Пређи на главни садржај

КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ?


Народни бунт у Црној Гори након доношења закона о "равноправности вероисповести" сасвим је изненадио целокупну јавност Западног Балкана. Заиста треба бити дубоко лицемеран па слагати да је тако нешто очекивано. Изненађени смо масовношћу и ширином протеста, једнако као и стоицизмом људи који су под суровим условима, шибани леденим горским мећавама и осветничком зловољом силника, истрајавали у одбрани наших заједничких светиња.

Гле, ово нису поворке убогих "сендвичара"; нема аутобуса чије ознаке домаћи не препознају, нема "викара" и паролаша награђених по акордном систему. Ништа од стереотипне слике крезубих, пијаних и склоних силеџијству неписмених "ћриличара". То што српски народ у Црној Гори чини не може да се плати, не може да се вештачки произвести; овде "инфлуенсери" немају шта да траже. Анасоновићки би било зима. Око срца, нарочито.

Видесмо, можда закратко, али видесмо, надмоћ метафизичке луче у човеку над ниским инстинктом ситнозубе руље.

И, људи, народе, свака вам част!

Наравно, бунт, како је конципиран, нема шансе на успех. Нико још тирјанству није стао ногом за врат, нити га је научио познанију права мирним литијама, особито ако се приреде уреде само као возни ред, четвртком и недељом. Односно, могуће је ако постоји нека спољна сила спремна и довољно снажна да упристоји хуље. Данас је, како знамо, спољна сила на страни хуља, а Србија никада слабија ни гора.

Зато надмени трафикант Мило Ђукановић може сирово да показује презир према "српској пучини". Усред буре протеста у држави, када државници прекидају посете ако су у иностранству и хитно се враћају кући, Мило је отишао у Мијами да мало да себи станка после добро обављеног посла. "Говором тела" показује колико га је брига за узбуну коју су његови дворски барони произвели доношењем једног закона достојног Анте Павелића.

Може Мило тако, јер је под заштитом сениора, идентичној оној коју су Анте Павелић и Миклош Хорти имали после Другог светског рата. Или оној коју су црногорски "зеленаши" имали од Мусолинија.

Заиста, неки амерички генерал је на неком месту изјавио да "још треба решити Српску православну цркву, па да се заврши посао на Балкану". Нисмо се трудили да утврђујемо веродостојност изјаве зато што све што раде са Запада доказује тачност наведене просто-проширене реченице.

Реакција на народни бунт у Црној Гори дошла је одакле се одбрана "зеленаша" могла и очекивати. Просто је задивљујуће колико су усташе, "зеленаши", комуњаре, балије и балисти сложни и истомислећи. Објављен је "Апел 88" који је првобитно потписало 88 интелектуалаца из свих наведених корпуса, супротстављајући се фантомској "дестабилизацији" Црне Горе из Србије. Чудо је како се та дружина тако муњевито окупила, усагласила ставове и обнародовала свој бунт? Изгледа као да спавају заједно; или је Апел унапред припремљен за симулирану ситуацију која се није десила?

 Део Апелаша у ниском старту         фото: nacionalist.rs

Списак је експоненцијално растао са пацификацијом бунта, те сада имамо потписе 800 интелектуалаца који су панично забринути за мир у Црној Гори. Забринути миротворци упозоравају:

...“Држава Црна Гора изложена је покушају насилне дестабилизације: угрожени су јој мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница. Реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе”.

Навели су и да је своју државну независност, укинуту након “српске окупације” 1918. године, Црна Гора обновила на референдуму 21. маја 2006. године.

“Усвајањем Закона о верским заједницама, припремљеног у сарадњи са Венецијанском комисијом и усаглашеним са највишим европским стандардима у тој области, Црна Гора мења закон донешен пре пола века. Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Kарађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара”.

Како видесмо, док се Црној Гори акутно и драматично "угрожавају мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница", шеф државе се башкари у Мијамију. Излази: или оних 800 потписника лаже, или је Мило неодговоран према Црној Гори. Али, Потписници не траже његову смену, па да они буду колективни Председник e viva, e viva Montenegro, већ га подржавају, тако се срећемо са правим галиматијасом антисрпског хистеричног сиктања.

Реакција српског православног народа у Црној Гори очито није била укалкулисана у предвиђеним евро-атланско крипто-сценаријима, те отуда толика конфузија у њиховим фалангама. Знаменити грађанистички "Пешчаник" који (Пешчаник) исто мисли као и интелектуалци из Апела 88, даје драматично супротне оцене од својих истомишљеника:

"Ноторно је да су овим Законом дискриминисана права Српске православне цркве (СПЦ) и да је у питању противуставно отимање њене имовине.

Али је то питање сада од периферног значаја, јер ако спорни делови овог Закона не падну пред Уставним судом, што је сасвим могуће очекивати, пашће на међународној арбитражи од Стразбура до Венецијанске комисије."

