ЗАНЕМЕЛИ ОД СТРАХОВЛАДЕ

 ЗАНЕМЕЛИ ОД СТРАХОВЛАДЕ

,,Па нисам ја Цвијану, ни жена, а ни отац да бих објављивао да је он мртав“
- одбрусио је Александар Вучић на новинарско питање зашто се ћутало о смрти некада политичара високог ранга и најближег личног сарадника, Владимира Цвијана. Још је казао Вучић у вези овог жалосног случаја да је "у последње три године било најмање три случаја убистава - двојице из криминогене средине, и једног лица које је било адвокат таквим лицима, а сва три лица су била на 'мерама' полицијске службе".
 
Беше већ давне 2010. године, тада Потпредседник СНС Александар Вучић поносито је представио нову аквизицију његове странке у силовитом успону, Владимира Цвијана, као једног од најбољих правника у Србији, творца 70 правних предлога и једног од најпризнатијих правних стручњака у Европи.
 
Претходно, на почецима своје каријере, Цвијан је уистину био експерт у развоју у области правне струке. Затим је заронио у политичку баруштину и постао део тима Бориса Тадића. Након прелетања у СНС служио је накратко Томислава Николића да би га затим кооптирао у своју екипу Александар Вучић. Да ли је заиста дошло до сукоба "на живот и смрт" између њих двојице или је тај сукоб фингиран никада нећемо са сигурношћу знати, у осталом као што ће остати нерасветљене и све дуге тајне везане за ову крупну фигуру на тамној страни српске политичке ујдурме. У даљем, сада већ стрмоглаво опадајућем периоду каријере, Цвијан се упуштао у промашене политичке пројекте, тајновите послове за непознате налогодавце у Америци и дилове са проблематичним и опасним светом. Био је  адвокат појединих контроверзних личности, као што су Иван Павловић Икер који је осуђен за шверц кокаина, Сретен Јоцић познатији као Јоца Амстердам, власник „Боровица транспорта“ Душан Боровица, власник „Слап групе“ Славиша Пурић, власник „Југоагента“ Милан Марјановић.

Да, Владимир Цвијан се од угледног младог правника трансформисао у ђавољег официра за везу између Двора и подземља. Био је отприлике као кич реплика Владимира Велебита, Титовог ђавољег официра. Само место ликвидације/самоубиства Владимира Цвијана (ако се и сам убио, није сигурно дигао руку на себе због љубавних јада већ због безизлаза из мреже кримократије у коју се заробио), једна кужна, запуштена муљевита дивља депонија, симболични је приказ господства и духовног стања наше "високе политике" и пратећег јој криминала. Могули страховладе који тиранијом господаре Србијом баштине ниски дух суровости и имиџ "пасјег гробља" својих отацâ.

У двадесет паклених година Владимир Цвијан је од "једног од најпризнатијих правних стручњака у Европи" пао до статуса "лица на мерама", чије име наш Председник са гнушањем изговара и, коначно, утопљеника на ђубришту. Истине шта се догађало, какви ломови и смутни послови, ко је коме радио о глави у новим вуненим временима на релацијама између Вучића, Цвијана и "лица из криминогене средине", бивших властодржаца, вероватно и нама непознатих страних злодуха, утопљене су са Цвијаном. Када је неко (не знамо ко ни зашто) проценио моменат, у јавност је пласирана вест да је Владимир Цвијан умро још 2018. године, али да је режим вест о његовој смрти држао под најстрожим ембаргом, "све док неки храбри људи" нису узбунили неке још храбрије новинаре, те су ови даље, ризикујући своје животе, коначно обелоданили Цвијанову трагедију. Затим је стигла потврда и од надлежних институција да је "...дежурни тужилац обавештен да је 5. јануара 2018 године, на 1.164 км десне обале Дунава, у води, на растојању од око 7 метара од обале, затечен, у том тренутку НН мушки леш, средње животне доби..." Предмет је након тога архивиран, као и "50, 60 других сваког месеца".

За гробарску бирократију ту је стављена тачка "на случај". Не би смело тако. Тачка на језиви "случај избрисаног човека" не може или бар не би смела да се стави у друштву које се гради да није ни трибално, ни нацистичко или бољшевичко, ни орвеловско. Још већу језу изазива сазнање да у розаријуму где је положена урна, постоји плоча на којој пише само "Владимир". Колико је тај покојник заиста опасан за стабилократију у којој бивствујемо, да му је мртвом и спаљеном одузето право на презиме?

Фото: Немања Шаровић/Бета
 
Извесно, покојник коме је пост мортем отето презиме, је врло опасан за систем. Не само за марионетску клику на власти већ за читав наш политички систем, за све његове актере. Другачије не може да се објасни тако дисциплиновано ћутање, таква трогодишња крута постројеност у истој замуклој фаланги без иједног дезертера, таква солидарност у омерти идеолошких групација које се иначе представљају као смртни непријатељи. Коначно, мукли мук оних који никако, ни под каквом претњом нити митом, нису смели да ћуте?

Три године је ћутала породица. Много шта може да се разуме, али да породица страдалог не сме да се огласи, несхватљиво је.
 
Три године је читава фамилија ћутала. Цвијана има 235, највише у Србији. Уз њих и рођаци других презимена, уз њих кумови и саплеменици. Нико ни зуцнуо није.
 
Три године су ћутали сви медији, без обзира на чијем су трошку. Ћутали су јавни сервиси, жута, црна и црвена штампа, истраживачко новинарство, хиљаде новинара, сва независна и слободна новинарска удружења, "мреже за истраживање криминала и корупције", "инсајдери"...
 
Три године су ћутали државни органи.
 
Три године су ћутали политичари који партиципирају у власти.
 
Три године су једнако ћутали њихови љути противници из опозиције.
 
Три године су громогласно ћутали активисти НВО, борци за људска права, правну државу и цивилно друштво. Ако се лицемерни осећају добро, онда ништа.
 
Три године су ћутали узбуњивачи.
 
Три године су ћутале колеге из Адвокатске коморе. Ћутали су мудро, а знали су...
 
Три године су ћутале колеге са универзитета. Ћутање о страдалом колеги је тако академски достојанствено.
 
Сви, поменути и непоменути, ћутали су три дуге године о грешном Владимиру Цвијану, ђавољем официру за везу мноштва наших државничких громада, три председника Србије и пратеће им свите, утопљеном код обалског ђубришта на 1164-ом километру тока Дунава.

Када је коначно од некуда дат миг да се "прича" сме пустити у јавност, испоставило се да су сви, или бар цео елитни Београд, знали Владимира Цвијана, али у пролазу, овлаш... Наглашавају његови многобројни знанци да нису били блиски. То је важно, наглашава се: зно/ла сам Цвијана, али нисмо били интимни, нисмо се поверавали. Случајни сапутници у транзицији, како би рекао Добрица Ћосић.

"Сломљени јунак нашег доба" патетично ће своје сећање насловити професор права Весна Ракић Водинелић, која Владимира Цвијана такође добро знала из прошлог живота. Тада га је високо ценила јер је био "отворен, брзе правничке мисли, дружељубив, ведар, изузетно вредан и тачан у послу". Касније (када је из ДС прешао у СНС) је "пратила издалека његове преображаје које није умела да појми". О том другом или већ трећем периоду Цвијановог живота ВРВ са дозом резигнације пише: "Kао да је прешао Рубикон, малу али важну воду Rubico која је симбол одељености супротстављених цивилизација, прекинуо је све контакте са својим колегама из Института. А када би их случајно срео, понашао се са новостеченом осорношћу, која је заменила ранију ведрину". Коначно, ВРВ признаје да је "пре више од две године чула гласове да више није жив и поделила је то са неколицином његових некад најближих колега". Нису веровали да су гласови истинити, нису ни проверавали, већ су сложно ћутали.

Понашање Весне Ракић Водинелић и њени колега је парадигматично у свом лицемерству. Она, витез правне етике, најпре је Цвијана одлично познавала па је после само "издалека пратила његове преображаје" тако да није ништа видела, ништа чула. На крају је "чула гласове", нечије од некуд, "рече јој један човек на једноме месту", ту је и неки таблоид важан академској елити  нешто писао, тако да је вишегодишња неверица превладала, стога је ћутала. Њено тако јадно, кукавно, малограђанско пренемагање тешко је гледати. Како њено, тако и њених колега. И то нам је та самозвана, напувана и сламена, академска елита која би да нас поведе на виши ступањ цивилизације.
 
Тако се, на случају једног трагичног губитника који је без сумње превише знао, показало колико је многодеценијско малтретирање и утеривање страха срозало целокупан српски народ, до мере да не сме да писне, ни да изговори презиме једног покојника.

Страх је постао наш белег, наш вјерују, главни генератор нашег делања и живота.
Сутра ће нестати неко од нас, сина ће вам наћи мртвог, каљавог у плићаку, или га неће наћи никад, изграђен је систем по коме то остаје гробна тајна, породица о томе ћути, новине не пишу ни реч, деца не питају за оца, сутра ће страх паковати у флаше и продавати нам сто евра за литар.
Синиша Ковачевић

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА