СИЛА НОВЦА У ФУДБАЛУ

Сукоб који одавно тиња између најбогатијих европских фудбалских клубова и УЕФА кулминирао је ових дана у млаћење отвореним шакама. Салонска макљажа најсилнијих фудбалских посленика изазвала је велико узбуђење јавности.

 

О чему се ради? Дванаест моћних европских клубова намерило се да формира своју приватну Суперлигу у коју би приступ имала само фудбалска аристократија. Овим клубовима постојећи модули такмичења постали су претесни. Они, тврде лидери пројекта, хоће да спасу целокупни фудбалски спорт од пропасти. Они су уверени у „у лепоту тог пројекта, у вредност коју би развио до пирамиде, у стварање најбољег такмичења на свету". Kаже се да је одлука да се направи нова лига донета јер „млади људи више нису заинтересовани за игру". И још се каже: „Имамо све мање публике и све мање права, морало се нешто предузети. Сви смо уништени. Телевизија се мора променити како би се прилагодили". Дакле, све из алтруистичких побуда и у духу високих етичких стандарда.

 

Из УЕФА стиже одговор да је Суперлига  „срамотан, себичан" план и „пљување у лице љубитељима фудбала". Њихови (уефини) највиши етички стандарди сублимирани су у неприкосновене постулате "породица" и "такмичење". Уз породицу и такмичење ту је неодвојива "радост игре" која, чим се помене, ствара пред нама слику веселе деце у лоптању. Изнад свих тих породичних и такмичарских одлика се раширила УЕФА која мајчински брине о свему и свима, која скупља све што трчи за лоптом под своје топло окриље, као кокошка пилиће, на пример. (Ту је, на истом прегнућу, и неизбежна ФИФА, коју никако не треба губити из вида).

 

Дакле, и једна и друга страна се заклиње у своје напоре да се спасе фудбал, особито у овим тешким временима због пандемије. Јавност је међутим једноумно поверовала УЕФА. Уз Принца Вилијама, Председника Фудбалске асоцијације Енглеске, огласио се и наш врсни фудбалски експерт Димитрије Војнов депресивним и анксиозним написом "Фудбал више никад неће бити што је био".

 

На општу срећу, у спасавању фудбала од пропасти победила је УЕФА муњевитим ТКО. Одмах пошто је противник бачен на под, УЕФА је мајчински опростила заблуделој деци. УЕФА је чувена по томе што воли да прашта. Промтно су грешнима стигле благе речи утехе: „Вратили су се у наше друштво и знам да могу много да понуде не само нашим такмичењима, већ и целој игри... Сада је најважније да идемо даље, обновимо јединство... и идемо заједно напред".

 

Јасно је да су се судариле две једнако корумпиране корпорације на истом интересном простору. Овај сукоб има везе са породицом, лепотом такмичења, бригом о деци, у оној мери колико су важни за профит. "Ићи напред" је еуфемизам за "више пара". Смањење зараде није опција. Зато су богати одавно сиромашне гурнули у "задње двориште", где знамо за шта служе у сваком добро организованом неоколонијализму.

 

По иноваторским идејама твораца Суперлига би своје утакмице несебично играла и у САД, Индији, Кини... У Кини особито: већ постоје богата искуства да са појављивањем врхунских асова екстремно расте продаја дресова у тој многољудној земљи, уз многе друге бенефите. Сјајна прошлост Британске источноиндијске компаније без сумње је дубини алтруистичке инспирације твораца Суперлиге. И, зашто би онда трошили своје скупо време на гостовања у сиромашним забитима попут Србије или Белорусије, која не доносе баш никакав профит вредан помена, дакле ни напредак фудбалу?

УЕФА без најмоћнијих клубова долази у критичну зону исплативости. Зато је употребила сву своју јавну и тајну моћ да до поделе не дође. Овај пут је успела да спречи грубо отцепљење великих клубова. Новац је међутим као тиха вода понорница - неумитно налази свој пут. Тако ће се и жеље великих временом остварити. Важан корак је да се челници УЕФА "пронађу у целој причи". Онда ће Суперлига бити проглашена за ново врхунско фудбалско добро.

