МОЖЕ ЛИ МАЛА ДАРА ДА НАМ ОПЕРЕ ОБРАЗ?

Фото:Луфтика.рс.

Претежак задатак је стављен на нејака плећа једне девојчице. Филм "Дара из Јасеновца" Предрага Антонијевића, уз трапаву државну подршку, требао је свету да обзнани српска ратна страдања. Уместо шока, нелагоде и новоникле емпатије, из спољњег света смо запљуснути цинизмом, подсмехом и ниподаштавањем. Поништавање филма снимљеног по истинитим догађајима се своди на стереотипе о великосрпској пропаганди, антихрватству, антикатоличанству и "прању" сопствених злочина. Не хајући за питање како је уопште могуће снимити антихрватски и антикатолички филм о Јасеновцу, злонамерни и пакосни западни критичари су широким замахом гебелсовске пропагандне оштрице сасекли сваку помисао да ће слика српског страдања бити на достојанствен начин уважена. Ко је победио у филмском сукобу око балканског геноцида показала је номинација за Оскара - у ужи избор прошао је бошњачки филм "Кво Вадис, Аида?" за који и без гледања можете бити сигурни да је на достојном нивоу у Венецији награђеног хрватског филма "Стража на Дрини" из 1942, док је наш несуђени фаворит за Оскара одбачен.

Фото: НЕТ.ХР

Очекивања аутора пројекта "Дара из Јасеновца" да ће овим филмом измамити неку сузу из ока западних племена је дубока заблуда. Енглези, прави изумитељи концепта концентрационих логора, слали су нам Карнегијеву комисију када смо ослобађали стару Србију 1912., са намером да нас оптуже за геноцид над Шиптарима. За злочине других народа над Србима није било ни комисијâ ни судова. Не беше суда ни за Павелића и Хортија. Како беше у прошлом веку, тако је и сада. Срби су "вашљиво племе", добри само кад гину за њихов рачун. У западњачким публикацијама и на ТВ-каналима (попут Дизнијевог History) може се прочитати или чути да је Србија у Великом рату имала 50.000 жртава, или да су усташе аутентични хрватски антифашистички покрет(?!). Кад су спремни на тако бруталне фалсификате и игнорисање геноцида и масовних злочина, играчка је за њих да се наругају једном ионако доцкан снимљеном филму о српским ратним пострадањима.

За великим циницима иду локалне муве говнаре, како из окружења, тако и са стаништима у Србији. Све те смрдибубе хорски зује на исту србомрзну ноту. Пошто усташки јасеновачки злочин не може да се оспори, може филм да се дисквалификује зато што је уопште снимљен. Тако становити Бранимир Профук констатира са осмехом Ђоконде:

...Али су зато /Нап: српска штампа/већ открили тајне везе између Хрвата и Jaya Weissberga који је филм покопао у Varietyju, и то у првом реду због лоше или никако прикривене спрске националистичке, антихрватске и антикатоличке пропаганде упакиране у драму о холокаусту... Но, проблем с таквом вриштећом пропагандом је и у томе што јој нитко више не вјерује и онда када говори истину, упозоравајући, примјерице, на неистину у критици објављеној у LA Timesu како су у Јасеновцу најбројније жртве били Жидови...

Може ли Профук навести један филм о Аушвицу који је проглашен за антинемачки како би светским искуством утемељио своје тврдње? Или проницљиви Профук такве неподопштине није замјетио све до српске националистичке пропаганде подло упакиране у првом балканском играном филму о Јасеновцу?

Српске смрдибубе не заостају за загребачким сојем у констернацији због појављивања филма:

Филмом се хоће избрисати сећање на злочиначке деведесете. Реч је о прању савести текућег режима. О стицању права на нови почетак, такозвани нулти час, без терета злочиначке прошлости. Kада све то знамо, ево шта је питање: ко је више угрозио сећање на жртве из 2. светског рата и поштовање за њих – амерички критичари самога филма или домаћи режим који је платио да се тај филм сними из сасвим себичних пропагандних интереса?

И не! Није тачно, није "Дара..." први филм о Јасеновцу! - доказују београдски профуци:

– Филмаџије у СФРЈ, одмах након Другог светског рата, у великој мери су били међу првима у свету који су тематизовали приче о концентрационим логорима. Самим тим није тачна тврдња да о жртвама, посебно оним у НДХ, међу које посебно спадају српске, до филма „Дара из Јасеновца“ нико није снимио филм, јер је то било скрајнуто, забрањено или није смело да се говори.

– Први филмови који су тематизовали усташке злочинце и њихову суровост нису, због правила приказивања насиља на филму, могли да буду толико директни и сурови, због чега се може стећи утисак да праве осуде није било.

– Филмови о концентрационим логорима нису имали успех код биоскопске публике, највише због теме, па је чешћи случај био да се логор појављује у неком делу филма или у његовој завршници.

Да ли сам у последње време нешто одвратније прочитао не знам али цитирана штива свакако су довољно одвратна. Хрвати нису снимили 100 (сто) филмова о свом "домовинском рату" ради прања савести због злочина у оном и оном и овом рату, него се Јасеновцем неко у Србији покушава опрати, стећи некакав спасоносни "нулти час"? Филмови о концентрационим логорима нису снимани "јер није било интересовања код публике"?! Да може да се допре до ауторица (Александра Ћук, Марија Кртинић) цитираних "зачудних" глупости, питали би их који је то филм о Јасеновцу снимљен одмах после рата изазвао врло слабо интересовање код публике што беше разлогом да се одустане од те непробитачне тематике? Даље грчевито набрајање у чланку остварења из ФНРЈ/СФРЈ у којима се помињу усташе и (углавном индиректно, замагљено) усташки злочини, депласирано је и дегутантно јер нико и не тврди да у стотинама филмова са партизанском тематиком усташе нигде нису помињане. Играних филмова или ТВ-серија у социјалистичкој продукцији о Јасеновцу, Јадовну, Глинској Цркви, нема па нема, како год се "антифе" изговарали.

Уверили смо се да странци неће да гледају филмове о српским страдањима. Хрвати и друге наше комшије ће се наругати таквим остварењима. Ми ту, око савести туђе, скоро ништа не можемо да учинимо. Безнадежан је сваки труд у том правцу.

Тако долазимо до средишњег питања - јасно је какав је однос туђина према "српском питању", али шта се збива са нама? Зашто смо тако дуго и тако темељно затирали сопствено сећање на злочине над нашим најближима, над нама? Како смо успели да "културу сећања" претворимо у парлог и ђубриште, премда свесни да тако шаљемо своју децу путем добровољних јаничара?

Немогуће је разумети другосрбијанце и "антифашисте" који у свом бесном аутошовинизму иду преко сваке етичке границе и стају отворено уз раме нео-усташа. Немогуће их је разумети јер међу жртвама су и многи њихови рођаци. Па и да случајем немају пострадалих у фамилији, како им се не смучи да вечито бране најодвратније балканске крволоке и садисте? Немогуће је разумети како је могуће да такви архи-изроди слободно постоје међу нама. Они међутим не да комотно опстају међу Србима, ти изроди су владајућа каста?!

Како је могуће да народ, читав народ, дозволи да војничка гробља из ратова 1912-1918. закорове и нестану? Како је могуће да се човек (Дејан Ранђеловић му је име) саплете о нестало гробље? Не о један усамљени гроб, већ о читаво гробље, можда највеће наше војничко гробље, у Јиндриховицама? Сви као један, на пречац, заборависмо да постоји гробље 6.000 наших мученика и хероја?

Војничко гробље у Јиндриховицама је чудом или провиђењем пронађено, колико сличних гробаља више не знамо где су?

Како смо смели да дозволимо да се војничко гробље у Нишу булдожерима раскопава и равна, а кости јунака кипују у кужни канал?

Како смо смели да заборавимо констатацију Арчибалда Рајса из његових Извештаја о аустроугарским злочинима: "Од свих, најгори су Хрвати и Мађари"?

Пошто смо заборавили, поновило нам се. И опет смо заборавили! Па је и тај наш поновљени заборав са неминовним поновним страдањем недовољан, те ево терамо себе да наново од памети и памћења правимо празну табулу.

Зашто смо се одушевљавали партизанским филмовима у којима је присуство усташа минимализовано? У целокупној послератној филмској производњи историје као највеће зло су приказивани четници а не усташе (Немања Звијер "Идеологија филмске слике"). Четницима се YU-фимаџије највише баве и за њих не важе "правила приказивања насиља на филму". Не за усташе, те шампионе морбидности, већ за ЈВуО  је била карактеристична слика тоталне бруталности, што  је посебно показивано у сценама у којима се на најсвирепије могуће начине убијају људи (тестерисање глава, силовања, мучења,  убијања деце, клања, паљења, вешања)...

Зашто смо дозволили да се логори равнају, преко губилишта сади цвеће и винова лоза, а јаме пуне српских костију бетоном заливају? "Меморијални комплекс" Јасеновац много више подсећа на гогф-игралиште него на највеће стратиште у Југоистичној Европи.

Ко нам је крив што ни за један рат, ни једно страдање, не знамо број жртава, камоли да смо забележили њихова имена?

Није нас срамота што смо преко "пасјих гробаља" правили игралишта и гараже, а пописивање жртава црвеног терора називамо "прекрајањем историје".

У поништавању српске културе терамо до прогона и исмејавања ћирилице. И она нам се чини примитивно-националистичком, злочиначком, антицивилизацијском, затуцаном.

Истина је, на срамоту нашу заједничку: ко је био одлучан да бар нешто сачува од заборава морао је рачунати на прогон, мучење и хапсану, пред очима нас, несретних сораба, обамрлих у лењости и јавашлуку.

Антоније Ђурић, ма колико трпео лично, изборио се тешком муком да "Солунци говоре".

Јован Радуловић је смео да напише "Голубњачу", и преживео је шикану под оптужбом да "оживљава авети национализма".

Милорад Бајић је европски, вероватно и светски рекордер по броју забрањених филмова. У наводно слободној и независној Србији забрањени су филмови који бележе српска страдања. У наводно слободној и независној Србији аутор је принуђен да своје филмове "чува на сигурном месту за боља времена".

Дуго су у социјалистичкој ФНРЈ/СФРЈ забрањивана дела са националном тематиком а њихови аутори прогањани под "поетском" паролом "Не у нашем сокаку!" јер ето, поменусмо, "буде авети национализма". Друштвена клима је у ова наша времена која су "демократска", и "пост-социјалистичка" остала анти-национално ригидна, као пресликана из позног социјалистичког периода.

На једном кружоку "Фонда за хуманитарно право", посвећеног анализи Политикине рубрике "Одјеци и реаговања", врсни борац за људска права Иван Чоловић истиче чињеницу да се у проказаној рубрици, заправо "речнику покоља и ужаса" реч "јама" појављује у 983 текста, док се синтагма "српски народ" појављује у 778 текстова! Педантно пребројане речи! Ето непобитних доказа бујања српског национализма путем новинске рубрике.

На истом кружоку модерна историчарка Радина Вучетић је констатовала:

"...Инспирисани, подстицани или подржавани од рубрике„Одјеци и реаговања“, национално пробуђени су од краја осамдесетих година, па надаље, у годинама обележеним крвавим сукобима, давали тзв. „национални печат“ гдегод је то било могуће... На репертоару београдских позоришта, на пример, доминирају представе „Радо Србин иде у војнике“, „Ој Србијо,нигде ‘лада нема“, „Солунци говоре“, „Kолубарска битка“,„Пропаст царства српског“, „Убише књаза“, „Протини мемоари“, „Сеоба Србаља“..."

За историчарку Радину Вучетић није дакле питање што је четрдесет година било забрањено постављање на сцену комада као што су "Солунци говоре" и  "Колубарска битка", већ скидање забране види као повод потоњим крвавим сукобима?!

Споменик у Бојнику / Фото: Југмедиа

 

Од горег увек има још горе. Иако недовољно и праћени бесом аутошовинистичких хистерика, злочини у НДХ се некако и помињу. О другима влада потпуни мук.

Бугарске злочине смо избрисали из колективног сећања. Колико људи зна за покољ у Бојнику када је побијено 90% становника?

Знамо ли шта се догађало у мађарским логорима за време Другог светског рата? Епископ бачки Иринеј Ћирић је уз помоћ многих сарадника је из логора Шарвар спасао 2812 деце, од тога 206 малих Словенаца. Спашено је и више стотина, односно близу хиљаду, одраслих особа. И како је епископу Иринеју који је толико живота сачувао, узвраћено? Тако што су су га скојевци каменовали и изболи ножевима! Затим смо га закопали и колективно послали у ништавило заборава.

Тако ми узвраћамо на доброчинство и пожртвовање!

Да ли судбина епископа Иринеја Ћирића нуди добар синопсис за национално лековит филм? Да, нуди, али скојевци у нама никада неће дозволити да се такво "светогрђе" и оствари.

Слободан Стојановић

Толике смо ми кукавице да ћемо чекати још педесет година да снимимо филм о малом мученику Слободану Стојановићу.

До тада, крићемо се иза сукње девојчице Даре из Јасеновца и вајкати како нас свет не воли.