СРОЗАВАЊЕ

 

Извор "PROGLAS", уметничка интерпретација

Софија Кордић: Баршун у Србији
03/02/2025

 

"Јасмила Жбанић запазила је врло битну ствар, а то је да многи новинари пропуштају нагласити да студенти у Србији данас представљају најдемократскији и најпрогресивнији покрет у Европи, јер се организирају кроз пленуме, (самоуправљање) без лидера. Цјелокупну блокаду факултета воде студентски пленуми, гд‌је сватко може изнијети своје мишљење, а одлуке се доносе гласањем за приједлоге с најчвршћим аргументима."

 

Горњи цитат је леп прим(ј)ер ретардираног анархистичког лупетања. Кад би било коју државу организирали по том концепту (који је наравно измишљотина за будале) свака би се распала у парампарчад пре него што би и профункционисала.

 

"Студентски пленуми" су феномен једног простора, једне ситуације, једног емотивног стања и врло ограниченог трајања. Ти дифузни и флуидни демократски органели су, можда подсвесно а можда и из пренапухане младалачке сујете, конституисани као "вођство елите" (студентске), некакве умишљене меритократске касте, која је међутим под строгом паском њихових наказних и злих комунистичких професора и НВО ментора, попут Јова Бакића, комуно-домобрана Динка Грухоњића и толиких других идеолошких џамбаса. Чињеница је: Студенти јесу жртве комунистичког лоботомирања. Не сасвим, али у значајној мери јесу. 

 

На најболнији начин сазнали смо да су ти наши добри студенти невине марионете на канапима партизанског злодуха.

 

Људи су плакали у нади да ће младост спасти Србију од партизанске власти Непомјаникове, за коју не знамо је ли луда или пуста. Или обоје. На жалост, и овај талас протеста су задавили комунисти, аутошовинисти и којекаква динкоидна багра. Сва љубав, вера, нада, пропадоше у ништавило и вашарско мување. Сав труд, сва она огромна и досад невиђена, здрава и лековита енергија добрих људи, на љутом чемеру и бесконачном понижењу никла, све је са презиром, у цигло пола сата, бачено у клоаку комунистичког смрада, наступом строго пробраних мајмуна, ружних и зломислених, који су као чудовишта из кутије искочили на говорницу да нас они, тако дегенерисани, напуте куд ћемо и шта ћемо.

Рече најружнији и прогресивно пијани и дрогирани чтец: "Ослободићете Србију и тако ћете ослободити читав регион!"

 

Ми смо ерго камен о врату балканском и средњеевропском, па је потребно да нас још нема. И овако нас нема, али недовољно нас нема. Не могу наше комшије све да постигну, морамо посао да довршимо ми сами, да ослободимо и земљу и небо од себе.

То нам је, у име студентско, после толиких пленума и штрапаца, поручено из мученог Новог Сада, из "Српске Атинице", граду са највише срушених мостова на читавом Дунаву. Рушили су те мостове и Аустријанци, и Немци и Американци, па смо их дизали наново; али овај "мост", који је сузом и чемером из душе српске сазидан, и који је тако охоло и бенасто срушила шака титоидних џибера, несагради више нико.