Ноторно је да ни Уставни суд ни Стразбур неће иступити из сценарија деструкције Српске православне цркве. Зна то и think tank из Пешчаника само рачунају да је утилитарније заузети "објективну" позицију према протестима, а када ови утихну, све ће то покрити рузмарин и шаш. Наћи ће се "компромис" - да већи део имовине, не сва имовина свакако, остане у власништву ПЦ у ЦГ, само да се из назива верске заједнице избрише за сва времена придев "српска", све остало да остане исто. Или, аутономија и митрополизације СПЦ са преименовањем СПЦ у Београдска патријаршија. Или, заједничко ("унијатско") коришћење верски објеката, по формули "једна црква, два олтара". Могућности "компромиса" су неограничене, нарочито ако улогу медијатора преузму англосаксонски измиритељи, вештаци у договорима "земља за чешаљ и огледалце".

То је компромисерство коме теже лаже и паралаже свих боја и одора, које тренутно не видимо сасвим јасно од мећаве и народа под крстом у мећави. Но појавиће се кад дође време.

Да, новац је моћни генератор који тера похлепне на акцију. Али, није увек и најснажнији покретач. За разумевање, важан је датум: нема ова Црна Гора неке везе са Краљевином Црном Гором, да би могла захтевати да година разграничења буде 1918. када је, како тврде интелектуалци из Апела 88 "Србија окупирала Црну Гору".

Тада је међутим и Србија остала без целине свог суверенитета па је питање, ако се тако постављају ствари, ко је њу окупирао? Кажу такође да је "народ правио и даровао цркве" те отуда припадају држави. Јесте много тога направио српски народ, као што је опстало и много задужбина српске властеле и краљевских породица, па какво дакле право данас полажу они који нису Срби? Нити су све Задужбине биле у опсегу Црне Горе до 2006. Одакле Монтенегринима право да отимај туђе? Туђим светињама да се ките.

Црногорски фашисти на Пјаци Венеција, Рим, 1922. Фото: Историјски институт Луче
Нема збора да је изабрани "датум пресека" - 1918 година - изнад свега идеолошки обојен. Хоће се накнадна победа црногорских фашиста над српским антифашизмом. Све друго су рационализације. "Зеленаши" - монтенегрини, најпре су фалсификовали историју, па су искамчили територије, па су окупирали и опљачкали са осталим фашистичким друговима Србију, па су украли језик, сад отимају светиње, комотно очекујући да у Београду и даље буду повлашћена каста.

Ово што се дешава није почетак, није ни крај почетка, већ је почетак краја (како би се изразио духовити Черчил). У питању није отимање само материјалних ствари и звецкање сребрњака. На делу је оно што јесте суштаство геноцида: сагоревање душе у човеку. И, није то почело са Црном Гором, него смо били толико индиферентни да се нисмо освртали.  Са југа нам стиже опомињање с горчином:

Неје овој преседан овој што се дешава у ЦГ сд у последњо време. Већ се је неки пут десило негде. Већ су негде неки пут биле отимане српске цркве задужбине на Немањићи, које је народ кроз векови чуваја од Турци, Арнаути, Бугари, комунисти. Тој место се днс вика Република Северна Македонија, стара српска земља Маћедонија и Стара Србија, Јужна Србија... и што сд кд отиднеш у Светога Јована Бигорског ВИЈОРИ СЕ ЗАСТАВА ОД СЕВЕРНУ МАKЕДОНИЈУ. Kд отиднеш у Марков манастир ВИЈОРИ СЕ ЗАСТАВА ОД СЕВЕРНУ МАKЕДОНИЈУ. У кују год српску светињу да отиднеш там Срби више нема, неки људи који се сматрају за потомци на Александра и Филипа служе литурђију на побугарен српски пред фреске на српски светитељи Саву и Симеона.

Да смо малко повиш били свесни и пажљиви и брижни за целокупно српство, не би ни сд овој у Црну Гору толко изненадило кој ђавол. Српство неје с'мо Црна Гора. Српство је и Kуманово у Тетово и славно Порече, и Азот и Гостивар, и Струга и Велес, и Штип, и Kрива Паланка, и све докле на југ допирају наше цркве и манастири...

Још раније беше Београд.

И, наравно, увек ћемо рећи "Београд је крив". Крив је међутим зато што је био прва жртва:

...Није Београд овај комунистичко-брозоидни несој учинио оним што он јесте, него је овај несој одвратношћу својег вјерују, својом робовско-санкилотском идеологијом те суштином своје бедне природе и свог огавног духовног става, својим изразитим анти-српством те егалитарним и интернационалистичким жудњама, заправо на горе преобразио Београд, којег је претходно, уз помоћ Совјетије, освојио и завио у црно. Основни разлог њиног гада дакако није Београд и "београдско", него је разлог кварења Београда гад ових отпалих сподоба. Њихов комунистичко-егалитарни гад. Овде је баш то по среди. Ама никакав Београд. По среди су деца Брозостана. . .

Љути чињеница да се за основни узрок нашег пропадања узима нека неодређена "београђанштина", а заправо у питању је нешто врло одређено - Србији непријатељска и нихилистичка идеологија која је победом Брозових комуниста, њиховим седамдесетогодишњим владањем овом земљом, владањем која и данас метаморфозирано траје, усађена у нашу крв, наше тело, у духове и душе наших људи, наравно не географски ограничено, рецимо, само у нашем главном граду, већ и широм нашег животног простора, тачније свуда где живимо и дишемо. Уосталом, ко су Монтенегрини? Нису ли то бивши Срби, комунизмом однунани Срби, који су отпавши од вертикале нашег народа, управо осванули као анти-Срби, као брозовским комунизмом заснована "црногорска нација"? Њих није покварио Београд, већ су и они и Београд упропашћени једном истом и несравњивом пошашћу која је изразито непријатељска и деструктивна према традицији и суштини нашег народа. Ако дакле треба говорити о оболелости, треба превасходно говорити о томе, а не поједностављено кривицу сваљивати на жртве ове духовне инфилтрације - инфилтрације комунистичко-космополитског нихилизма, који је као и све што је савремено и модерно, припадајуће духу прогреса, духу "еманципације", "револуције", "хуманизације", изразито анти-традиционалан, а посебно кад су у питању народи који поседују вирилну традицију и који имају неку државотворну потенцију. Пуцати у ове народе и њине традиције, у њихове природне политичке циљеве, у њину природну жељу и вољу за успостављањем оног вишег и особеног, укључив и сложеније политичке целине. То је врло модерно: то модерно, заправо влада духовима наших људи, и понављам, проблем је превасходно у томе, а не у Београду који је наводно "покварен" за разлику од наводно здравог "остатка" који као пуца од здравља и лепоте. Истина је другачија и тежа: и Београд и остатак, уистину су тешко утањили и оболели, и то управо са поменуте болести коју једва и да препознају као болест, ако већ није и то да је поимају као оно што је добро и што треба. То је типично: болесник који уопште не схвата своју болест, већ кривца за своје посртање и слабљење тражи свуда осим у поменутој болести. Ако уопште и мисли да је болестан? Можда мисли да је здрав? Можда чак и то, да је наиме леп, и добар, и јак, само има неки гадни Београд који га на несрећу сапиње и слаби. Да нема тог Београда, он би зацело процветао и показао се као онај који јесте. Kао данашњи Монтенегро. Рецимо, он се еманциповао од Београда и баш тиме освојио предуслове свог будућег провинцијалног здравља. То је, наравно, неистина; то је тешка лаж. Монтенегро је гори, гаднији од Београда, још већа духовна провинција, још грђа скоројевићка опијеност шљаштећим "светлостима" цивилизације које су "светлости" прогреса и Запада. Монтенегро је духовно ништа. Он је много ништавнији од Београда. Некакав пастирски "натуризам"...

Те људе, те потомке "победничког комунизма", те изворне џелате Србије, данас видите као "праве београђане", као носиоце "београдског духа", док је истина нешто сасвим друго. У питању су духови поседнути комунизмом, углавном из прекодринских српских крајева, или пак Хрватске, или Црне Горе. Проблем је у том духу, у провинцијалном непрепознавању тог духа, у провинцијалном ресантиману на Београд. Проблем, да поновимо, није у Београду, већ духу егалитарног комунизма, или исто: космополитског либерализма, који је изнимно ненаклоњен оном традиционалном, а који обележава и Београд и "провинцију", и Војводину и Црну Гору, и Kрагујевац и Неготин и Врање. Он је свуда проширен. Он није нека ексклузивност Београд. Он је опште место. Рецимо, Чанак вам је носилац тог духа, а он нема никакве везе са Београдом, са тим наводно "београдским вирусом" који авај уби богоугодне Србе из ове или оне провинције. Међутим, Чанак је брозоид. У томе је ствар...

Коначно, наш председник Александар Вучић никако није могао да се добро угради у ову причу. Са Милом као нокат и месо, а овамо треба да се испрси на челу Срба. Пошто није могао да буде у позитивној главној улози, на Бадње вече није био нигде. Заменио га је допредседник Милорад Додик, који је палио Бадњак у Београду. Да је оно што му пише да јесте, то би радио у Сарајеву. Но тамо не сме да се гради православцем.


Пише се којекуде да "овако сложни нисмо били од 1999." Пусти снови. Док су се негде људи мрзнули у последњем очајничком покушају да одбране православне светиње, на многим другим местима, по селима и градовима, дрмала је разуздана "музика" -  "Врело Бадње вече", беше рекламни слоган у мом месту. Где бити за Бадње вече, него у кафани уз добре женске и бучну музику? Ни бриге, ни памети.

И уистину, звона се нису разговетно чула од трештања шкрипавих озвучења. Све се то мешало у гадној какофонијији.

У осталом, ни не питај се за ким та последња звона звоне. Она звоне за тобом. Али, кога је то још брига?

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …