АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ - ОПАКИ СВЕТАЦ
АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ - ОПАКИ СВЕТАЦ
Сматрао је да су Срби и Хрвати два света који се неће ујединити ”док је једнога од њих у животу. Дух бизантизма је нешто тако грозно да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи”.
[ Дневник Алојзија Степинца, 27.III.1941, Данас (Загреб), 14.VIII.1990, 67.]
У српској историографији неуобичајено је мало темељних и свеобухватнијих истраживања хрватског геноцида над не-Хрватима у ХХ веку. Овај вишеструки злочин остао је зато недовољно расветљен, што омогућава његову релативизацију и, коначно, претапање злочинаца у жртве. Зато није чудо што се у Католичкој цркви води снажна кампања да се блажени (?) Алојзије Степинац канонизује у свеца!
Да "блажени" Степинац није ни изблиза тако чистих мисли, дела и руку, показао је МИЛАН КОЉАНИН у есеју "Алојзије Степинац у власт у НДХ". Овај есеј, снажно аргументован и богато снабдевен валидним изворима, објављује у виду фељтона хрватски "Аутограф" док, бар за сада, српски медији не показују интересовање.
Ми презентујемо одломак из петог дела овог фељтона, који ваља пратити.
*****
У склопу програма германизације анектираног дела Југославије (северне Словеније), немачка влада је била донела одлуку о протеривању 250.000 Словенаца у окупирану Србију. Сазнавши за то, хрватска влада је затражила и успела да немачка влада донекле измени тај план. Уместо у Србију, ти Словенци ће се пребацити у НДХ, а исто толико Срба из НДХ биће протерано у Србију. Иницијативу за овакво решење дао је надбискуп Степинац о чему је оставио сведочење немачки посланик у НДХ Зигфрид Kаше.[I]
Надбискупов предлог је био у складу са његовим далекосежним плановима и очекивањима које је изнео после стварања Бановина Хрватске у разговору са Влатком Мачеком 12. октобра 1939. Тада је надбискуп говорио и о планској колонизацији северозападне Босне, додајући да ће Босна брзо бити хрватска.[II]
Питање пресељавања Словенаца и Срба је решено на конференцији у Загребу 4. јуна 1941. Тада је потписан споразум између посланика Kашеа и других највиших немачких представника у НДХ, министара хрватске владе, шефа немачке цивилне управе у окупираном делу Словеније и представника немачке војноокупационе управе у Србији. Утврђено је колико људи треба протерати, као и детаљи о времену и динамици ”пресељења”.
 |
| Депортација неаријевског становништва у Србију Фото: Знаци.нет |
У првом таласу до 5. јула у Србију би било упућено 5.000 Словенаца интелектуалаца, и исто толико српских православних свештеника из НДХ. До 31. октобра 1941. требало да у НДХ буде пребачено укупно 170.000 Словенаца и исто толико Срба из НДХ у Србију. Осим тог броја, према споразуму је требало да се из НДХ ”пресели у Србију највише 30.000 Срба, који не припадају Хрватској.”[III] То значи да је у року нешто мањем од четири месеца из НДХ на немачко окупационо подручје у Србији требало да буде протерано укупно 205.000 Срба.
Приликом првог сусрета Павелића и Хитлера у Берхтесгадену 6. јуна 1941, немачки вођа се сагласио са плановима о пресељавању Словенаца у Хрватску и Срба у Србију, чија реализација је већ била договорена.[IV]
До краја септембра 1941. преко логора у Цапрагу крај Сиска, у Бјеловару и Славонској Пожеги депортовано је најмање 17.756 Срба из свих крајева НДХ.[V]
Интернација и депортовање вршени су сурово, део прогнаника је убијен у логорима или на путу из њих, а прогнаници су могли да понесу само најосновније. Међу њима је био и велики број српских свештеника са породицама. Њихову имовину је преузело новоосновано Државно равнатељство за понову у чијем саставу је био и Верски одсек који је одузимао имовину српских цркава и манастира.
 |
| Етничко чишћење Срба из НДХ Фото: Знаци.нет |
Основни разлог за подршку хијерархије и организације Римокатоличке цркве и самог хрватског метрополите надбискупа Степинца новоуспостављеној великој хрватској држави било је уништење темељног начела либералне југословенске државе, слободе вероисповести
Други разлог је био подршка усташке државе пасторалној мисији РKЦ, односно конверзији верника Српске православне цркве (СПЦ) на римокатоличку веру. На овом пољу је дошла до пуног изражаја симбиоза хрватског екстремног национализма и настојања РKЦ да, показало се по сваку цену, прошири своју организацију и увећа своје стадо стотинама хиљада нових верника.
За Павелића СПЦ је била политичка организација, а за Степинца и Ватикан отпадничка, ”шизматичка” верска организација чију паству је требало ”вратити” под окриље РKЦ.
