Претражи овај блог

среда, 11. новембар 2015.

ПРЕМИЈЕР БЕЗ РАМОНДЕ У СЕНЦИ ПОТОЧАРА


Данас је "Дан примирја" у Првом светском рату. Дан је нерадни, мада многи после неколико година обележавања најновијег нашег празника не знају о чему је реч. Нити их интересује. Па кад им се некако објасне, дају беневолентан (благонаклон) коментар "А, тооо..."

Они који мало боље познају проблематику, имају више или још више резервисан став у односу на вредност овог датума за српски народ.

Никола Танасић:

Питање обележавања 11. новембра није питање сећања на Први светски рат, већ питање снисходљивог усвајања доминантног наратива о Првом светском рату са Запада. Србија може да бира међу смисленим датумима којима би обележила Први светски рат - од Видовдана, преко Церске и Колубарске битке, пробоја Солунског фронта, Кајмакчалана, ослобађњања Београда, протеривања војске осовине из Србије (мислим да би улазак српске војске у Загреб такође требало да се слави у духу регионалне сарадње). Мислим да је поготово срамотно да се у Србији не слави Видовдан, али се слави дан када су Немци и Французи на Западном фронту одлучили да престану да се међусобно убијају.

Управо тако. Но да би се западном лицемерству додала  потребна доза кича, наши вођи су измислили пригодни симбол, који се, како ред налаже, качи на ревер. Шта о том новокомпонованом симболу мислим, ја написах чим је измишљен...

...Славе Французи и Енглези „Дан примирја“, па би и ми некако, стидљиво и потиштено, да се придружимо.
Како да се придружимо достојанству прославе великих држава, ондашњих наших савезника, за које нисмо сигурни јесу ли својим политикама допринели више или мање смрти 1.300.000 Срба од аустро-немачких и бугарских топова и вешала, арнаутских заседа или тифуса? Како другачије него на нама својствен начин – имитирањем.

Каче наши сурови пријатељи на ревере имитацију неког цвета који је за њих симбол херојства њихових ратника. Кад они каче, и ми ћемо. Избор је пао, претпостављам, по окаснелој наруџбини из кабинета Председника републике, у дизајнерској радионици неке ПР агенције, чији креативни сарадници слабо кореспондирају са српском војничком традицијом. Тако је у временској стрци изабран пандан енглеског цвета, Наталијина рамонда. Цвет-феникс, па још краљевски, добар штос, закључили су креативни сарадници. Пошто сам цвет није довољан, трака је стилизована тако да је са оригиналне „Албанске споменице“ одрубљена глава краља Александра Карађорђевића и место ње накалемљен цвет Наталије Обреновић. И ту је симболика – ПР агенција и Кабинет мире династије. Од једне династије орден без главе, од друге ендемски цвет без корена...Узалуд је шалтерска службеница из Министарства за рад и социјалну политику новинарима објашњавала узвишени значај овог новокомпнованог кич-симбола. Никог није убедила.



Албанска споменица

Тим симболичним бастардом обележисмо годишњицу највеће погибије и највећег херојства нашег малог народа са Балкана.

Цветић је, скоро извесно, прелазно решење. За четири године, на ленти Албанске споменице, очекујте жуту звездицу, или заставу дугиних боја. То ће, колико познајем памет наших политичара, по њима бити још један корак ка Европској унији и добро послата слика у свет.


Може бити да сам погрешио што се временског тајминга тиче, али што се тиче суштине, преблаг сам био.

Управо су медија јавила да је премијер Србије отишао да поново клања у Поточарима.  У политици нема ничега случајног. На дан који смо volens-nolens прихватили као дан Српске победе у Првом светском рату, премијер Србије не иде на света места где је прилично, већ тамо где га срце вуче, што даље од српских победа.



Како се види, бедни премијер несретне и мучене Србије, онај исти који се вукао по Скуштини Србије у пијачној мајици са ликом вечите дворске луде Војислава Шешеља, сада није нашао за сходно да на реверу носи  знак, какав је - такав је (који је у осталом његова власт дизајнирала) најчасније српске победе, што би му и протоколарна дужност била. Мимо протокола, то је и питање  српске части коју ни један Србин не би смео погазити. 

Видимо да и нико други од присутних не носи знак победе. Аустроугарска је насилно окупирала српску Босну и Херцеговину и насилно је припојила 1908. Десет година касније Србијанци су је ослободили. Зар није ред, елементарна пристојност, домаће васпитање, да се у неком дану изрази захвалност ослободитељима? Поготово је то важно у Републици Српској.

Народ каже: "Што се грбо роди, време не исправи". Не можете од грбоње коме су се прађедови брили на страни аустоугара, ђедови се од шале покрштавали, родитељи били титини безбожници, очекивати да буде Србин. Не можете од аустругарског грбавог дегенерика очекивати да има осећај, емпатију, за страховите српске патње  у Првом светском рату. Њега се то не дотиче, није га брига, он је оценио да је добро за његов рејтинг код "западних савезника" да управо на овај дан бане у Поточаре.

Александар Вучић је хтео је да увреди Србијанце. Да удари прст у око и у срце геџи, Танасију и Милосаву, мом Животи.

Па то се не прашта.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!





Нема коментара:

Постави коментар

ЗАСТАВЕ НАШИХ СИНОВА Најновије што смо сазнали је да застава наше државе није наша застава. Држава има своју заставу, народ своју. ...