио за „оца нације“ нећете пронаћи. Никада Добрица Ћосић од свог народа није проглашен за „оца нације“, већ од оних који мрзе Србе.

Они, који шекспировски неизмерно љубе одговорност за јавну реч и „професионално новинарство“, без трунке гриже савести обилато се служе fake квалификацијом, па на основу те фундаменталне лажи даље извлаче fake наратив о српском геноциду над свим околним племенима који су , заправо, уз помоћ моћног промотера злочина против мира довршили геноцид над Србима, започет у WW1 а темељито извршен у WW2. Ти професионални чувари поштене журналистике затим обрћу ћурак и бране тог истог курајбера нације од великодреновачке народне виктимизације?!

Серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.

Корени су писани у класичном комунистичком маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци, мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: ‘За попа одма’ две љуте!’ “…

 

У закључку, Ана Филиповић:

 

Роман и тв серија "Корени" направљени су  да би исекли корене српске самоуправе и парламентаризма. Битка против ових интелектуалних жилогриза убудуће ће представљати меру да ли желимо да српски народ опстане.

...Ако је оно што је Михаиловић написао у романи Чизмаши вечита вредност српске културне баштине, онда је велика вероватноћа да ће управо овај историјски фалсификат бити сведочење за неки други народ, који ће доћи, да схвати зашто је нестао онај народ који је некад живео на тлу Србије.

О  кључним "антиподима": Равна Гора vs. Сенке над Балканом

Радош Бајић и Драган Бјелогрлић са својим остварењима требали би представљати кључне антиподе. Први наводно репрезентује традиционалну, патриотску Србију, други другосрбијанску, урбану, нетрадиционалну, авангардну, Новосрбију. Ове серије јесу антиподи у неком смислу: Равна Гора визуелно је окренута природним лепотама док су Сенке над Балканом сенке над мрачним ћумезима Јатаган-мале. Кључна супротност је у квалитету серија - Равна Гора је занатски тако стравично склепана да је негледљива, Сенке над Балканом је озбиљан пројекат. Ове серије су међутим у идеолошко-пропагандном смислу сестре по оцу. Бајић и Бјелогрлић у исту тикву дувају, само са различитих страна - први са Мораве и Равне Горе, дуги из кршевитог Београда.

Сенке над Балканом - пожељна слика Београда између два рата

 Радош Бајић о "Равној Гори", исповедно:

У професионалном смислу то је један од најтурболентнијих  периода мог живота – у којем сам поново ставио на коцку егзистенцију породице, будућност моје деце, опстанак наше продукције CONTRAST STUDIOS и сопствено здравље. У периоду од годину дана три пута сам био принуђен да због исцрпљености, поремећаја рада штитне жлезде и срчане аритмије – лежим у болници. Након избора у мају 2012. године који су донели круцијалне политичке промене у Србији, са недовољно обезбеђеним буџетом и уз празна обећања нове политичке елите да ће пројекат имати потребну подршку, 24. јула исте године на шарганској осмици на Тари – почело је снимање тв серије „Равна Гора“. Била је то авантура и високо ризична пустоловина у којој ћу проћи као бос по трњу... - пише Бајић. 

- Скочили су сви. И антифашисти, комунисти, интелектуална елита, ултра десничари и фронтмени са крајње левице, домаћи и они у Загребу, у Сарајеву, у Бриселу, и у европском парламенту у Салзбуру…Сви су хтели моју главу, оптужујући ме за историјографски ревизионизам, за афирмацију „домаћих издајника“, за негирање тековина антифаситичке борбе, за повампирење четништава и за шта све не…Чувари комунизма окупљени око СУБНОРА – организовали су испред Јавног сервиса РТС демонстрације против мене тражећи да се серија „Равна Гора“ скине са репертоара - што је јединствен случај у свету

- Три године касније, снимали смо тв серију „Пси лају ветар носи“ потпуно случајно – срео сам високог официра из безбедносних структура војске Србије који је у цивилу стао испред мене и рекао ми: „Господине Бајићу, савест ми налаже да вам се извиним. Да вам кажем да сам мимо своје воље био именован за члана мешовите комисије коју су чинили експерти свих наших тајних служби, која је била формирана по налогу државног врха одмах после емитовања прве епизоде, са задатком да се по сваку цену руши „Равна Гора“. Јер је била озбиљна сметња Србији на европском путу, а и Хрвати су се побунили… Молим вас – примите моје извињење“.

Много тога одвијало како је Радош Бајић приказао. Ван сумње је и да је Бајић прећутао одговоре на важна питања. Шта је он "проучавао" и ко је њега саветовао, када серијал кипи од непоправљивих грешака и пропуста, а очито на силу је уметнута брутално-верисичка сцена клања једног муслимана, што се у стварности није догодило(!!!), једина сцена која ће бити политички раубована из иначе побачене серије?

Ана Филиповић наводи разлог оваквог Бајићевог "уметничког решења":

...никаквог клања које су извршили четници у то доба није било...Да је ово фалсификат и да су његови аутори заправо саветници Бајића на овом серијалу, доктори историјских наука др Момчило Павловић др Предраг Ј. Марковић, потврђују они сами у интервјуу листу Блиц, средином јануара 2014 године, када кажу да су неки погроми, попут стрељања и клања, који су се десили у каснијој фази рата, морали да се убаце у овај део да би се показала сва динамика отпора окупатору. (НАП: sic!) Дакле, они не убацују стварне догађаје, односно борбе Брзог одреда са Немцима и усташама, којих је било сијасет у тим данима, него клањем невиног човека, наглашавајући да је тај човек  био припадник друге конфесије, желе доказати оно што су правдали у интервјуу Блицу Бајић им у томе највише помаже тако што саму сцену клања приказује зум камером, а посебно наглашава лице невино убијеног човека-муслимана и умно поремећеног убице-четника.

Ове сцене су највећа лаж и брљотина који су измишљени да би се Дражи Михајловићу и његовим војницима укинуо не само легалитет и легитимитет, него и сваки кредибилитет њиховог ратовања.

Историчар нове генерације Срђан Милошевић нас учи да је "Равна Гора" "пашквила на историју" и недопустива ревизија историје те с тога "примедбе за фактографску неверодостојност јесу релевантне". Дапаче...

...У случају серије Сенке над Балканом, ситуација са односом према стварној историји (а само о том аспекту у овом тексту говорим) је (готово) сасвим другачија: епоха је само контекст, а стварне личности и догађаји су у највећој мери присутне тек како би код гледалаца створили илузију веродостојности, што је иначе легитиман и веома ефикасан уметнички поступак.

Свакако, "Равна Гора" јесте пашквила на историју, али из супротних разлога које нам намеће Срђан Милошевић. О том историјско-пашквилантском карактеру серије Милосав Самарџић, најбољи познавалац историје ЈВуО,  издао је обимну документовану књигу. Питање је, уз то, како један историчар не види шест стотина партизанских филмова и респектабилан број телевизијских серија, који су одреда, без часног изузетка, одвратне пашквиле на истину, здраву памет, коначно на људске патње и страдања? Не види да су партизански филмови апсолутни фалсификати- историјски, етички, емотивни и финансијски? Нема међутим нити постоји разумно оправдање како приказивање Анте Павелића и вмровских терориста као позитиваца, у најмању руку допадљивих ликова, а "белих Руса" као супстанце зла, може бити "легитиман и веома ефикасан уметнички поступак"?

Драган Бјелогрлић је наставак Вељка Булајића другим средствима. Драган Бјелогрлић је прото-синђел аутошовинизма. У свом аутошовинизму Бјелогрлић је изузетно вешт. Он прави мозаичке фалсификате који пролазе код народа. Тај поступак је испробао у спортској мелодрами Монтевидео у којој историографски ништа није тачно. У Монтевидеу  Бјелогрлић измишља да краљ Александар неда паре за пут репрезентацији у Уругвај "јер не играју Хрвати". Код Бјелогрлића хрватска осећајност а ла Булајић води игру, па од државе добија паре и шаком и капом.

Сенке над Балканом су носећи стуб државног/квислиншког предузећа промене националне свести филмско-телевизијским алатима. Ту су уграђене све митологеме титоистичке догме: Краљ Александар као врхунски штеточина, велокосрпска хегемонија, угњетене мањине, војници-просјаци, развратна буржоазија, Краљевина Југославија гробница, Јатаган-мала центар српских завера, Херцеговачки бољшевик као виша сила и је*ач на високој цени, четници и белогардејци, раздрљани жандари, Пера-педер (генерал Живковић), Арчибалд Рајс "Чујте Срби", опијум, Тула, неизбежни фетиш Жрнов... Бојати се да нећемо успети да набројимо све сличне титоистичке симболичке ознаке везане за српство и српску државност.

Бјелогрлићев "Жрнов" и стварни Жрнов

На све замерке од сценариста добијате одговоре "али било је случајева". Случајева не може да не буде. Знамо да је на згражавање јавности власник новоотворене јавне куће одговрио "Љубав је за сиротињу!", знамо да је једно удружење четника у Сарајеву распуштено због нечасног понашања, знамо да је било жандара који су се на Косову понашали као да су на годишњем одмору. Али, ако се дело које се бави одређеним историјским периодом састоји од случајева и ничег другог, мање стварних а много више креираних на основу снаге сопствене имагинације, па се исто догађа у свим филмовима и свим серијама, онда је свака случајност искључена.

Мрак над Србијом...Нису ни одлазили...

Рекли бисмо да се Бјелогрлић заправо пројектује. Оно што су у свету којим се он бави били случајеви, то су у његовом свету правила. Знамо за Милана Трешњића његове личке чизме, курве за џабе, хиљаде убистава, бацање деце у бунаре, "лева скретања" и "пасја гробља", знамо за Титову педофилију, знамо на чијој је страни ратовао, и за његов хедонизам који је проглашен за хероизам, знамо да је Владимир Велебит био Титов консиљере, знамо да су сами у поверљивим извештајима писали да је "појединим друговима клање прешло у страст", за "економске акције" (= пљачке), "Неумску аферу", знамо за за невиђени разврат "ено их скојевци на гомили", "клуб слободне љубави", знамо за "Секс конгрес", знамо за фашисте Доланца, Кардеља, Крајачића..., и то нису били случајеви и инциденти, то је њихов животни стил под којим Србија умире.

Не може Драган Бјелогрлић да ствара саге о том ужасу, јер би морао причати приче о својим најближима, о свом окружењу, о свима својима, о себи. Он се брани учитавањем сопствене историје онима којима је непријатељ, био и остао. Све у гелиптерском гесту.

...Оригинално Лонгиново копље инспектор Танасијевић вади из свог лажног гроба. Тај лажни гроб треба да нам покаже да је све добро, часно и лепо у српском народу сахрањено. Зато на крсту изнад његовог лажног гроба као година стоји број 1918, што је велика грешка, јер се битка на Мачковом камену догодила 1914. године у којој је он наводно погинуо. Овом намерном грешком , ДБ жели да покаже да је највећа грешка српског народа направљена 1918. године када је створена нова држава. Или је, што би било још горе, хтео да каже да је највећи грех што су Срби уопште пробили Солунски фронт и победили у Првом светском рату. Међутим, он у тој сцени скида задња два броја 1 и 8, јер ће изгледа по ДБ права држава, по вољи Божјој, настати кад на тим местима буду бројеви 4 и 5. Наиме, оригинално Лонгиново копље Танасијевић дарује просјаку-војнику, инвалиду без руке и ветерану ратова за ослобођење. Шта је заправо ДБ хтео да нам покаже овом завршном сценом, закључком свог телевизијског остварења? Многим критичарима је, случајно или намерно, промакла ова кључна сцена целог серијала. Читавом драмском конструкцијом, као што смо видели, ДБ покушава да потврди тезу о "фашистичкој творевини" Краљевини СХС и Југославији, која је пропагирала "векикосрпска хегемонистичка буржоазија" на челу са краљем Александром.

Ту, на том лажном гробу, са лажним именом, лажним датумом и лажном инсигнијом, спојили су се прва и друга Титова Србија, у свом мртвачком Козарачком колу.