Присан однос и уску сарадњу Цркве и Државе наговестио је већ Славко Kватерник приликом сусрета са надбискупом Степинцем 12. априла 1941. Сарадња РKЦ и усташке државе јасно је дефинисана приликом прве посете надбискупа Павелићу одмах по његовом доласку у Загреб 16. априла 1941. Пошто му је надбискуп зажелео Божји благослов у раду, Павелић је одговорио ”да жели у свему ићи на руку католичкој Цркви, рекао је, да ће истријебити старокатоличку секту, која није друго него друштво за раставу жена. Рекао је надаље, да неће бити толерантан према српско-православној цркви, јер то за њега није црква, него политичка организација. Из свега је надбискуп добио дојам да је Поглавник искрени католик и да ће Црква имати слободу у свом ђеловању, иако се надбискуп не подаје илузији, да би све могло ићи без потешкоћа”.[VI]
Новостворена држава је убрзо дала институционалне и законске могућности за уништење организације (СПЦ) и конверзију њених верника на римокатоличку веру. СПЦ, као ни јеврејска верска заједница, ни Старокатоличка црква, није била међу признатим конфесијама у НДХ, у којој су осим римокатоличке биле признате муслиманска и протестантска вероисповест.
 |
Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима.“ Фото: Фронтал.рс |
Убрзо су створене и установе којима је задатак био одузимање имовине СПЦ, пре свега Државно равнатељство за понову, које је у свом саставу имало Вјерски одсек задужен за то питање.[VII] На његовом челу је био фра Дионизије Јуричев, који је учествовао и у присилној конверзији православних Срба на римокатоличку конфесију.[VIII]
Један од одузетих објеката СПЦ, манастир у Ораховици, на молбу надбискупа Степинца поглавнику Павелићу упућену 3. октобра 1942, додељен је припадницима реда траписта протераним из свог самостана у Рајхенбургу.[IX]
 |
| Српске цркве биле су ломаче... Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. |
Пред очима надбискупа Степинца, хијерархије и свештенства РKЦ и уз њихово учешће, рушили су се црквена организација и институције народа који је сачињавао готово трећину становништва државе, чији свештеници и великодостојници су изложени систематском и масовном прогону, мучењима и убијању.[X]
Уништење српског народа, односно ”коначно решење српског питања”[XI] у усташкој држави остваривано је првенствено физичком ликвидацијом, упоредо и економским уништењем и протеривањем, брисањем културног и верског идентитета пре свега насилним превођењем у римокатоличку конфесију што је било једнако кроатизацији. При томе треба имати у виду да је конверзија Срба често била начин да се што лакше изврши физичко уништење, а и они који су прешли на римокатолицизам нису били сигурни за свој живот и великим делом су убијени.
Услови за прелазак на римокатоличку цркву, према Законској одредби о прелазу с једне вјере на другу од 3. маја 1941, поједностављени су у односу на дотадашње, који су потицали из времена Аустро-Угарске монархије. Kонверзија је још више упрошћена наредним прописима, али уз један битан услов: спречавање конверзије припадницима српске друштвене елите. Показало се да је тај услов фактички прихватила и римокатоличка хијерархија.
Већ десет дана по објављивању закона, 15. маја 1941, Надбискупски духовни стол је својом окружницом ближе одредио услове за прелазак на римокатоличку конфесију. У окружници се тврдило да је у време Југославије више хиљада католика прешло на православље и тражило се разумевање за њихов ”повратак у Kатоличку цркву”. Свештенство је упозорено да ”одбија све оне, који би у цркву хтјели ући без исправних мотива тражећи у њој само заштиту својих материјалних интереса и егоистичкоих циљева”.[XII] Држава је, иначе, давала предност преласку у римокатоличку цркву и забрањивала је прелазак у грко-католичку цркву.[XIII]
Деловање државе на конверзији православних на римокатоличку цркву одмах је похваљено у верској штампи.[XIV] Упутом пригодом прелаза с једне вјере на другу од 27. маја исте године, укинути су сви ”прописи и формалности, које је до сада код најављеног пелаза сваки прелазник морао извршити пред душебрижником своје дотадање вјероисповести”.[XV]
Треба имати у виду да је до тада потпуно престало богослужење у православним црквама и манастирима, које су локалне власти затвориле, многе цркве су опљачкане и оскрнављене, док је свештенство било изложено прогонима и убијању. Преостало свештенство је, у складу са закључцима конференције у Загребу од 4. јуна 1941, током наредних месеци протерано на немачко окупационо подручје у Србији.
 |
| Споменик од усташа страдалим Србима код Старог Брода |
Прелазак у римокатоличку цркву или намера да се пређе није била никаква гаранција да ће некоме бити поштеђен живот. За интернирање, односно убијање, су коришћени различити поводи, а најчешће је било довољно само то што је неко Србин или Јеврејин, без обзира на тадашњу вероисповест.
Равнатељство за јавни ред и сигурност је 8. јула 1941. упутило нижим полицијским установама налог да, када интерес јавне сигурности захтева ”одстрањење непоћудних особа”, упуте у Госпић (односно у логор у Госпићу) ”све гркоисточњаке и жидове (и који су прешли на католичку вјеру послије 10 травња 1941)”.[XVI]
За упућивање Јевреја и Срба у концентрациони логор Госпић, било да су прешли у католицизам или не, била је довољна сумња за комунизам, чак иако нема никаквих доказа да би могли бити изведени пред преки суд.[XVII]
Један од највећих покоља Срба у лето 1941. био је после окупљања у Вргинмосту 3. августа 1941. ради ”покрста”, односно конверзије на римокатолицизам. Претходно су власти објавиле да ће конверзија омогућити равноправан живот са Хрватима. Окупљени Срби су ухапшени и њих 1.038 је пребачено у Глину где су 4/5. августа убијени у православној цркви Пресвете Богородице и на стратиштима у околним селима.[XVIII]
*****
Претходни наставци фељтона:
Алојзије Степинац и власти у НДХ (4)
Алојзије Степинац и власти у НДХ (3)
Коментари
Постави коментар