УНУТРАШЊА ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА У СНС И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ - МУТНА НАЈАВА МРАЧНЕ БУДУЋНОСТИ

УНУТРАШЊА ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА У СНС И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ - МУТНА НАЈАВА МРАЧНЕ БУДУЋНОСТИ

Сеоски свирачи   Фото: Pinterest

Ако је кључ за Београд у Шапићевим рукама, онда власт имају Ђилас и Шапић. Нема никакве разлике између њих, осим што је Ђилас, о којем веома лоше мислим због трагичних дугова које је оставио у Београду, трагичне медијске владавине, а Београд био прљав, без грађевина, без икаквог рада и напретка, али је свакако много успешнији, озбиљнији и образованији него што је то Шапић. Ако ће Шапић да одлучује о томе, он је био његов помагач и за Ђиласов рачун је тукао људе...
 
Да, овако је Александар Вучић јавно размишљао о Александу Шапићу пре само једног изборног циклуса. Ништа боље није зборио Шапић о Вучићу. Одавно су међутим два Александра постали најбољи истополни дугови. Толико су постали међусобно истомислећи да су се спојили. Шапић је јак у Београду колико слаб у Србији. Њему потребан СНС да би осигурао победу у Београду, пошто у Србији не може ништа. Из истог разлога Шапић је потребан Вучићу - да победи на градским изборима или појача преговарачки капацитет са опозицијом.
 
То се зове "слагање идеја и визија".

На другој сцени сведоци смо беспоштедне "унутрашње диференцијације" у СНС. Вучић са свог новог одела чисти мољце попут Кокезе и Лончара, или шаље свилен гајтан куму и до јуче узданици Небојши Стефановићу. Нека се припреми Весић.
 
Ако се сагледа шира слика политичких гибања, види се исти гест и исти карактер онога што је Тито радио, дакако у понешто измењеним околностима. И даље стижу писма "из базе" која просто погађају тајне жеље великог вође, на медијима гледамо баш оно што је најбоље за њега у овом политичком тренутку. И даље имамо жестоку борбу са криминалним елементима, али постоји најстрожа омерта о везама тих крволочних разбојника са фисом Вучић. Истовремено, Вучић, као и Тито својевремено, ослобађа се својих највернијих сабораца и политичких родитељâ и окружује новим и модерним ликовима бистрије аустроугарске грађе и промисли.

У запећку, води се дијалог власти и опозиције о "изборним условима без присуства странаца", што се наглашава да би се некако улило поверење повеликом стратуму бесних бирача који не бојкотују изборе због позива опозиционог блока, већ управо јер не желе да се њима манипулише, ни споља ни изнутра. Ако странци нису видљиви у сали, биће да нису у кабинету поред. Тако ваљда морамо да размишљамо.
 
У преговорима без присуства странаца приметан је напор свих страна да се нађе заједничко прихватљиво решење. Вучићу и "страном фактору" треба Скупштина која ће више да личи на највише државно тело. Са овако накарадном Скупштином и са продуженим високим бојкотом бирача, Вучић тешко може да спроведе све "тешке одлуке" које су пред њега поставили западни пријатељи. Задата тешка агенда се, бар у првој етапи, своди на формулу "Косово за нон -пејпер". Потом ће следити ерозија преосталог српског политичког простора у замену за фантазију "Српски свет". Ако тешке одлуке и спроведе, сва одговорност ће неизбежно пасти на њега. Никакво зло које чини Србији Вучића тренутно не угрожава, али је свестан да би у будућности зло могло да се врати на пуну наплату. Зато одговорност мора бити добро и широко распоређена, за недај Боже. Важност скупштинског легитимитета разумеју и западни пријатељи мада се њих много не тиче. Њих занима само коначни резултат. Опозицији ни једна државна одлука није тешка. Није то питање. Искусили су дубоко значење јеврејске пословице "дабогда имао па немао", предуго их није било на главној сцени, правда је да се врате. Њима очајнички требају посланички  бенефити и страст и језовито узбуђење интрига и конспиративних шпурија у тајновитим скупштинским кулоарима.

Свим главним актерима треба нешто што актуелна шунтава Скупштина није кадра да пружи па морају направити нову, врцкастију и европскију. Договориће се брзо и лако.
 
Коначно, друштвени амбијент у коме се одвија српски политички живот препун је крви. Знак пристојне Србије које су изградили Александар Вучић и његова СНС (најмногољуднија европска политичка странка) последњих десет година постала је олупана од употребе машина за млевење људског меса.
 

***
У таквом мизансцену одржани се у неколико општина локални избори за месне заједнице. Иако је у питању најнижи степеник у структури власти, ипак се на њих гледа као на предсказање шта се може десити на главним државним изборима.

Лист Данас је у поводу избора за МЗ објавио славодобитну вест: "Тежак пораз СНС на изборима за чланове Савета МЗ на четири места у општини Сечањ". Па настављају: "У Боки је победу опозиције предводио Небојша Оберкнежев. И у Сутјесци је победа убедљива, свих 11 места за чланове Савета месне заједнице освојили су кандидати групе грађана". Простодушна редакција ваљда је имала намеру да осоколи преплашене гласаче и врати им бар зрно грађанске мушкости.

Нема ничег чудног кад у неким периферним и занемареним енклавама изборну победу однесу политички маргиналци и локалпатриоте. Не могу они ништа да промене у својој микро-средини, али понегде народ заглављен у блатној чамотињи уз саму државну границу гласа тако у покушају да скрене пажњу на своју муку. СНС је у општини Сечањ иначе победила у укупном скору, што репортер Данас не помиње. Ако се слика са сечањских локалних избора пренесе на републику, тешко опозицији.

Ако су, бар по неким политичким мониторима, победе "група грађана" у Сутјесци и Боки добра вест за српску опозицију, шта је са другим општинама где су истог дана одржани избори, а о којима се не објављује ништа?

У Општини Темерин СНС није имала кога да победи! На изборе су своје људе и визије понудили само они, СПС и мађарска групација у делу Темерина где је сконцентрисана већина припадника њихове заједнице. Нико више! Нема ни опозиције ни фанатичних локалпатриота ни десперадо "група грађана", баш никога осим комсомулаца са жигом 1948. Као што су некада припадници СКЈ и ССРНЈ глумили "плурализам", тако се сада "такмиче" СНС и СПС. СНС може да ликује у својој блиставој победи али сви знамо да смо се вратили у најмрачније доба једноумља и фалангистичке уравниловке без права на демократско и/или патриотско деловање.

Ако се покуша овај народни духовни одрон тумачити грађанском мрзовољом, није то. Ту је лепо село Сириг, драгуљ над драгуљима напредњачког фалангистичког полета, да нас демантује. У Сиригу је излазност била 44% - не много мање него на последњим парламентарним изборима. Да је победа била угрожена, још више би људи обавило своју грађанску дужност.

Ако се покуша правдати народ претворен у напредно мртво море срамном "досманлијском" влашћу, која је ето оставила неизрециве ране на народној души, те је народни збег нашло утеху и сигурност под Вучићевим широким скутима, ни то није тачно. Овај народ није прихватао као свога никога ко не личи на Тита. ДОС никада није имао дубоке корене у овдашњем живљу. Поготово Коштуница није прихваћен. Тек тај није њихов, ни по ком основу. Напротив, општина Темерин је била најтврђе упориште Шешељево у држави, не озлоглашени Земун.


На изборима 2008., Радикали, као странка, су остварили свој историјски успех. И затим су, појавом СНС, збрисани са политичке сцене. Остао је Војислав Шешељ да са Чанком забавља публику на опскурним телевизијама. Толико су се распали да у Темерину, којим су суверено владали и харали док су били српски националисти, сада не могу да се саставе за кандидатуру у једној месној заједници. Радикали су се разрасли у напредњаке, у пристојну Србију "за нашу децу", окренути помирењу, сарадњи, ЕУ, НАТО и истополном браку.

Просечан напредњачки присталица, као и онај надпросечан, има везе са Веберовом протестантском филозофијом колико и са Шешељевом идеологијом српског национализма. Дакле, никакве везе нема. Да ствар буде гора, прилично су они свесни ситуације у СНС. Један се тако објавио народу "отвореним писмом": " ХИТ ПИСМО НАПРЕДЊАKА: Вучић је добар, али је СНС пун гузичара". Од времена тог хит-писма, на наше очи, СНС пун гузичара се препунио гузичарима. Од Веберове вредноће и Константиновићеве "Филозофије паланке" стигли смо до излуделих од премоћи политичара и нових богаташа, педофила, до Јовањице, машине за млевење људског меса, унутрашње диференцијације као еуфемизма за тучњаву у породици и велеиздаје као народног начина живота. Од комендије прекувани смо у трагедију, и сада верујемо да само то постоји и да ништа ван Вучића не постоји. Тридесет пет година смо се крвили и ломатали по демонстрацијама, борили се и отимали...да би се вратили назад, седамдесет година назад, у бедно стање у коме смо већ роптали.
 
Много Срба није свесно свог духовног осакаћења. Они траже себи аустроугарског малограђанина и неуког материјалистичког србофоба за господара. То је мазохистички и то се види. Толико упорно заношење социјализмом, петокраком, "оним временом" је болно и тужно. Очекивати од пихтијасте, дубоко упростачене масе сведене на пуки инстинкт, да изабере било шта аутентично, учитано у духовности наше расе, или да прокрчи нови пут, мушки, потентно, достојно властитог порекла, чемерна је заблуда.
 
Та обезличена маса не да неће предузети ништа вредно и самосвојно, већ ће млохавом телесином угушити свакога ко покуша да дигне главу.
 
То нас чека на следећим изборима.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА