НОВАКОВ ПОВРАТАК У ПАКАО ПАТРИОТИЗМА

НОВАКОВ ПОВРАТАК У ПАКАО ПАТРИОТИЗМА

Одлука Новака Ђоковића да се такмичи на олимпијади у Токију наново је распламсала полемике око (његовог) патриотизма. За већину народну Новакова одлука је прави мелем на рану пошто је међу врхунским нашим спортистима у добро плаћеним спортовима све раширенија пракса да се позиви селектора игноришу. Последњи такав болан ударац нам је недавно задао најбољи кошаркаш америчке лиге Никола Јокић. На супротној, аутошовинистичкој страни, исти они који су Јокићеву одлуку дочекали са пуно "разумевања" и тихим сеирењем, сада пак реагују кисело и нервозно. Пошто се човек не може намазати катраном и перјем зато што наступа на Олимпијади за своју земљу, аутошовинистички аутори се труде да "изрударе" приче које ће уклопити у свој општи наратив о погубном српском национализму и надмоћи (западно)европских етичких вредности.
 
Тако се у живу дискусију укључио и времешни Иван Чоловић пригодним уратком  "Како је Новак Ђоковић постао Србенда".

Иван Чоловић је од раније познат по псеудо-социолошким анализама везаним за друштвено-политички контекст спорта путем којих иживљава свој аутошовинизам. Раније смо помињали његове напоре да "објасни" везе фудбалских навијача и рата, тако да покаже да су Срби за све криви. Поновићемо, у амбициозној "анализи" "Фудбал, хулигани и рат" бавио се навијачким групама под контролом државних служби у производњи рата, али игноришући прву такву групу, насталу много пре свих других, сплитску "Торциду" и њену спектакуларну шовинистичку учинковитост у време највећег процвата братства-јединства у СФРЈ. Није нашао за сходно ни да се позабави политичком позадином убиства предратног репрезентативца Петра Лончаревића, кога су 1978 године у Љубљани моткама до смрти претукли словеначки навијачи, мада се из овог случаја истим алатима који су коришћени у "случају Татон" могао извући закључак о политички диригованој шовинистичкој индоктринацији младих у Словенији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Није се бавио ни питањем Станета Доланца, предратног и ратног младог фашисте, који је остао познат по смехотресној изјави да је Ђорђе Мартиновић "први српски самурај", а чији (Доланчеви) су оперативци били навијачке вође пре избијања сукоба. Пошто је прећутао поменута и друга непоменута незгодна питања, Чоловићу је било слободно поље да пише шта год му је срцу мило о узроцима и виновницима крвавог распада СФРЈ.
 
Ивану Чоловићу се не може спорити доживотна фанатична упорност у промиџби титоистичког симулакрума "братства-јединства", које је, да се Власи не досете, заоденуо у модерно рухо "европских вредности". Пошто је у његовом систему вредности српски патриотизам искључен као позитивно стање свести већ може бити само извор злочина и цивилизацијског назадовања, он негира у конкретном случају добар утицај патриотизма на одлуке најбољег тенисера света. Заправо, руга се констатацијама аналитичара Ђорђа Вукадиновића, чији напис користи као шлагворт за своја високо-етичка толковања спорта. Са високом надменошћу у поспрдни контекст ставља "досетке" попут "национално очврснули Ноле", "Ноле Србенда", "Ноле српско злато", итд. Посебно се згражава на помисао да се западни свет према Новаку Ђоковићу односи мрзитељски, односно расистички. Не, то је немогуће! Коначно, Чоловић поентира тирадом која је блистави пример аутошовинистичког просеравања:
 
Није тешко показати да ова родољубива прича Ђорђа Вукадиновића о националном преумљењу Новака Ђоковића нема упориште у стварности. Уз све проблеме које је имао и даље има кад треба да придобије тениску публику, у којој одавно преовлађују Федерерови и Надалови навијачи, Ђоковић је већ одавно један од најомиљенијих и најпопуларнијих светских спортиста, а његове последње победе су с одушевљењем поздравили и његови најљући противници и најутицајнији спортски новинари. Kако би рекли ови последњи, он је „покорио“ и Исток и Запад. Штавише, не би се рекло да људе спречава да Ђоковића воле и да му се диве то што је он по националности Србин и што, кад треба и где треба, показује да је Србија његова земља. Он је био и остао пример човека који је нашао место у свету, који живи на Западу, у миру са западним светом, сведочећи тиме да не постоји некакав непремостив јаз који једног Србина априори дели од тог света.

То значи да би прича о Нолету као о националном јунаку могла да тече различито од оне коју испреда Вукадиновић и да – насупрот наравоученију о колективној судбини на правди бога одбаченог и невољеног народа, коју јунак Ноле мора да дели са својим народом – примером сведочи о путу којим један Србин стиже до угледа и признања, путем који је у принципу отворен за све људе, укључујући и друге Нолетове сународнике. Није то лак пут, много је тежи од пута којим се стиже на олтар такозване невине жртве суровог света. Јер то је пут који од путника тражи упорност, рад, посвећеност, спремност да се учи од најбољих и да се напредује у миру и у сарадњи с другима, да се у себи и својој националној припадности тражи потврда заједништва са другим људима и нацијама, а не мотиви за наводно неминовне обрачуне са њима.

 
Каже Чоловић "преовлађују Федерерови и Надалови навијачи", то је ето мали проблем. И Мареј до недаво, и Циципас, и толики други... Јалов је посао Чоловићу објашњавати да публика у западном свету навија увек и свуда за  сваког тенисера који игра против Ђоковића (са евентуалним изузетком Руса Медведева). Много гора ствар је како острашћени навијачи, без обзира шта би рекао или не би рекао Чоловић, испољавају своју нетрпељивост према најбољем тенисеру света. Други аутор, такође са "Пешчаника", Љубодраг Стојадиновић, бар је скупио толико храбрости да публику у Вимблдону назове "15000 пакосних противника" (Ђоковићевих). Никада и ни против кога није се тако навијало као што се навија против Ђоковића. Вимблдонска аристократска публика се спустила на ниво руље у римским аренама. У питању је дакле пакост најнижа, генерисана дубоким расизмом. Велики ас Џеси Овенс је бар могао слободно да каже да трпи расизам, Ђоковићу је одузета и та могућност. Ђоковић мора да трпи и ћути. Само невероватна ментална чврстина омогућила је Ђоковићу да опстане све ове године међу зверима у финим оделима. То су чињенице преко којих нико поштен не би смео да пређе.
 
Тада, 2019. године, један Немац имао је више срца и части него сви овдашњи вестернизовани мародери скупа:
"Омражени Новаче Ђоковићу, има ли усамљенијег срца од Вашег, након побједе над Роџером Федерером? Даме и господа у краљевској ложи посматрали су намргођено и безобразно – милиони испред малих екрана незадовољни су Вашом побједом. Осјетили сте то.

Kлицали су на сваки Федереров поен, на сваки Ваш промашај још више. Вимблдонско финале играли сте презрени. Зашто Вас гледаоци не воле? Јер изгарате у својим стремљењима. Федерер је оличење модерног спортисте: лаган, елегантан.

Федерер је као кита цвијећа. Ви, Новаче, сте као бодљикави кактус, трновити грм. Ја знам ту нит Вашег бића. Имали сте 12 година.

Ноћима сте боравили у склоништу, док су Нато бомбе падале над Балканом. Са 12 нисте знали да ли ћете дочекати 13-у. Ви сте онај који опстаје. Ваша игра је борба.

Честитам Вам побједу на Вимблдону.
Имао је Новак Ђоковић своју непатриотску фазу. Истина је да је покушао да се "додвори" бездушној светској елити. Тај прелом се догодио нагло и "помпезно" пролећа 2014. Промена је била толико видљива да је и нескривени србомрзац Пера Луковић на тадашњим "е-новине" сладострасно констатовао да "Ђоковић сазрева као човек". То сазревање се састојало, осим у обожавању опскурног Пепе Имаза и ширења будизма по школама, и у одмарању на хрватском Приморју док се репрезентација Србије борила са Аргентином у Девис-купу.

Тај период је срећом прошлост, што се види по Новаковим такмичарским резлтатима, након неколико година велике кризе.

Сада се вратио и у националну репрезентацију. Сигурно да је на одлуку о повратку под националну заставу утицало и то што му, међу свим пехарима које је освојио, недостаје златна олимпијска медаља. Какогод, све што би учинио, учинио би и за себе и за Србију, од срца.

Док сам ово писао Ноле je изгубио у полуфиналу. Док пишем последње редове, вест је да је изгубио и у дублу.
 
Пакао је то. Није лако Србин бити, ни када се побеђује ни када се губи.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА