ЗНА ЛИ УОПШТЕ АЦА-ПРОПАСТ КУД УДАРА?

Вучић је од Трампа добио пенкало и кључ "од ничега". Од г. Гренела је добио декантер или можда болничку мензуру. Заузврат је покуњено потписао збркани споразум, који, и тако "неконвенционално" састављен, србији само најцрње зло доноси.

 

Онда су му рекли да може да иде*.

 

Сећамо ли се, ако се уопште вреди нечега и сећати, као се дрчни млади радикалски лав Аца-Србин, сав узрастао од тестостерона и адреналина, у бурној фази расног агросексуалца, заклињао да се нећемо покоравати Америци! Не! - рекао је чешљу и огледалцету. Не! - рекао је џодисању на травњаку Беле куће.

 

После је читао Константиновића.

 

Затим је читао Вебера.

 

И, гле, проживео је невероватну контемплацију!

 

Сад може и да клечи и да чека пред затвореним вратима Беле куће. Кад му се каже може стрпљиво да стоји и "мало даље". Научио се реду, сазрео и постао бољи човек. Схватио врлину покорности.

Стижу нас последице Вучићеве клечеће вашингтонске дипломатије. Израел и Косова успоставили пуне дипломатске односе. Амбасада наше Покрајине у Израелу ће бити у Јерусалиму.

Вест о овом директном "успеху" његове дипломатске стратегије Вучића је затекла у полумраку винског подрума Јелисејске палате где је доживео "ствари о којима није ни сањао". Макрон је понудио иновативна решења за Косово. Београдски метро ће имати један крак више. Посета је била одлична, резимирао је Вучић.

 

 

Ако се сагледа контекст "доживљавања ствари", "иновативних решења" и резултата "одличне посете" са реалним политичким догађајима који су се паралелно догађали, Вучић је био попут силованог детета кога је силоватељ прошетао Дизнилендом.

Но, догодило се што се морало догодити па се штета морала некако контролисати. Вучић је из позиције винског Троглодита морао дати неку умирујућу или бар утешну изјаву за верни народ. Његов државнички став је да "није срећан што је Израел признао Косово и што ће им амбасада бити у Јерусалиму". То "нисам срећан" може значити да је несрећан, али вероватније значи да га је заправо баш брига. Није срећан, није ни несрећан. "Шио ми га Ђура", што би се рекло. За Вучићем нагрнуше дворски барони и чапраз-ефендије да се објаве како ни они "нису срећни". Не видимо тугу на њиховим лицима, али кажу. Недостатак среће преплавио је Србију те зимске недеље.

 

Како сталешки ред налаже, исту паћеничку изјаву - да није срећан -  дао је и извесни Марко Чадеж који је пратио Вучића на екскурзију у Вашингтон. Не знамо ми ни ко је тај Чадеж, ни одакле је, ни шта је, ни чији је. Интернет потрага нам пружа оскудна сазнања да Чадежа има највише у Америци, а најмање у Србији. По ономе што се пише о Марку Чадежу, врло добро је што их немамо више. Како било, наречени је припадник дискретне Вучићеве свите, и он се пита о крупним стварима у Вучићевој Србији, па се нашао прозваним да изнесе свој осећај фаличне среће и придружи општој државној резигнацији.

 

Чадеж, који је, поновићемо, присуствовао потписивању споразума у Вашингтону али није због тог краха пао у чамотињу већ се ношен предузетничким ентузијазмом одмах упутио баш у Израел, јасно у својој изјави од 10. септембра рече: „Потписали смо споразум у коме изражавамо спремност да амбасаду преместимо у Јерусалим".

 

Ствари су се закомпликовале када су, готово истовремено, саветница председника Србије за медије Сузана Васиљевић и израелски сајт „Тајмс оф Израел" уз позивање на извор из кабинета председника Србије, објавили да Србија није потписала да ће преселити амбасаду у Јерусалим и да се то неће десити ако Израел призна независност Kосова - што се, према речима косовског премијера, одмах и десило.

Нешто слично поручио је и српски шеф дипломатије Ивица Дачић, чијим се речима на Твитеру слатко насмејао амерички посредник у дијалогу Ричард Гренел.

 

Јесмо потписали али се нисмо баш обавезали - стижу тумачења из извора блиских Председнику.

Неочекивано, дошло до неслагања наше дипломатије са дипломатијом ЕУ, ако изузмемо свеприсутни мањак осећања среће. Ни једна земља ЕУ нема амбасаду у Јерусалиму, у складу, каже се у високим изворима ЕУ, са Резолуцијом 478 СБ УН из 1980. Истина, ЕУ се очито понаша шизофрено у погледу поштовања резолуција СБ. Најприроднија ствар би била да светски бранитељи права и чувари вредности једнако поштују Резолуцију 1244 СБ УН из 1999. Међутим, као што смо се уверили, њима су све резолуције једнаке али су неке једнакије. Ништа нама није лакше због тога, већ себе додатно заплићемо у смешни чвор.

 

У Јерусалиму амбасаде имају УСА, Гватемала, и 17% Србије. На истом путу су Хондурас, Малави и преосталих 83% Србије. Промућурна је то политика, нема шта!

 

Природно, због тога нису срећни ни у арапском свету.

„Ми се и даље надамо да до тога /Нап.: пресељење амбасаде Србије у Јерусалим/ неће доћи и да ће се Србија оградити од тога јер крши Резолуцију Савета безбедности УН 478 и тиме оставља отворена врата другима да крше друге резолуције", подсећа палестински амбасадор у Београду Мохамед Набхан на резолуцију која се односи на статус Јерусалима.

На питање ко би то сада могао да крши резолуције Савета безбедности, Набхан без оклевања указује на Србији важну Резолуцију 1244 о статусу Kосова: „Мислим на оне земље које нису до сада признале Kосово, јер би могле да сматрају да су сада ослобођене те обавезе".
 

Са друге стране постоји у Арапској лиги јасна одлука - ако нека земља отвори амбасаду у Јерусалиму, са њом се прекидају односи. „Kосову прети да ће доста земаља повући признање тог ентитета, ако отвори амбасаду у Јерусалиму", закључује Мохамед Набхан.

Захваљујући ингениозној дипломатској еквилибристици Александра Вучића позиција Србије постала је несносна. Српска дипломатија просто вуче за рукав оне који су до сада одолевали притисцима да признају Косову, исто што пре учине. Са друге стране, Србија је обавезна да утиче на државе које су признале нашу јужну покрајину за независну државу па су се сада поколебали, да признање никако не повлаче?!

Нису се Вучић и његова камарила опоравили од првофебруарског недостака среће, а стигао је нови шамар. Бајден је честитао Вучићу Дан државности Србије поруком да има признати независну Косову.

У свом фајтерском стилу Вучић му је путем наших медија отпоздравио: „Већ сам им једном у лице рекао шта мислим о међусобном признају и мој одговор неће бити другачији”. Пре ће, вели, "ставити главу на пањ" него потписати било какав папир са признањем Косова.

Како да не! Вучић некоме тамо у Америци сасуо у лице свој непоколебљиви став и можемо бити сигурни да ово последње неће потписати, мада је до сада кротко потписивао све што ставе пред њега.

Не морамо у вези непоколебљивости Аце-Србина објашњавати чему служе "иновативна решења" по која је ишао у париске подруме.

Вучић је у тој, по Србију трагикомичној и понорној заврзлами  положио социологију спорта на Високој тренерској школи. Емотивно је изјавио да је срећан једнако, као када је положио први испит на правном факултету.

Quo vadis Ацо, пропасти наша?

 

...

* "Црнац је обавио посао. Црнац може да иде." - Америчка пословица.