Претражи овај блог

четвртак, 03. јануар 2019.

ЗАШТО НАМ СЕ НЕ ПИШЕ ДОБРО У 2019. ИЛИ 7528. ГОДИНИ 



Да су на власти пропалице, велеиздајници и лопуже, није спорно.

Да су у опозицији чији су "жустри" протести против владајућег режима у погону од краја 2018 године, махом пропалице, велеиздајници и лопуже - ни то није спорно.

Отуда, главно затезање конопца је око пребројавања присутних демонстраната или ко ће бити грлатији у узвикивању парола: "иди" vs. "остани", "достојан" vs. "недостојан", "сендвичари" vs. "стране слуге".

Узгред да напоменемо, колико год је излазило демонстраната на актуелни корзо, бројност не премашује 1/3 просечних демонстрација против Милошевића деведесетих, о "интензитету" да не говоримо. Узалуд се грађанистичка гласила па и наивни добронамерни прегаоци на "друштвеним мрежама" труде да протесним зимским шетачима улију адреналин, тестостерон и јуришни полет, они пламте као покисла отава. Са друге стране Вучић се позива на број својих гласова у "ћоравим кутијама" и број аутобуских конвоја. Те аргументе такође ваља са презиром одбацити. Све што и једна и друга страна наводе само су оцедине политичко-дефетистичког вукојебног глибишта у коју су нас барабар одвукли лукави полиморфни подводачи истог духовног сустава.

У једној фрази слажу се обе фракције - "Маске су пале!". Та спознаја о падању маски може важити за оне који су маске замишљали. Иначе, тих маски или није ни било или су давно спале од стида.

Отуда, најкрупније или средишње питање наших морталних грчења је какав став је оне ћутеће или тихо гунђајуће већине народне у мркло предвечерје? На тој страни би ваљда требало тражити витални, здраворазумски, шкрт на речи али тврд на муци, народни рефлекс за опстанком.

На жалост, ништа од тога. Они који ћуте, не ћуте како је ред, тј. како се ћутало ономад када је кнезовима народни мук био сигуран знак да ваља попуштати. Ови који данас ћуте, само чекају да се заврши.

Остали су они који гунђају. То је особита врста замашкарених коледара који се позивају на стару веру, али терају воду на страну на коју мутни поток иначе тече. Шта код њих можемо наћи у писанијама осим општег места да се не ваља да бирамо између Курте и Мурте? Да, не треба нам то, али шта предлажу као здраву алтернативу? Ништа ново, већ само јаловиште национално-социјалистичке демагогије. Неки коледари су одлучно изнели Urbi et Orbi своју концепцију правилних протеста, неку врсту пост-модерних комесарских директива којих се имају држати бунтовници, како не би испали ни Курте ни Мурте. Уз позив да се одустане од срљања ка ЕУ и НАТО и непризнавања "Косове", што иначе хвали већина народа "држећи се краја", протурају се позиви за обрачун са велеиздајницима и тајкунима, али на зачуђујуће селективан и идеолошки навијачки начин. Тако су "тачке" једног ортодоксног програма:

- Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

- Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Наизглед, тражи се жестоки обрачун са издајницима и неваљалцима сваке врсте. Међутим, ако се пажљивије прочитају и мало у реалном животу тестирају ови "радикални" захтеви у вези неких који су безобално  прозвани "носиоцима власти", види се да не би угрозили примерице Војислава Шешеља или Марка Милошевића, те крдо зомбираних генерала и пуковника пропале ЈНА, нити структуре неумрле УДБА. Не би био успешно прочишћен ни бирократски апарат, о котерији у јавном простору да не говоримо.

Уз то, пада у очи да су у капами реалних здраворазумских захтева и лепих жеља Деда Мразу, чудом изостављени захтеви који претежно зависе од наше националне и политичке зрелости и одговорности. На пример, изостављен је захтев да се важећи Устав измени тако да се укину социјалистичке аутономне покрајине, кључни атавистички органи Устава из 1974. и снажни генератори растућег хаоса и деструкције српске државе (зато су творци ФНРЈ/СФРЈ добро пазили да такве конструкте не праве у другим републикама). Друго важно питање је општа војна обавеза са служењем војног рока односно војном обуком и учењу дисциплини. Моћне професионалне војске могу себи да приуште само многољудне и супер-богате државе. Мали народи се могу бранити само свим својим снагама. Код малих и сиромашних народа професионална стајаћа војска се закономерно претвара у костимирану Преторијанску гарду ("чуваре шатора"), која ће се користи у "политички сврхе" и као башибозлук под туђинском командом, за туђе интересе о нашем народном трошку.

Summa summarum ова скраћена студија случаја једног "програма треће стране" може се сажети у закључак "грмљавина без сијевања". Коликогод се бомбастично чинило, аутор предметног "револуционарног" програма једва да је загребао по храпавој кори наше пропасти, док чудовишту које се колоквијално по новоговору означава као "дубока држава", пера није одбио. Она би остала нетакнута а уклоњене би биле само неке видљиве и лако обновљиве њене марионете.

Без чупања тог владајућег злодуха ни од какве користи не могу бити промене министра, владе, установа и устава. Па чак ако су промене по себи добре, неће за дуго трајати. И то смо искусили. Опет надвладају хуље и лицемери лишени одговорности и достојанства. Такве препознајемо нарочито по лакоћи којом се продају странцима. Народног и државног оздрављења није могло бити без дубоких хируршких захвата, који се своде на три терапијска задатка:
  • Лустрација
  • Отварање досијеа УДБА
  • Материјална реституција
Закону о лустрацији истекла је важност 11. јуна 2013. јер је имао ограничен рок од 10 година трајања, а да није примењен. Није дошло ни до отварања досијеа тајних служби. Зашто закон није примењен? Зато што "није било политичке воље да се закон примени"!

