ПРИЧА О ИЗГУБЉЕНОМ КАПУТИЋУ

 

Знате приче о растављеним близанцима, у којима је један краљевић а други слуга. Онда сплетом околности дође до замене улога и драматичног расплета.

Иста прича се чешће догађа стварима, и то у реалном животу. Као свака комедија забуне, и наша кратка прича о замени јесењих капутића је алегоријска приповест са филозофским и моралним темама и носи своје поучне поруке. Сотија, такорећи.

Елем, особа од раније позната аутору, заправо позната од рођења, професионално је учествовала у промоцији једне друштвено-одговорне акције. Њена ПР-агенција је за промоцију добила награду, и поменута службеница фирме је упућена на свечану доделу награда у Београд. Све је протекло како треба, док није дошао тренутак преласка из официјелне сале у оближњи ресторан на закуску. У гардероби нема капута. Организаторима видно непријатно. На елитном скупу друштвено одговорног понашања, у присуству crème de la crème друштвене одговорности, да неко украде капут, била би велика непријатност, чак и за наше прилике. Сви су као на иглама чекали да присутни преузму своју робу. На крају су одахнули. Дошло је до класичне замене. Неко, ко није био гладан, или се није најудобније осећао у окружењу, преузео је туђи капут и отишао кући. Пошто су капути исте, чувене камел боје, и сличног кроја, у журби забуна није нешто чудно. Ништа, док се не пронађе госпођа која је преузела туђ капут, организатори су предложили да се наша јунакиња послужи заборављеним капутом. С обзиром на временске услове, предлог узнемирених организатора је прихваћен. У осталом, ником није било до скретања веће пажње или скандала, не дај Боже.

Време је протицало, а ситуација никако да се реши. Капут некако неудобан за ношење, рукави дужи, али шта је, ту је, мора се кући, па ће се даље тражити. Случајно тада на постави погледа пришивену етикету бренда капутића и следи се. Провером на Интернету потврди се њено страховање. Цена тог капутића је 4.000 €! У таквом "друштву" цену капутића-близанца није пристојно спомињати.

Није било ни мало пријатно ходати згужваним и покислим Београдом, крај аутомобила у лудој вожњи, при сваком кораку у страху да се скупоцени капутић не запрља или оштети. Није он за градску вреву. Како се наша јунакиња осећала када је ушла у аутобус "Божур" пун имиграната стакластог погледа, којих се и рођене маме плаше, можете мислити.

Стигла је кући а узрочница збрке и даље није лоцирана. Неки добронамерни предлажу да оде на Најлон-пијацу и прода капутић за 2.000 €. Неће, веле, она ни приметити да јој капут фали. Јунакиња јавља у фирму да више не долази на посао. Ко носи такав капут, не ради. Шали се, наравно. Постави се слика предмета забуне на сва оружја Интернета. Тек тако успоставе после неког времена директни контакт, размене куртоазна извињења, и госпођа одонуд нехајно каже да ће овуда за који дан проћи њихов трговачки путник, па ће се разменити капути-близанци. Њој се не жури. Не мари. Има она тога у будоару пун шаржер. Или, као да чудом одуговлачи са разменом.

Свако свој капут најлакше носи. У овом случају, богатунској  дами је топлији и мекши био скромни капут. Као да је вратио у срећно време кад је живела скромно, као сав нормалан свет.