РУЖНИ ЉУДИ
 |
| уметник Дејвид Левин |
Гост аутор: Бранко Анђић
Добио сам партију преферанса, пиће је било добро расхлађено, мирис боровине и јода, хладовина, ведро небо и шум таласа, али ипак чеко потуљено осећање преваре испуњавало ми је стомак још пре но што сам подигао главу да проверим откуд тај утисак. Као летњи резиме на острву сред Јадрана с чијих су плажа декретом протерани странци. Војска им не да на Вис, па се човек брзо на добро навикне: зато ми не недостају ни поховани Северњаци, нити ми смета одсуство припитих, задриглих Бавараца, намирисаних Медитеранаца, препакованих Средњеевропљана; осим патриотског приморског миљеа који и у сред лета може да се похвали непомахниталим животом, као и моји саиграчи, радујем се што сам доласком овамо најурио масохизам упоређивања властитих могућности са „остатком света“: кад се одмарам не волим о себи лоше да мислим; решио сам да ми буде добро и зато ме чуди тај нејасни предзнак да нешто није у реду; тек кад крај мене промакну:
а) дебела, шеснасстогодишња целулитичарка,
6) рахитични отац породице о кухињском крпом уместо пешкира,
ц) бубуљичава мајка породице што жваће док говори, и кад на њих нико не покаже прстом постаје ми јасно да се са прекрасним, у кич огрезлим. 3ар примичем, у ствари, Ноћи Ругоба.
Сурово је али истинито: наказе су одувек нека врста циркуске атракције, али шта су наказе које чине стандардни просек? На једној од ретких етничко-чистих југословенских плажа суочавам се са немилосрдном истином: поружнели смо као народ који је био леп.
Кад човек пође уз/низ Јадран усред лета, види шаренило укуса и неукуса, лепоте и ружноће; тамо на обали има спасоносну могућност да пронађе ружног странца, а да лепојку чврстих, препланулих груди унапред прогласи наше горе листом; може да се руга надмоћно малограђанском неукусу изобиља и разметања цркавицом више; може да уздише за правим атрибутима богатства по луксузним хотелима; може да завиди чудацима што иду за својом духовном звездом-водиљом у прозуклом шорцу и једној мајици с ранцем на леђима, неосетљиви на не маштину; једино чему не може да завиди налази на етнички, чистој југословенској плажи: одсуство идентитета;
Јер,
Малограђанштина је наличје естетског, али је ипак изопачена свест о естетском, као јевтина италијанска гондола што краси телевизијски апарат; о богатству нема шта да се каже, оно лепоту купује, а слоју наше цивилизације који је одлучио да презре материју, такође не може да се замери на помањкању унутрашње лепоте; али наказе које облаче сиве панталоне од канцеларијског тропикала док утапају милионе у првој биртији, госпе које су побркале „шлафроке" са летњим хаљинама, крезаве лепотице и исфлекани балавци нису само последица срозавања животног стандарда нације. То би било превише лако.
Додуше.
У тешка времена покушај преживљавања број један је свођење живота на функционалност; лепота није функционална, а ашницла јесте, што значи да се без бруке постаје естетски неосетљив: могу се обући браон најлонске чарапе што заударају на пушкомет и преко њих црне, легионарске сандале од скаја; плави шорц, смеђа мајица без крагне и чиновнички сиви сако; ствари које нису неуспели покушај лепоте, већ комбинације које доказују потпуно одсуство свести да живот има и естетску димензију.
Упоређујем призор са комишке плаже са пожутелим фотографијама друштва мојих родитеља тамо у раним педесетим кад је море било доступно на „тачкице“; опет жгољави људи, али — немојмо се заваравати — с осмесима и оптимистичком вером у боља (лепша) времена. Ови овде око мене, нити се смеју нити уживају; као зомби долазе да се десет дана купају и „децу изведу на сунце“. Баш их брига за лепоту. Од ње се, кажу, не живи. Рачуница је у основи проста: ко нема духа, живи у материји и она се на њему види; ко је заокупљен духом и духовним ужицима, запоставља материју и то се такође види; али заиста тужан је само онај ко се клони духа, а нема материју; пати истовремено од зависти и неке врсте духовне ксенофобије. Мрзи сваки, напор из дизања изнад елементарног.
Страх од навикавања на ружноћу нагони ме да жудим за мало снобизма; да приметим трачак каћиперства ма како неизграђеног укуса; да уочим стид на цури што се није добро оденула, па макар за летњу биоскопску башту до које допире раштимована свирка из Дома армије. Али, да би Купац желео да изанђале црне гаће од ластекса замени макар лиценцним „спидом“ (ако већ не зна за модне благодсти типа »Jentzen«) мора пре естетске да има и свест о личном достојанству; да се стиди неукости а не да се њом поноси; али у приликама кад све више Купаца живи од недостатка доказа у нека нејасна пост-косовска агро-дефицитарна времена тоталног одсуства једног кoхерентног система вредности, искорењени људи са плаже не само да не осећају потребу за лепотом већ је се клоне као крунског сведока у оном свакодневном иманентном процесу сваког од њих који се зове: Где се — Заиста — Налазимо. Људи који преко лета код нас гостују имају, све мање заједничког с нама, поружнелим људима.
У једној летњој башти, по повратку с плаже, гледам телевизију: атлетика или неки други индивидуални спорт у којем унапред знам да не можемо имати шампиона; усред других, наш се осећа усамљеним и заплашеним, без победничког морала јер не верује у способности индивидуе. Нема достојанства јер све мање има моралног интегритета: бламаже расту вртоглавом брзином а с њима и механизми заобилажења и разводњавања: кад помахнитали иредентиста одстрели војску на спавању (о гадне ли спске симболике), ниједан коментар у штампи не позива на оставке у војној хијерархији (макар на микроплану) која самозадовољно допушта извргавање руглу пароле „ништа нас не сме изненадити“, кад се финансијским маханацијама земља доведе на руб стечаја, изричу се партијске дакле тзв. моралне казне уместо закључавања криваца иза решетака; кад се стигне на море, спрам тог циља свеједно је у каквој су боји ципеле а у каквој чарапе; (има и данас људи који сматрају да могу мирно саопштити да „за лекове нема девиза“ иако је „човек наше највеће богатство“.
Способност бесконачне амортизације — уз лош живот уздиже минимализам у идеологију преживљавања (доказ виталности?) на уштрб свега што је питање избора, однегованог укуса, разликовања; зато ми се читава плажа која не уме да бира чак ни купаће гаће а некмоли своју судбину чини преплављеном подједнако ружним људима срећним просто што су „живи и здрави“, Заборавили су да и тај живот и то здравље треба ваљда заоденути у прихватљив облик, у неко особито, лично и ничије туђе рухо у којем се човек добро осећа. Уместо тога, чини ми се да се читава југословенска плажа досађује јер не зна шта би са собом — нема коме да завиди, Јер, Ружни или лепи — на мору смо, зар нисмо?!
Бранко Анђић
Септембар, 1987. лита Комижа/Београд.
Коментари
Постави коментар