Недостатак политичке воље манифестовао се приликом доношења овог закона. Закон је донет после три године од политичких промена, усвојен је по хитном поступку, на ивици парламентарног кворума и без подршке опозиционих посланика. О примени института лустрације није постигнут консензус ни у оквиру тадашње владајуће коалиције. Поред тога, за примену овог закона било је неопходно донети и одговарајуће пратеће прописе што није учињено, а рад посебног тела за спровођење лустрације практично је био суспендован.

Тумачи се да против лустрације настао широк друштвени фронт јер се сматрало да је у питању политички реваншизам. Па наравно да оздрављење народног нема не само без политичког него и казненог реваншизма. Како је неко мислио да опорави друштво док је Београдом слободно шетао злочинац Јово Капа и хиљаде сличних распојасних крвника разбашкарених на туђим огњиштима?

Лустрација подразумева да се казне и/или изопште из јавног живота сви који су имали везе са комунистичким тајним службама или на други начин кршили људска права. Зато није постојала политичка воља, пошто би већина актуелних политичара отишла "под мач". Они који су заговарали лустрацију, захтевали су да се она примени селективно, на оне који су били у систему у само једној деценији 1990-2000., а да се не примењује на оне пре деведесетих и након "Октобарских промена". И то тако да они који тренутно држе полуге моћи буду тужиоци, судије и егзекутори, и тако сами себе амнестирају. Такви су примерице Ненад Чанак и Соња Бисерко, особе које би у нормалним околностима прве дошле под казнени удар. По Чанку, требало је забранити рад СПС, СРС и ЈУЛ, те "екстремних националистичких организација". Чанак захтева?!

Наша ситуација је у толико сложенија у односу на друга пост-комунистичка друштва јер смо имали ратове и пост-ратну ситуацију у којима многи политичари и јавни и тајни делатници јесу у служби агресора, те лустрација не би имала никаквог смисла ако би такве изоставили. Примерице, Ана Брнабић не би могла бити ништа а не Премијер, а Здравко Понош би морао остати без генералског чина. Да зло буде комплетно, многе Владике СПЦ би били обријани због сарадње са УДБА или страним службама маскираним у разне људскоправашке организације типа "Фондација Конрад Аденауер".

У главном, закон није примењен због недостатка политичке воље. Као да је 1945. година, те се и не можемо надати нечем бољем него што смо те године добили.

Паралелно, доласком на власт, Александар Вучић је обуставио рад Комисије за комунистичке ратне злочине. То му је био један од првих потеза у "болној реформи друштва". Поменута комисија је траљаво радила али је и тако прикупила мноштво доказа о комунистичким злочинима. Дошли смо у ситуацију да се српски државници неодговорно извињавају за злочине над другим народима за које Србија ни по ком основу није крива, али у опште не помињу комунисте и њихове злочине над Србима. Чињеница је да Вучићева одлука о забрани рада комисије у јавном мњењу већински дочекана са олакшањем јер се тако "спречава прекрајање историје" ?! Злочин се дакле исплати?

Отварање досијеа УДБА - Сарадничко доушничка мрежа тајних служби Титовог режима била је милионска, а оперативно је било запослено око 15.000 људи. Отварање њихових архива, иако су неколико пута „пречишћене“, послало би поруку да репресија и злоупотреба не смеју да се понови. Међутим, већ 30 година за то нема политичке воље. Нема ниједног, осим политичког, разлога да ти архиви комунистичких служби који су сад већ даља историја не буду отворени, поготову што се не ради о оперативним подацима. Заиста занимљиво зашто се то толико чува и који је мотив оних политичких структура који то спречавају?

Удбашка хипертрофирана мрежа контролора друштва и њихових сарадника није ни такнута, већ је наставила да генерише нове генерације удбаша. Њих више нема ко ни да демонтира.

Коначно, реституција је претворена у праву гротеску. У друштву које настоји да буде уређено, приватна својина мора бити светиња. Ваљало је дакле извршити експропријацију експропријатора. Нема, нити може бити напретка у друштву у коме је пљачка законом заштићена, а домаћини који траже не туђе већ своје, извргнути су руглу и од руље гађани камењем, слично као када им је и отимано.

Не може у таквом амбијенту бити ни патриотизма ни господарског напредка. Друштво у коме су отимачина, крађа и корупција инсталирани од врха до "базе" као пожељан модел понашања, а Отаџбина је шупља реч, може само дубље пропадати, никако се не може дизати.

У години коју смо почели да трошимо, доживећемо нове поразе и понижења на националном плану, од којих опоравка нема. Власт, ма ко је чинио, продаће још државног суверенитета за чешаљ и огледалце. Десетине хиљада младих људи побећиће из ове долине суза. Ако почне нова светска економска криза, тешко нама. Неколико хуља које срећете свакога дана ће се ипак још више обогатити.

За 2020-ту годину нисам сигуран да ће имати шта да се предвиђа.

Нема коментара:

Постави коментар

ПУТИНОВА ПОСЕТА БЕОГРАДУ - НАЦИОНАЛНА КАТАСТРОФА У РЕЖИЈИ КУРЦОВОГ ВУЧИЋА Одлазак  Јуче, 17. 1.2019., у последњу пријатељску посету ...