TIMOR SERBORUM

 

Динко и Ана - антифашистички ројници војвођански

Жари, пали, удбински диздаре,
док и твојој кули редак дође!

Војвођански борци и боркиње усташко-антифашистичке провенијенције запали су у нови акутни напад Timor Serboruma, што ће рећи `Страха од Срба`, од кога су скоро па неизлечиво болесни. Једина нада за њихов опоравак је потпуно истребљење узрока њихове анксиозности. Док је Срба, биће болесни.

У најновијим психичким испадима Динко Грухоњић се, са приметним сладосташћем и пратећим хемифацијалним спазмом, дотакао имењака Динка Шакића, док је Ана Лалић Хегедиш панично позвала васколике антифашисте у борбу против досрбљавања Војводине.

- Лако је свима вама, ја долазим из Војводине, ми смо једини остали са Србијом, ни криви ни дужни. Па су ми чак измислили и име - Сабахудин, иако ја имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић - рекао је кроз смех Динко Млађи на трибини у српском Дубровнику.

Цитирамо још Динка Млађег:

„Толико ових људи из Републике Српске који купују станове по Војводини, зато што знају шта су радили, значи купују резервни положај – знају да тамо неће остати нико да живи, да ето можемо направити једну фину четничку творевину.

Направили су неку цркву која је тако монументално одвратна, али нека граде, ми ћемо то једнога дана – неке генерације ће то сквотирати, то могу бити добри пабови, може се направити добра заје*анција…

Српска православна црква је веома присутна у Војводини, и она је тај генератор – као и у свим крајевима у бившој Југославији, зато је и конструисана, направио ју је краљ Александар управо за ове потребе, пошто је великосрпски национализам Југославију схватао као кукавичје јаје Велике Србије.“

Визије Динка Грухоњића са личног блога.

Ништа око Динка Шакића није смешно ни погодно за шалу. То је сваком нормалном човеку јасно. Такође, сви знају да Динко Млађи није "ни крив ни дужан" остао у Србији, већ се крив и дужан увукао као последња пизда у Србију. (И он и јаран му Недим Сејдиновић. Ко их је пустио у Србију видети у БИА, девојачко УДБА). Изјава Динка Млађег је у потпуности, једнозначна и једносмерна порука Србима, и нема другог тумачења нити релативизовања.

Динко Млађи шамански провиђа и призива потпуно етничко чишћење Републике Српске од Срба. Питање је да ли би се профисур Динко Млађи онда вратио назад да живи у Бањој Луци? Тешко. Тамо, у будућој десрбизованој Бањој Луци, Запад не би имао потребе да га пуни грантовима, ради лајања на Србе. Био би истрошени џу-бокс. Ако, пак, остане у Новом Саду, биће окружен Босанцима. За врат ће му дисати дан и ноћ. Биће последњи новосадски папак. Свакојако, тешка га будућност чека.

Динков испад је рудиментарно шовинистички, заостао у развоју негде августа 1941., јадован по духу и домаћем васпитању.

Наравно, намах је скочило у одбрану племе урбаних бушмана, грдобних пиздека и кујица, да га бране. 

"Динку и његовој породици је угрожена безбедност јер су постали стварна мета десничарских група, њихових инспиратора и налогодаваца”

Око 70 интелектуалаца и јавнх личности упутило је данас јавну подршку универзитетском професору и новинару из Новог Сада Динку Грухоњићу због прогона и претњи смрћу којима је већ данима изложен и оценили су да је Грухоњићу и његовој породици угрожен живот.

Кад се они не стиде, зашто би имали респект да не објавимо списак те, како себе величају - "слободномислеће", калаштуре:

Писмо су потписали Петар Пеца Поповић, Драган Великић, Марко Ољача, Јово Бакић, Вида Петровић Шкеро, Тамара Skrozza, Светлана Цеца Бојковић, Мирјана Ђурђевић, Бранислава Костић, Александар Бауцал, Дејан Атанацковић, Тамара Џамоња Игњатовић, Весна Пешић, Зоран Радовановић, Каја Дамњановић, Небојша Нови Миленковић, Душан Петрићић, Алексеј Кишјухас, Дубравка Стојановић, Борис Варга, Јелена Ђорђевић, Наталија Мићуновић, Аида Ћоровић, Бојан Пајтић, Биљана Villimon, Драгослав Поповић.

Потписали су га и Оливер Тошковић, Александра Христов, Татјана Росић, Зоран Гавриловић, Слободан Цвејић, Милорад Рогановић, Иван Лалић, Бојана Бодрожа, Бранко Чечен, Марија Срдић, Даша Духачек, Бранислава Лијешевић, Марко Видојковић, Драгана Варагић, Ивана Стефановић, Бошко Савковић, Владимир Пандуров, Угљеша Бокић, Јованка Николић, Лидија Ђерић, Гаљина Огњанов, Жељко Бодрожић, Ксенија Крстић, Владимир Ђелић, Сњежана Миливојевић, Нађа Бобићич, Алиса Коцкар, Милош Ђајић, Марија Васић, Драгослава Кљајић.

Потписници су и Жозеф Иван Лончар, Маријана Пајванчић, Ласло Блашковић, Иван Меденица, Далибор Петровић, Ненад Кулачин, Емина Феризовић, Драгана Арсић, Гордана Нонин, Јелисавета Татић Чутурило, Александра Боснић Ђурић, Милица Ранђеловић.

Затим су му пружили подршку неки студенти и неки професори у злогласној Црној кући, све исто "слободномислећи" академски шуцкор, што је дигло напола сломљеног Динка, док му је у оку шакићевском заискрила суза радосница, све како је долично "Елити":

“Био сам на прагу да ме сломе. Онда сте ме позвали ви. Једва сам издржао да не заплачем, колико сте ме ганули и колико сам био срећан. Ви сте ме подигли. Ми, ваши професори, ћемо стати испред њиховог стрељачког строја и нека пуцају у нас, али вас неће нико ни пипнути! Хвала вам бескрајно!”, поручио је Грухоњић.

Ту се нашао и безвредни пацовчић Томислав Марковић, да брани част Шумадије на Динковој депонији. (Ето, кринџујем због њега). Каже, јадни Тома (из Динковог шупка, не из колибе), да је "видео монтиран".

За сада, "монтирни снимци" су доступни јавности, те свако може да се увери у веродостојност, иначе сада већ вишедеценијски доследног, шовинизма Динка Млађег.

Друга старлета Дубровачког усташког драмолета је Ана Лалић, чистокрвна Војвођанка, од оца Сремца и мајке Банаћанке, само страшним усудом рођена у Ваљеву, што је на њу оставило неизбрисиву трауму. Новинарка је на ТВ Н1, председница НДНВ, нешто тезгари у Позоришту младих, пушачица је и, нећете веровати!, о чуда!, унука партизанског кољача.

 “Ми у Војводини готово свакодневно доживљавамо извесно досрбљавање. Цркве нам ничу у сваком кварту, и то не у стилу православног барока који је карактеристичан за Војводину, него у византијском стилу. Војводина јесте још увек мултиетничка, али врши се демографски инжињеринг, Република Српска има своју Републику Српску у Војводини”, казала је Ана Лалић на трибини “У раљама национализма” у српском Дубровнику.

Ана Лалић је глупа за математику, јер би у противном знала да `досрбљавање` једног простора истовремено, у истом броју, значи `одсрбљавање` других простора. Пошто је јасно да народ неће масовно бежати из једног краја у други ако није озбиљно угрожен, онда би брига антифашистичка могла бити само борба против антисрпства у оним крајевима из којих се изгоне Срби. Међутим, Ана Лалић Хегедиш управо у једном прото-усташком окружењу тражи истомишљенике, тражи подршку, ради одсрбљавања Србије. Такође, знала би, да је права Војвођанка, да је `изградња православних цркава у барокном стилу а не византијском` карактеристична у Војводини само због законске забране у доба Аустроугарске да се граде православне цркве у традиционалном стилу, већ морају бити исте као католичке, из јасне намере да се православно становништво временом поунијати. Законско гушење духа једног народа није никакво цивилизацијско достигнуће, јасно је толико и приглупој крешталици Ани. Њој смета што се, после скоро једног века рушења и гушења православља, сад понешто поправља ствар. Да је до ње, она би канда применила метод који шиптари под заштитом НАТО спроводе на Косову и Метохији, све кунући се да је "против рушења цркава". У осталом, како је пре ње реферисао Динко Млађи, све ће то бити сквотеризовано, чему се Ана Ваљевкиња није успротивила ни речју.

Ефикасан и одржив метод решавања византиског стила у у црквеноградњи.

Поента њеног "излагања" је да је "војвођанство нација у настајању, јер је то "једина ствар која нас може спасити од галопа  србијанског национализма". Ту је наша Ваљевкиња стигла да рафално попљује Краља Петра и Краља Александра. Кад је стигла до усташа, Мађара, Немаца, Комуниста, који су одреда, насупрот Србијанаца, чинили злочине по њеној Војводини, ту се загрцнула од љубезни.

 

Просто се намеће размишљање од кога је тешко побећи - шта то треба Србијанци да раде, да би их Војвођани у настајању заволели, као што воле горепоменуте?

Ове године назив Фестивала Ребеду је „Купи ми, мама, један мали рат“. На фестивалу су учествовали глумац Драган Бјелогрлић, водитељ Зоран Кесић, новинарка Ана Лалић, Миливој Бешлин, Аида Ћоровић и остали познати аутошовинисти.

