ДРЖАЧ ДРЖАВЕ

ДРЖАЧ ДРЖАВЕ

Тајанствени предмет

Млађи читаоци не би знали чему је служио приказани тајанствени предмет.

То је, наравно, обичан држач за новине, обавезан реквизит у свим кафанама док су Срби имали државу.


У то давно време, када су Срби имали државу, кафане су носиле лепа и једноставна имена исписана ћирилицом и на српском језику. Служила се добра и обилата храна у округлим белим тањирима. Кафеџији није падало на памет да вређа госта постављајући му чудну и оскудну храну на четвртастој  виназ-плочи за купатило. После свих иновација туристи када дођу код нас одушеве се ћевапчићима. Само наша омладина, полу-подивљала од навале страних речи и брзе хране, не разуме зашто су обични ћевапчићи и сличне ствари тако добре.

Те, старе кафане, беху места где се формирало јавно мњење или дискурс, како се данас воли рећи. Не само у градовима, већ и по селима. Зато је важан био држач за новине. Најпре зато што је доста људи читало новине, па да се не згужвају. И друго, онај који чита да се не упрља од тада несавршених штампарских боја. Нису сви посетиоци кафана били писмени. Али, увек је било школованих људи вољних да новости наглас поделе са присутнима, наравно уз хладан шприцер или „меку“ ракију, мало потурајући наглашавањем своју опцију. Савременим језиком звали би такве „презентером вести“. Присутни гости пажљиво саслушају презентера, па се затим темпераментно „бистри политика“. И сви су били добро обавештени. Знали су тачно о чему се ради у Бурском рату на „доњем“ крају Африке, некмоли каква је ситуација у нашем окружењу.

Остала је забележена анегдота из једне политичке капање пре Првог светског рата. Елем, Никола Пашић кренуо у агитацију што би се данас казало „дор д дор“, па у неком селу окупио сељаке и поче са уобичајеним обећањима о бољитку за пољопривреду. Ту га сељаци прекинуше: „Ма пусти то Баја, нама ће бити као што је и до сада било, него де ти нама реци хоће ли Руси и Французи ударити на Немачку, а ми Швабама да премеримо реп?“

Прве дневне новине на српском језику о актуелним догађајима у земљи штампане су у Бечу 1. августа 1813. године (по новом календару – петак 13. август). Основали су их и уређивали Димитрије Давидовић, први професионални српски новинар и писац Сретењског устава, политичар и дипломата, и Димитрије Фрушић, студент медицине, угледни лекар.

На територији данашње Србије новине излазе од 1834. године, најпре у Крагујевцу, ондашњој престоници кнеза Милоша, одмах затим у Београду, а нешто касније у Новом Саду, Сремским Карловцима, Земуну, Сомбору, Вршцу, Панчеву, Приштини...

Уочи балканских ратова, 1911. године, излазила су укупно 252 српска листа и часописа од којих у Краљевини Србији 152 (само у Београду 105), Војводини 41, Босни и Херцеговини 19, Хрватској 12, Црној Гори 3, Македонији 3, Сједињеним Америчким Државама 17, у другим деловима Аустро-угарске 5 и Канади један лист. Мало ли је?

Преломни догађај у политичком животу Србије, па и политичке публицистике, представља Светоандрејска скупштина, одржана крајем 1858. године у Београду, којом отпочиње борба грађанства и либералне интелигенције за уставност и парламентаризам. После Скупштине формирале су се две начелне политичке струје, либерална и конзервативна, које су се међусобно, путем штампе, бориле за утицај у народу. Важно је да су обе стране добиле шансу да јавно изложе своје идеје и програме. У том кратком периоду (1859) ударени су темељи модерне српске публицистике. Најистакнутији публицисти били су књижевник Матија Бан, на страни конзервативаца, и политичар Владимир Јовановић, на страни либерала.

У Уставу Краљевине Србије из 1903.године, који је донео Краљ Петар први Карађорђевић пише: „Штампа је слободна. Не може се установити ни цензура ни каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растурање списа и новина. Штампа не може никада бити подвргнута административним опоменама.“ 

И гле! Устав се тада поштовао, што се сматрало за нормално, као што је данас нормално да се Устав не поштује.

У Краљевини је свака опција имала своје новине, али није било политичких напада на неистомишљенике. Опозиција је оштро критиковала власт. Ево како је то чињено 1904 године.

Није било “жуте штампе“ и трачева о јавним личностима, мада су се и тада радо читале сатиричне „цртице“ о неком малеру господина или госпођице НН, а на читаоцу је било да се досети о коме је реч. Критиковане су и разне друштвене аномалије, као што је бахато паркирање кочија (звучи ли познато?).

Коју год политичку опцију заступало уредништво неких новина, оне су штампане ћирилицом, јер су свакако биле српске. Када се појаве латиничне новине, то је тужан знак да је држава под окупацијом. Такав је био случај са срамотним „Београдским Новинама“.

„Лист је излазио у Београду од 1915. до 1918, у почетку 2 пута недељно, а од бр. 33 у 1916. као дневни лист. Основни циљ листа био је да се успостави контакт немачке окупационе власти са српским народом. Будући да је био окупаторски лист, штампан је латиницом. Одговорни уредник за прва 4 броја био је Вилим Ухер, затим Јурај Оршић-Славетићки, а последње 2 године уредник је био хрватски књижевник Милан Огризовић. Новине су редовно доносиле вести о догађајима у свету и земљи. Имале су честе књижевне и научне прилоге наших и страних аутора, са домаћом или страном тематиком. Уз неке бројеве излазили су и специјални прилози, као што је Авала и сл.“
/Овај део текста је објављен под лиценцом  CreativeCommons Autorstvo-Deliti pod istim uslovima 4.0.   /.


За нас је од кључне важности пречанска хуља Милан Огризовић (Сењ, 11. вељаче 1877. - Загреб, 25. коловоза 1923.), хрватски књижевник и политичар, један од лидера Чисте странка права = усташа. Био је православне вјере. У окупираном Београду шепурио се као нека култур-трегерска елита. Имао је сина Богдана, комунисту, наравно. Е, тај Милан Огризовић, окупаторски гмаз најгоре врсте који је мрзео браћу у Србији, јесте парадигма, генетски родитељ данашњег урбаног новинарства у нас.

Из оног времена сурове аустроугарске окупације, остала је забележена анегдота о Владану Ђорђевићу. На питање, по злу чувеног полицајца Витмана, „Ко си ти?“ одговорио је: „Ја сам доктор Владан, бивши председник Српске власти, члан Српске академије наука, командер разних па и аустријских ордења, Српски пуковник и краљевски пруски санитетски поручник за резерви, а ко си ти битанго?“.

У ново време штампане вести су надмашили телевизија, Интернет, радио, па и филм. Сада се све то зове „медији“, али њима доминирају „псеудо-вести“, „Fake news“, „спинови“, „крипто-пропаганда“ „think tank“ и још триста чуда. У свему, изгледа да ништа више не може да се разабере, па као да ни људи са високим школама нису кадри да процене кад и коме можемо да премеримо реп.

Само изгледа. Не треба прихватати што нам нуде Огризовићи и са њима дошавше битанге, и ето ту смо, близу решења.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА