О АУТОХТОНИМ СИРИЖАНИМА
 |
| Сириг, у златно доба... |
Понекад, тако, прошетам по мраку селом. Не украдем кокошку, како беше обичај. Кокошки скоро да нема у селу. Не украдем шунку са тавана комшији или стрицу. Последња таква похара забележена је пре више од две деценије, само се старији сећају те афере. А и шунки слабо има, сем у продавници. Не украдем краву. Последња крава украдена је пре десет година. Нема више ни крава у селу. Не крадем ни 'куруз, како мени комше ономад оплевише два јутра, са гуштом, колико сам у сазнању... Да, да... село се без сумње мења. Није то више оно пасторално, помало успорено слатко село, са игранкама суботом у Дому, које помно надзиру чупачи солунашких бркова. Село је сасма рурбанизовано приградско насиље.
У осталом, моја шетња је виртуелна, електронска. Високо-технолошки-шпијунска, такорекућ. Остао ми међутим стари адет да крадуцнем ту и тамо по нешто. Не крадем ја помного, заиста само крадуцкам комшијску интелектуалну својину. За личну употребу. Немојте о овој ствари никоме причати.
Тако наиђем на поетски запис познаника, песника за своју душу, који се давних година осмелио да штампа своје песме, праћен неразумевањем околине. Пробио је, међу првима, песнички лед у селу, што је за поштовање.
Ево белешке која је привукла моју пажњу...
Lazar Karanovic
Е, да би био Сирижанин, морао би много тога превалити преко своје главе, као: морале су те вијати гуске, бабе са прутовима, власници бостана и воћњака, морао би бити много пута гладан (јер не смеш кући јер те отац чека са каишем), имати модрице, добијати батине и од својих и туђих родитеља.
Волети, а не бити свестан те љубави, хлеб, маст и паприку. Бити у блату или прашини до колена. Спавати мусав, прљавих ногу, јер си се провукао, или је контрола затајила. Волети Херцеговце а бити Босанац и обрнуто, псовати мајку босанску а бити Херцеговац и обрнуто.
Е, да би био Сирижанин морао би много тога: да гледаш нове куће, фасаде пластифициране а видиш набијаче у бело окречене и црну цоклу. Морао би имати бар два гроба тамо где им је место и намеру да и твој буде тамо.
Да би био Сирижанин морао би све ово разумети, иначе не зови се тако. Знам, и у другим селима је било слично. Нигде није било овако, јер....
Ово је Сириг.
*****
Наравно, не зовем се тако.
Може се рећи, наш добронамерни песник је остао заробљен у босоногом детињству. У правилно оријентисаном детињству. У правилно оријентисаном детињству о коме се пишу писмени задаци у четвртом основне. Следеће, или оне тамо године, дода се прва реченица мало друкчије природе, јер долази време врбопуца.
Коначно, мора да се одрасте.
Шта се онда дешава...? Шта издваја зрелог, постадолесцентног, Сирижанина који заслужује да се зове тако, међу многима сличнима посадолесценима у другим местима?
Прво и основно, Сирижанин мора да зна тајну историју Сирига. Лако је за ону јавну историју. Јавним историјским причама из живота села ће вас обасипати нештедимице, унисоно, чак и кад почнете отворено да се одупирете пошто вам се препунио капацитет за таква добро усклађена сведочења.
Тајна историја се учи дуго и криомице. О тој историји Сирижани причају искључиво међу собом, зато се врло тешко сазнаје. Ја сам начуо фрагменте, само фрагменте, у ретким случајевима њихове неопрезности.
Не краду се само бостан и воће. Краде се и намештај. Креденци и шифоњери. Али каучеви! Каучеви из Бачког Јарка беху на највишој цени. На каучевима најлепше спавају босонога и често гладна деца. Пре њих су на тим каучевима спавала нека друга деца. Превише босонога и превише гладна, тако да им каучеви више нису требали. Слушао сам веселу песму самоуког сеоског песника прве генерације који је кроз стихове описао велику радост свог другара који је успео да упари каучеве. Нашао човек два иста кауча, среће његове! Требало ми је шездесет година суживота у Сиригу да чујем на брзину фамозну песму о каучевима. Пр'ну тако брзо поред мене да не стигох да је запамтим. Иначе, поделио бих ту маестралну песничку минијатуру са вама, будите сигурни.
Љубав између Босанаца и Херцеговаца са 'тицањем ближе родбине? Тја. Може да буде ал' не мора да значи. У стара времена беше некако тако, можда са мало мање љубави а више 'тицања родбине, но ипак је кохабитација била заступљена. Та прича није више актуелна. Херцеговци су се махом повукли у новосадске енклаве.
Оно што могу да сведочим, а што ће сваки одговорни Сирижанин са крајњом констернацијом негирати, па и наш песник, најтеже је бити дођош међу дођошима.
Једаред, спопаде ме неки новокомпоновани њихов. Јес' из њихових крајева, ал' још недовољно обучен. Мусле ваљда хтео да се покаже пред светом. Чуо шта се прича о мени, а мене пак побркао са неким дугим, што ја опет заборавих да му скренем пажњу. Елем, општа збрка. Тако мусле мени поче да оговара мене. Ја знатижељно слушам. Поентирао је на крају "Сјебаћемо ми Килдера /Нап: мој надимак из младости/. Ко јебе геџована, он није наш!" Био је врло задовољан собом. Невоља беше што се сцена догађала у пуном градском аутобусу, а он понет собом није приметио нападно накашљавање и избуљивање околоприсутних. Кад смо изашли из аутобуса мал' жене нису рашчупале веселника. Не због онога што је говорио, већ што је офирао. "То је он, будалет'но!" - сиктаху зајапурене. Ја се окренем, намигнем са осмехом, њему падне доња вилица 10 цм.
Тако ствар стоји у Сиригу са међуплеменском љубави.
Прави Сирижанин мора три пута да изда.
Прво, да изда Краља. Зашто? Све што имају (а претходно нису имали ништа), имају од Краља. Зато.
"Једна од првих акција СКОЈ у Сиригу је било паљење купе ку'рузовине благајнику Удружења Солунаца" - историјска белешка.
Друго, да изда комшију и кума. Сириг је једно од места звано "Мала Москва". Због много Голооточана. Ја међутим нисам могао да препознам ту тврду совјетофилску црту у њима. Много времена је требало да понешто повежем и разумем да толико "Хавајаца" не беше због чврстог идеолошког опредељења средине, већ због вишка доушника.
О трећој издаји нећу да пишем. Преболна је.
*****
Какви су Сирижани, говори и савремена прича која се развлачи по жутој штампи.
Бодрожићи су из Сирига. О њима Сирижани знају све. Нема тајни. Знају ко је био присутан на сахрани, како је све текло, ко је шта радио. На гробљу је распакован садашњи режим у свом правом издању. Видели су Сирижани својим очима и чули својим ушима шта је то. Видели су огољено зло и срамоту. Могли су да се увере. Њихове Сирижанке су тада биле жртве. Конкурс је широко отворен.
Сирижани су највернији гласачи Вучићеви.
Зато је Сириг...Сириг.
Коментари
Постави коментар