Како се види, учесници имају неке снажне везе из породичних анамнеза. Све су то пречани, + Аида што му се `вата на исто, све партизанија, све скида гаће од радости кад их усташе приме у друштво.

Тако видимо да ту од левичарства којим се диче остаје само U са звездицом, и да је у фундаменту српског аутошовинизма мржња према Србијанцима. Без те мржње, аутошовинизам се редукује на локалистичке пизме, или какве сличе нетрпељивости које постоје код свих народа.

Потписник ових редова имао је још давних дана, пре петнаест и више година, директне сукобе са војвођанерском ауто/шовинистичком морлоцима на  Аутономији.инфо, Динка Млађег (док је коментарисање било дозвољено). Оштри су то сукоби били. Толико оштри да су ме тим поводом кући посетили службеници БИА. Шта ја то радим? - питају. На моје контра питање одговорише "Знате, морамо да поштујемо слободу мишљења"(?!).

Ето тако стоји ствар у овој Србији: За Динка Млађега и Ану Ваљевкињу важи слобода мишљења. За мене, дакле и за друге сличне мени, ако не ћутимо на њихово слободомисленије, опомена БИА због говора мржње. Опомена, за почетак.

У прилогу постављам једно размишљање Игора Јарамаза на тему слободе говора и говора мржње, мада ја не верујем ни у какав закон у овој нашој окупираној Србији.

 

Игор Јарамаз:

Кривично санкционисање говора мржње Динка Грухоњића и Ане Лалић Хегедиш коју подржавају српска  јавност и Кривични законик (чл. 317) а опиру јој се Вучићеви и западни центри моћи, никако не може представљати прогон политичких  неистомишљеника због вербалног деликта. Слобода говора, макар изван  (мада је тамо пракса образовања, корпорација и јавности супротна) јесте ограничена говором мржње. Где почиње говор мржње престаје слобода говора. Дефиниција говора мржње јесте флуидна али зарад једнакоправности предлажем да се угледамо на одређење говора мржње по судској пракси по Закону о забрани дискриминације и Закону о родној равноправности. Граница између слободе говора и говора мржње у случају националних, сексуалних, верских и родних мањина нека нам послужи и за Србе и православље. Фигуративно гледано, ако сте у дилеми, замените Србе са Хрватима, Бошњацима, Јеврејима, Албанцима, ЛГБТ, женама или православље са исламом, јудаизмом или римокатолицизмом, ако вам је нелагодно да изговорите замењено јер бисте испали шовинисти то значи да је оригинална изјава о Србима/православцима исто толико шовинистичка. Друштво које почива на таквом принципу је истински равноправно и једнако. У њему је толеранција према мањинама на највишем нивоу јер немате већег камена раздора од неправедног законског третмана једне групе људи, зато и постоји забрана дискриминације. Друштво у коме дивљење геноциду и претња пренаменом/рушењем туђих богомоља нису политички ставови (већ судски предмети) има прилику да се подробније забави истинским друштвеним бољкама. Поред саме Србије, оваква мера би унапредила стабилност и толеранцију у региону. Сваком геноциду, етничком чишћењу и масовном кршењу људских права је претходила дехуманизација циљне групе. Супротно општем патриотском месту ја не верујем да је ово припрема за обесправљивање Срба под управом Београда. Нити могу рећи, као неко ко се научно и политички бавио правима Срба у региону, да се осећам угрожено као Србин или православац у Србији. Поменути говор мржње пак служи као одашиљач за околосрпске национализме - албански, хрватски, бошњачки и, до недавног развојачења, црногорски. Аутори оваких изјава се обраћају региону у коме нормализују, институционализују и легализују говор мржње према Србима јер се легитимишу као грађани Србије а неки чак и као Срби, који ни по чему нису санкционисани ни у самој Републици Србији. То служи дехуманизацији Срба и масовној мобилизацији несрба за кршење људских права Срба у региону супротно законима, уставима и међународним обавезама тамошњих правних режима. То затим у нашем друштву изазива реакцију и уместо да се бавимо одговорношћу изабраних политичара, пропадањем животног стандарда, бриселским преговорима или насиљем у друштву, ми остајемо вечни таоци 40-годишње покварене плоче доказивања да су Срби људи попут свих осталих Балканаца који поседују истоветна права и интересе. Све због тога што наша политичка власт, зарад лично-интересних релација са западним центрима моћи, бира да опструише судску примену позитивног права и тиме нарушава правну државу као и принципе толеранције на које се декларативно позивају представници западних друштава. Казните их и пошаљите поруку нашем друштву али још битније целокупном региону шта је прихватљиво, толерантно, парламентарно, демократско понашање у ово доба свеопште релативизације и девалвације цивилизованости. Учинићете добро и праведно дело чије дивиденде ће убирати будући нараштаји овог напаћеног полуострва.