О АУТОХТОНИМ СИРИЖАНИМА

Сириг, у златно доба... Понекад, тако, прошетам по мраку селом. Не украдем кокошку, како беше обичај. Кокошки скоро да нема у селу. Не украдем шунку са тавана комшији или стрицу. Последња таква похара забележена је пре више од две деценије, само се старији сећају те афере. А и шунки слабо има, сем у продавници. Не украдем краву. Последња крава украдена је пре десет година. Нема више ни крава у селу. Не крадем ни 'куруз, како мени комше ономад оплевише два јутра, са гуштом, колико сам у сазнању... Да, да... село се без сумње мења. Није то више оно пасторално, помало успорено слатко село, са игранкама суботом у Дому, које помно надзиру чупачи солунашких бркова. Село је сасма рурбанизовано приградско насиље. У осталом, моја шетња је виртуелна, електронска. Високо-технолошки-шпијунска, такорекућ. Остао ми међутим стари адет да крадуцнем ту и тамо по нешто. Не крадем ја помного, заиста само крадуцкам комшијску интелектуалну својину. За личну употребу. Немојте о овој ствари никоме причат...