Фудбал заиста неће бити што је био, не греши Војнов у својој патетичној фрази. Грешка је у томе што његова констатација касни у времену. Касни најмање три хиљаде година. Свака цивилизација пролази кроз дугу фазу (моралне) ентропије, деградације реда и кварење свега у друштву. У спорту се морални одрон најбоље види. Такав је спорт, неодољиво транспарентан. Кварење у спорту видели су још Сократ и Платон, али спорт ипак није умро. Само није био као некад. Тако је и са фудбалом који је доживео више пута да није више као некад.

 

Подсетићемо се шта смо о овом "феномену" писали пре десет-једанаест година.

 

 

СОКРАТ И ПЛАТОН vs. РЕТРОЛИБЕРАЛИЗАМ

 

 

 

16-07-10.
 

Почетком Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој републици преовладавала је нада. Вера да је фудбал још жива игра.

Ишло се дотле да је развијена теорија да је Светско првенство антипод лиге шампиона. Најкраће речено:

- Такозвана Лига шампиона је такмичење мултинационалних компанија, а Светско првенство националних репрезентација.

- Лига Шампиона може да се изрази само бројкама, Светско првенство једино речима.

- Жеља за победом клубова у Лиги мери се премијама за играче. На Светском првенству национални понос је изнад свега и част да се одбране националне боје.

- Лига шампиона је резултат глобализације и једна од битних њених тековина. О глобализацији је све рекао Орвел у свом визионарском роману "1984". У даљем току светске историје тенденција је да ће такмичење типа Светског првенства бити реликт прошлости а Лига шампиона досег будућности. Зато што је глобално Бог замењен Профитом.

- Лига шампиона је еквивалент борби гладијатора а стадиони су претворени у арене. Фудбалери у некаквој зaмишљеној шоу-биз номeнклатури збиља заузимају ранг некадашњих гладијатора: њихово је да искрваре а победника ће одлучити неко сакривен у ВИП-ложи на врху централног дела трибина.

- Разлика у односу на Антику је у понашању масе која се постепено обучава да седи и не урла неконтролисано, већ да пристојно троши понуђени спектакл. (Привремени изузетак је учињен у погледу навијачких инструмената, знаменитих вувузела, а из разлога толеранције начина живота домородачког становништва).

Светско првенство је завршено и шокирани аналитичари су констатовали:

Орвел нас је престигао, будућност је већ стигла! Анализама од ономад заоденуто је најцрње рухо.
Сада ће нас аналитичари подсетити да фудбал има социјалдемократске корене а да се ФИФА тек претвара да је још увек тако: наводно, сви могу учествовати, сви имају исте шансе и свако може победити.

Неолиберализам, који се побринуо за индустријализацију фудбала и који је социјалдемократску романтику фудбала претворио у античке рушевине, то разоткрива као лаж. Нико више не верује да сви имају исте шансе.

Још једном су богати насамарили сиромашне. Себи присвојили профит, локални политичари узели ушур, сиротињи остали дугови.

Нова колонизација у току.

Да ли је баш сасвим тако или у социо-политичким виђењима феномена фудбал има вишка емоција и вишка пројекција?

Па, да се вратимо уназад, на сами почетак, у древну Олимпију...

Стари хроничари су мудро бележили оно што су видели око себе, те сада знамо да је подмићивања је било још у време античких олимпиjских игара. Филип, отац Александра Македонског, плаћао је организаторима олимпијских игара у Олимпији да Македонцима ( које су Грци сматрали варварима) дозволе да учествују. Филип је претио, притискао и најчешће подмићивао, да би дошао до циља.

Игре су изгубиле изворне принципе из времена Сократа, корупција је достигла врхунац у време Филипа и потом Александра Македонског.

Пример је кувар Коривос, који је 776 године пре нове ере за победу у ходању добио јабуку. Међутим, већ 600. година, градови су својим олимпијским шампионима даровали злато, сребро и имања.

Још 332. године, Атињани су доживели шок када су утврдили да је њихов петобојац Калипос, иначе олимпијски шампион, подмићивао противнике. Шест година касније, боксер Евполиос из Тесалије, и три његова земљака, ухваћени су у намештању борби...

