ПРАВИ ПАТРИОТИ ОВДАШЊИ
АРХИВА Бр. 21.
26-10-12
Скоро да
су искренији лажни еуропејци, заправо усташе и мађарони у изградњи. Ми смо непријатељи, и тако треба да буде. Зато, не мари кад ме називају
„патриЈотом“, „клерофашистом“ и слично. Да ме нешто похвале, запитао бих
се где сам погрешио.
Мучније је са лажним патриотама. И за њих сам „патриЈота“ и
„клерофашиста“, али то сматрају из наводно супротног рова. Веле да то раде зато што су праве патриоте, а ја издајник.
Људи су такви кави јесу. Једини мој „грех“ је што сам обома препознао мимикрију.
И, сваког дана, догађаји ми дају за право.
Ево врлих „патриота“, ових дана се бацили на обележавање
Кумановске битке и ослобађања Старе Србије у Првом Балканском рату.
Али, да нам они све објасне како је шта и зашто било. Не сме ни случајно да прође нека интерпретација несагласна са њиховом, удбашком, причом.
Некако се, на муку, сетисмо тих херојских дана од пре равно сто година.
А ја бих подсетио, у помен неумрлих јунака, како су неки од њих завршили своје земаљско постојање..
Војвода Петар Бојовић
СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ
Брозови "ослободиоци" упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био "краљев војвода" била је довољна да "ослободиоци" примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашнице Сремске Митровице.
Бојовић је умро од унутрашњег крварења добијеног због повреда који је задобио кад су га Брозове хорде три дана пре тога ишутитрале свуда по телу. Пред саму сахрану ОЗН-а преко Радио Београд објављује да ако неко од грађана Београда покуша да дође на Сахрану Бојовића на Новом гробљу биће ухапшен и кривично гоњен. Чак је и немачки генерал за југоисточну Европу Nuebachen поштовао Бојовића и наредио да Војвода мора да добија редовне количине хране током окупације јер је његов отац био заробљен од стране војске Краљевине Србије и третиран на највишем нивоу. Тако да га је чак и Nuebachen поштовао за хуманист који је показао током светског рата према заробљеним Немцима, док га Брозови комунисти одмах убише. То је почетак краја Србије.
Како је умро славни мајор Гавриловић
Драгутин Гавриловић, пуковник краљевске југословенске војске и јунак одбране Београда 1915, није имао прилику да свој пут заврши на бојном пољу, али ни са спокојем оних праведника којима се природно гаси животни пламен ... Пуковник проф. Милорад Прелевић, истакнути историчар, на основу докумената и сведочења Данице Докмановић, професора чачанске гимназије, иначе кћерке пуковника Драгутина, сачинио је о томе хронологију трагичних збивања:
нахушкана руља
Маја 1945. на београдску железничку станицу стиже први транспорт официра, ратних заробљеника, из Немачке. Међу њима је и стасита, маркантна фигура пуковника Гавриловића, кога није сломило четворогодишње ропство. У Офлаг 13 имао је смелости да се излаже многим ризицима, па и да прикупља храну за Русе у суседном логору, који су умирали у највећим страхотама ...
Тешко оболео, пуковник Гавриловић бива отпуштен. Он креће ка Славији и улици Београдској 4, у којој му је живела породица. Често га опет пресрећу разјарени људи који вичу, понижавају га, па и ударају. Не знају ко је. Али их је, изгледа, провоцирала униформа ...
- Ово га је сатрло - каже г М. Прелевић. - Пуковник Гавриловић је, од последица ропства, али и од безумних поступака силеџија које бар у његовом случају нико није спречавао, пао у постељу. Никуда није излазио више, ни у двориште.
После кратког времена, 19. јула 1945, умро је.
Његов син Драгош, артиљеријски поручник, храбро се борио 1941, као командир батерије код Горњег Милановца против Немаца. Такође је допао заробљеништва. Није хтео да се врати у земљу кад је чуо за трагични крај свога оца. Отишао је у Америку ...
Пуковник је, међутим, имао још четворо деце. Сва су универзитетски образована. И сва су памтила сулуду неправду.
Кад се породица обратила команди града Београда, ради војних почасти које законски припадају, одбијена је.
Затим се обраћају властима: нека пуковник буде сахрањен крај костурнице изгинулих војника одбране Београда 1915, са својим ратним дуговима. Ни то не може! Породица не добија, редовним путем, ни гробно место. И зато пуковника сахрањује у гроб његове ујне на Новом гробљу ...
Пуковнику је организована скромна сахрана, која се ипак памти по речима његовог класног друто пуковника Александра Тодоровића: "Данас је још један витез без страха и мане, мање! Још један храст мање из оне господствене шуме српских родољуба који су сагорели на олтару Отаџбине ... "
"Прави" патриоти би мало да славе хероје српских Ослободилачких ратова и да се истовремено диче џелатима тих истих хероја.
Слабо је рећи -
образ к`о опанак...
Можда је, на неки начин, и неправедно издвајати ову двојицу часних
официра из непрегледне масе једнако часних људи, жртава комунистичког
терора.
Чиним то само из разлога да покажем о кавом се тоталном несоју ради када су Титови комунисти у питању.
Све те жртве траже правду.
Не можемо ни корак напред као народ, ако срамоту не сперемо са свог лица.
Коментари
Постави коментар