ДР МИОДРАГ ИВКОВИЋ - КРИВ ЈЕ!

Др. Миодраг Ивковић, други с десна, Сомбор, око 1935. Приватна збирка.

Први пут објављено: 5. фебруар 2012.

„Када сам имао петнаест година, мој отац је био јако глуп.
Како сам одрастао, отац је постајао све паметнији.“
Марк Твен

Збиља је било тешко живети с њим. У вечитој сеоби и немаштини. А отац је био лекар, требало је ваљда добро да живимо.

Сећам се, нисам толико мали био, кад је поштар (па и поштари имају професионалну част) црвен у лицу, извињавајући се да није до њега, наредили му па мора да преда отворено и поцепано писмо. Сећам се вечерњих посета намргођених ликова (обавезно су у пару долазили), и мајчине реченице „Децо, хајде на спавање“. Слушао сам разговоре родитеља о послу и новој претњи отказом.

Кад остане без посла, живимо од позајмица пријатеља, где конкурише одбију га, ваљда док се оним намргођеним чикама не учини да је доста. Затим сеоба у друго место, па враћање дугова. Оскудица.

Тако стално.

Обично после подне, ритуал, седну отац и мајка и попију кафу. Онда отац узме да чита, ради релаксације, француску граматику. Да, француску граматику, или „Историју Русије“ или тако нешто, то га је одмарало.

Кад сам ушао у пубертет, те његове књижурине од пет кила су ме излуђивале. Па шта ће му то, никад нисам разумео. И нисам могао да разумем што не хаје за фудбал, него ми трпа књиге у руке, да и ја нешто, вели, научим.

Како да учим кад игралиште зове?

Чудан човек мој отац био. Перфектно је владао француским и немачким језиком, помало енглеским и руским (научио у заробљеништву). Латински и историју знао је боље од мојих професора. Па ипак, није волео град. Никада није тражио посао у граду, само на селу. Није марио да се дружи са „елитом“, мада се сећам једног врло старог човека, кога сам по строгом наређењу, јер, објашњавали су ми родитељи „такав је ред“, морао при сусрету да пољубим у руку, и за кога су ми говорили да је био министар у некој предратној влади. То је онда, ваљда, елита. За тог старца су ми причали да јако тешко живи, јер је одбио да прима пензију од „комуниста“. Мени је, чини ми се, теже од старчевог живота било што сам морао мирно да седим на неком старом каучу са кривим ногицама и да не смем при томе чак ни да клатим својим ногицама, него као бубица, док њих двојица нешто бесконачно дуго причају. Заправо, прво један прича а други слуша, па онда обрнуто, и какав је то онда разговор?

Друговац, почетком педесетих година. Предах између два прогона.

Сасвим је другачије и веселије било у сеоским кафанама, недељом пре подне. Отац је волео да игра шах са својим сељацима и пијуцка „меку“ ракију. Звали су га „Брале“. У кафани, у летње доба, `ладовина, олајни под, газда напрска водом па почисти, карирани столњаци, за мене ратлук. Окупе се кибицери, смеју се, кад у партији загусти сви се ућуте, намичу шешире и шајкаче напред, назад. После следе жешће анализе.

...

Почело је кад се вратио из заробљеништва. У ОЗНИ захтевали да да изјаву како је пао у заробљеништво, с ким је тамо био, шта је радио. И отац напише да је његов санитетски батаљон заробљен негде код Мостара и да је том приликом командант, бивши аустроугарски официр, мислим Др. Фахрија Зец, пред постројеним заробљеницима свечано предао сабљу немачком официру уз речи :“Срби, мајку вам јебем, двадесет година ја ово чекам!“… Остало није важно. Када је предао изјаву, у суседној просторији чула се дрека, а онда је један партизан, зајапурен, исколачених очију, са исуканим пиштољем упао „да убије банду“, јер, урликао је „Шта овај клевета друга Зеца!“

Нашли се неки да га заштите, чекај, стани, откуд човек зна, сад је стигао…

Следила је радна обавеза у руднику Стари Трг, на Космету. Био је једини лекар на 22.000 становника. „Покривао“ је седам „испостава“ амбуланте. Био му је обезбеђен превоз – вагонет за угаљ кроз рударска окна, који вуче слепо коњче. Не, није постојао проблем транспорта. Џипова је било подоста али су служили друговима руководиоцима за провод и шетање онога што се данас зове „пословна пратња“. Такав понуђени транспорт отац је одбио. Нашао је коња и јашући стизао је где је требало.

Посао? Не, то је било сатирање.

На крају –затвор.
У затвор, као „народни непријатељ“ уз помоћ сведочења – Срба.
………………………………

K 77/48

U I M E N A R O D A

Okružni sud u Prištini u svom kriv. Veću sastavljenom od sudije Zaharija Ordjanikidze kao pretsednika veća, sudija-porotnika Čedomira Ristića i Osmana Mehmeta kao članova veća i prisustava Mildina K. Jovanovića kao zapisničara a u prisustvu Pomoćnika Javnog tužioca AKMO. Goroljuba Popovića, optuženog Miodraga Ivkovića koji je priveden iz istražnog zatvora i njegovog branioca Blaža Stankovića, advokata iz Beograda, nakon glavnog pretresa održanog dana 17, 18. i 31. maja 1948.g. i nakon konačnog zahteva optužbe i odbrane doneo je i dana 31. maja 1948.g. javno objavio ovu:

P R E S U D U

Opt. Miodrag Ivković, lekar rudnika Stari Trg , rođen 1908.g. u selu Drugovcu, srez Smederevski, od oca Živote i majke Zorke, rođene Perić, neoženjen, bez dece, Srbin, vera pravoslavna, državqanin FNRJ, neosudjuvan, dobrog imovnog stanja, sada u istražnom zatvoru od 13.-I. – 1948.g.

K R I V JE

a) Zato što je kao lekar u rudniku Stari Trg u 1947.g. pred pojedinim licima sa kojima je dolazio u dodir vršio propagandu protiv postojećeg državnog uredjenja, nastojeći da izazove mržnju prema našem novom državnom uredjenju i da kod pojedinih ljudi stvori uverenje kako će neminovno doći do promene i da će ustavno uredjenje naše zemlje biti brzo srušeno-čime je počinio kriv. delo protiv naroda I države.

b) Što je u toku 1946. i 1947.g. kao lekar u rudniku Stari Trg saboterski postupao u obavljanju svoje dužnosti…

(Итд. – овај део пресуде је касније оборен захваљујући сведочењу Др Панковића, шефа лекара, Јова Вучинића и Димитрија Миловановића, и болничара Стојана Миловановића. ХВАЛА ИМ! Ови сведоци су једино оптуженом замерали на одсуству такта у извесним моментима према представницима предузећа „Трепча“, али да је то одсуство такта „можда било у интересу правилног обављања службе“.)

Сведоци оптужбе:
1. Милка Стојисављевић, домаћица из Старог Трга,
2. Милка Узелац, службеница у амбуланти на Старом Тргу
3. Ружа Радовић из Земуна, улица Новоградска бр 2-б
4. Инжињер Гојко Крњић, управник рудника „Стари трг“
5. Милован Визмар, секретар среског синдиката
6. Миле Дозет, рударски надзорник на Старом Тргу
7. Милиша Стојисављевић, столарски мајстор на Старом Тргу
8. Фериз Ајет, земљорадник из Бајгоре, МНО Бајгоре
9. Трифун Секулић – „сведок сарадник“ из ћелије истражног затвора.

Они су посведочили да је :

– Оптужени се је изражавао у погледу нашег новог државног уређења са тенденцијом да код сведока изазове против истога мржњу. Показујући парче проје оптужени је говорио, како нам је то донела Титова држава, хотећи тако да подвуче, да нам је ново уређење донело само зло, против кога се треба борити.

– Што је 18. октобра 1947 године у амбуланти на Старом Тргу у циљу клеветања председника Савезне влaда Маршала Тита рекао пред Радовић Ружом: „Ја бих Tита драо горе него икаквог усташу, зато што је у Срему сахранио омладину Србије.“

Што се тиче квалификације дела суд налази, да у радњи оптуженог стоји дело из чл. 9 ст. 1 закона о кривичним делима против народа и државе и ако стварно пропаганда оптуженог не садржи директан позив за насилно обарање постојећег државног уређења. Ово са разлога што је исказима пом. сведока утврђује, да је пропаганда оптуженог била усмерена на угрожавање нашег новог поретка.

После другостепеног поступка, Др Миодраг Ивковић, је осуђен:

-На једну повишену казну лишавања слободе са принудним радом у трајању од 2-две године.

– На споредну казну губитка грађанских права и то: бирачког права, права на стицање и вршење функције у друштвеним организацијама и удружењима, право јавног иступања, права ношења почасног звања, ордена и одликовања, права на државну или другу јавну службу у трајању од једне године, рачунајући од дана издржане казне.
…..

Отац је умро управо када сам почео да схватам да он и није будала као што сам мислио када сам имао петнаест година.

Треба ли да тражим рехабилитацију за њега? Не! Ни случајно. Понизио бих га. Јер, политички прогоњене из оног доба, данас рехабилитују деца прогонитеља.

Имају се они ким бавити, не мојим родитељима.

Кућа Ивковић, Друговац, ново државно уређење

…. 

У предвечерје пред 5. октобара, причао сам дуго са једним партијским другом. Причао сам му исто што овде пишем. Били смо обојица и 9. марта у Београду, и знали смо како окршаји са државом изгледају. Очекивали смо да ће овога пута бити много горе, да ће бити зло, и били смо спремни на свако зло. Рекао сам другу да, ако Бог да да буде како треба и жив се вратим, прво што ћу да урадим, отићи ћу на гробље да упалим свећу за оца.

„Не само свећу, испричај му све како је било. Чуће те он.“ – рече ми мој другар.

Прошле су толике године, али ја ту свећу нисам упалио.
Немам зашто.
Можда моји унуци то учине. Даће Бог.