У Олимпији борци су се борили не за титуле, него за новац и позиције у друштву. Подмићивали су и судије, који су такође учествовали у такмичењима и често давали титуле људима који у опште нису учествовали!? У Олимпији није било олимпијског духа. То је мит. Остало су чињенице: Спорт у то време је био суров, често опасан по живот.

У најсуровијим дисциплинама, боксу, рвању и касније тркама двоколица, у случају смрти ривала, победник је био ослобођен кривице за убиство. Олимпијски победници о којима су песници певали оде као о боговима, често су били глупи, подмитљиви и уображени.

Филозоф Платон, оптуживао их је за недостатак образовања и незаинтересованост за свакодневне проблеме обичних људи. Његов ментор Сократ противио се правилу по коме град или земља мора свог олимпијског шампиона доживотно да издржава и да га храни.

Као што видимо, Сократ и Платон су били велики борци против тада надирућег ретролиберализма и свих његових појавних облика како је већ описано напред или ће бити описано мало касније.

Како се развијало наше чедо фудбал у своје младалачко, невино доба?

Енглези су задужили свет јер су му поклонили најпопуларнији спорт - измислили су фудбал. Даровали су му и непролазне вредности као што је систем такмичења (код њих је почео да се игра први куп 1871. а и прво првенство 1888.) а нарочито су важили за узор по поштеној игри. Међутим, уз фер-плеј, којим се диче витешки духови нације која је створила фудбал, у његовој колевци је на још млади изданак накалемљено и оно од чега није излечен ни до данашњег дана. А, како стоје ствари, то и није његова болест, већ нормално стање здравља.

Први велики скандал избио је на видело 1905 године, што не значи да се раније није знало за сличне махинације. Откривено је да је Манчестер сити, који је тријумфовао у купу, оствареном годину дана раније, хтео пошто-пото да придода и титулу шампиона, покушао је још пре утакмице да обезбеди победу. Прави шок је био у томе што је у лажирању одлучујућег меча против Астон Виле учествовао капитен Били Мередит, који је у то доба, у својој 31. години, био такав идол да га упоређују са звездама какве су касније били Метјус, Бест, Марадона... Велшки репрезентативац је свом колеги, капитену противничког тима, Алеку Лику, дао десет фунти да исход меча буде по договору. Кажњени су и Мередит и његов клуб, а по истеку казне корпулентни Велшанин је дао изјаву из које се јасно могло закључити да купопродаја бодовима на Острву "цвета". За овакве случајеве Мередит је рекао: "Клубови нису кажњени због кршења прописа. Они су кажњени зато што су откривени".

Ово би практично значило да се са мешетарењем почело са првим ударцем по кожној лопти.

Енглеска Фудбалска асоцијација је 1891. године прописала да за потписивање уговора може да се добије десет фунти, а 1900. да максимална плата фудбалера може да буде четири фунте. До 1961. званично највећа плата је била 20 фунти, а промењена је тек када је Фулам платио Џону Хајнесу сто фунти. Ствари су почеле нагло да се мењају 1958. пошто је Јувентус за Џона Чарлса из Лидса годину раније дао 67,000 фунти. До тада је највећа прописана недељна плата у Енглеској била - десет фунти.

Без обзира на прописе први велики трансфер остварен је 1905. године када је Милдсброу срушио "границу снова" плативши Сандерледу за Алфа Ромона 1.000 фунти, што је било три пута више од дотадашњег рекорда.

Лако се да извући закључак по временској вертикали да ничег новог под капом небеском нема последњих цирка 8000 година, од времена када је прва шкољка добила својство платежног средства. Принцип је исти, остало су нијансе. Тај принцип је једноставан и опште познат: Ко има новац има и све остало. Што више новца, више свега осталог. Спортском неолиберализму и глобализму је темеље ударио Филип Македонски својим раним радовима. Поента је у томе да су спортске асоцијације , приграбивши право контроле и расподеле прихода, своју функцију прошириле далеко с ону страну спортске границе, поставши тако политичке организације и део естабилишмента господара света. Између УЕФА и НАТО нема никакве разлике. Осим ако не мислите да је НАТО поштенији. Стицајем околности стекли смо о томе завидно искуство; оно што је, протеклих година, ево и деценија, УЕФА урадила нашим фудбалским клубовима и репрезентацији било је и јесте потпуно у функцији НАТО стратегије, уз дозу садизма која је пилотима што су полетали из Авијана непојамна.

Зато је романтична нада непоправљивог хомо-луденса, тј детета у нама, да ће игра бити спашена у Африци, грубо згажена од хомо-гладијатора.

Да од фер игре нема ништа, најавила је већ заборављена "афера Филипс" везана за избор домаћина СП. Г. Филипс, стар близу сто година, који је изигравао представника Океаније, изговарао се да му је прећено смрћу ако не гласа супротно одлуци федерације која га је делегирала. Инспирисани ирационалношћу наводне претње да ће од једног "табора" г. Филипс бити скраћен за млађахни живот ако не буде "кооперативан", новинари су мало пажљивије проанализирали начин и стил гласања, приметили су много чудних поступака, праћених летовањима читавих фамилија на егзотичним дестинацијама, зидања вила и сл., али је ФИФА `пресекла` ставом да је све ОК., и, гле чуда, све је брзо заборављено на опште задовољство.

Кад је, одлуком ФИФА, судија који је разбијену банду звану репрезентација Француске, руком угурао у завршно такмичење, делегиран да `дели правду` на такмичењу које јесте фудбалска Олимпија, ваљало је, сходно савременим трендовима, рециклирати сваку илузију.

Суђење које је демонстрирано на СП само у фрагментима може да нађе пандана у неком ранијем "случају". Апел за увођење електронике како би се "помогло" јадним судијама лимитираним у пријему информација чију енормну количину намеће екстремна брзина игре, бесмислен је. Стил данашњег суђења дефинисан је негде између 776-600 године п.н.е. Појавне облике одредиле су потребе и околности. Не треба, међутим, замишљати да ту постоји неки апсолутно врховни ауторитет, некакав фудбалски Стаљин, чија је једина, према томе и последња. Овде се укрштају и сударају различите рачунице. На окупу их одржава само најмањи заједнички интерес. Зато смо видели циркус од суђења.

У таквим околностима и под притиском глобалних размера, фудбалери и стручни штабови нису ни имали право на избор варијанте у игри.

 

Фото: Pinterest

Тренутак коначне истине, тај трен који све сажима је онај када набријани холандски булдог Најџел де Јонг, зашиљеним крампонима као каквим старовековним трозубцем, стартује да ин виво ишчупа срце непријатељу и баци плен као понуду гомили напирлитаних крунисаних глава у свечаној ложи.

Судбина је одлучила да Холанђани, творци "тоталног фудбала" којим су се деценијама борили против "индустрије" , буду и његови гробари.

Суви бројеви ће рећи да је репрезентација Холандије направила највише фаулова - 126; да је, такође, зарадила и највише картона - 22 жута и један црвени.

Круна првенства је, наравно, финале финала, на коме је постављен историјски рекорд у броју додељених жутих картона - 14, што би значило један на сваких 4 - 5 минута активне игре.

Да смо ми "играли" као Холандези, били би оптужени за геноцид, у тежој варијанти, или би утакмицу завршили са шест играча на терену, у блажој варијанти. За следеће године и следеће генерације остала би нам тема за самооптуживање и непобитни доказ нашег `балканског` канибалног фашизма.

Холандски фудбалски касапи, чија је тактика у нападу била боди-пљуј-штипај-и уједај, а у одбрани удри-туци-ломи, су међутим у домовини дочекани као највећи национални хероји, френетично поздрављени од пола милиона навијача егзалтираних од/до патриотског патоса.

Можемо констатовати да је такав дочек оличење хипокризије "Западне цивилизације" . Они, "западњаци", ` умиру од финоће` док им финоћа не засмета у остварењу интереса; после без икакве гриже савести газе преко лешева.

Они се, заправо, понашају природно. У осталом, није њихова кривица што су Сократ и Платон, несумљиво неупоредиво мудрији од свих нас тренутно бивствујућих, лако изгубили битку против ретролиберализма.

За малу утеху, жишку игре, велики Јохан Кројф (иначе, и сам згађен понашањем својих земљака) је на време трансплантирао у Барселону.

То је само жишка, и само за утеху. Не и за наду.