У СЕНЦИ РАМОНДЕ

АРХИВА Бр. 23.

12-11-12

 

Прошло је деведесетчетири године од окончања Првог светског рата. Славе Французи и Енглези „Дан примирја“, па би и ми некако, стидљиво и потиштено, да се придружимо.

Како да се придружимо достојанству прославе великих држава, ондашњих наших савезника, за које нисмо сигурни колико су својим политикама допринели смрти више од милион Срба од аустро-немачких и бугарских топова и вешала, арнаутских заседа или тифуса? Како другачије него на нама својствен начин – имитирањем.

Каче наши сурови пријатељи на ревере имитацију неког цвета који је за њих симбол херојства њихових ратника. Кад они каче, и ми ћемо. Избор је пао, претпостављам, по окаснелој наруџбини из кабинета Председника републике, у дизајнерској радионици неке ПР агенције чији креативни сарадници слабо кореспондирају са српском војничком традицијом. Тако је у временској стрци изабран пандан енглеског цвета, Наталијина рамонда. Цвет-феникс, па још краљевски, добар штос, закључили су креативни сарадници. Пошто сам цвет није довољан, трака је стилизована тако да је са оригиналне „Албанске споменице“ одрубљена глава краља Александра Карађорђевића и место ње накалемљен цвет Наталије Обреновић. И ту је симболика – ПР агенција и Кабинет мире династије. Од једне династије орден без главе, од друге ендемски цвет без корена...Узалуд је шалтерска службеница из Министарства за рад и социјалну политику новинарима објашњавала узвишени значај овог новокомпнованог кич-симбола. Никог није убедила.

Не верујемо да је за рамонду знало много солунаца. У песмама је не помињу, не појављује се нигде. Цветови лимуна, белог крина, рузмарин... су препознатљиви у нашој ратној причи, ало очито се нису уклопили у постављени критеријум политичке коректности.

Албанска споменица

Тако симболичним кич-бастардом обележисмо годишњицу највеће погибије и највећег херојства нашег малог народа са Балкана.

Цветић је, скоро извесно, прелазно решење. Кад-тад на ленти Албанске споменице очекујте жуту звездицу, или заставу дугиних боја. То ће, колико познајем памет наших политичара, бити још један корак ка Европској унији и добро послата слика у свет.

У сенци нашег чудноватог помена минулој Голготи, трајало је искежено сеирење онога што зовемо „друга Србија“ над несрећом сопственог рода. Мали цвет, који по себи не може бити крив, добро је дошао ситним душама за поругу. Једна Београђанка, Тамара Калитерна, која додуше није "рођена Београђанка" али која не скрива амбицију да под старе дане од угледне другарице постане угледна грађанка, те је с тога „храбра“ и грлата Жена у Црном, пркосно изјави у вези симбола Ramonda nataliae:

 

„Ништа српско неће на мене!“

На већ митском аутошовинистичком светилишту „Пешчанику“ објавила се мислећа Светлана Лукић:

Светлана Лукић: Ramonda serbica
 

Председника спортисту је сменио председник ботаничар. Са Андрићевог венца је стигла депеша да сви који раде у државној служби, а других запослених и нема, током целе недеље уочи 11. новембра на видно место треба да затакну цвет Рамонда наталиае. Влада и председник желе да се од ове године, све носећи Рамонда наталиае на реверу, у руци, зубима… где ко може, придружимо државама и народима који тога дана славе победу у Првом светском рату. То је још један корак у придруживању породици европских народа, а и добро је за национални морал да се макар на тренутак сетимо како је бити на победничкој страни. Међу цвећарима и ботаничарима, навикнутима на Коштуничин различак, још увек влада забуна да ли је нови српски национални цвет у ствари исто што и Рамонда сербица, ендемска врста коју је открио Јосиф Панчић. Ако јесте, биће још већи подухват набрати пола милиона тих љупких цветића. Цвет који је добио име по краљици Наталији је изабран јер га зову и цвет феникс: када изгледа да је увео и спреман за хербаријум, две три капљице воде га сместа васкрсну, ваистину. То нашег новог љубитеља флоре из неког разлога асоцира на Србију. Ако имате проблем да за свој ревер пронађете Наталијину рамонду, замислите како би вам било да су влада и председник донели закон да нови државни празник обележавају неким другим српским ендемским и угроженим врстама, као што су цела Панчићева оморика или живи лешинар белоглави суп...

 

Ако би конзеквентно пошла за својом идејом, мислећа Светлане Л. морала би тражити од Енглеза да уместо њиховог цвета на ревер окаче лава, а Немци неког малог Јевреја.

Мислећој Светлани Л. је лако јер она нема ништа што би симболичним гестом обележавала. У њеној историји, у њеном свету, у њеном лимбу, не постоји ништа, па се не мора мучити измишљањем ленти и цветова који се на тај дан задену за ревер. 
 

Ту негде се појавио у оном Рату поражени Аустријанац Волфган Шисел који је, уз видљиву дозу аристократске ароганције аустроугарског конзула, поручио победницима онога Рата: „Сто година после атентата у Сарајеву почети преговоре са Србијом о чланству у ЕУ“.

Тако! Да се зна да нам није заборавио што им нисмо ономад дозволили да нас униште, већ је његова царска тамница народа пропала, и да стави до знања ко је до краја изашао као победник. У „бекраунду“ поруке наслућује се да је намера да оно што није учињено 1914. снагом оружја, сада ће се учинити снагом преговора.

Следствено, снагом новаца, главу су сасвим подигли повампирени војвођански немчари.

„Војводина република“ и „Војвођански отпор“, „интернационализација војвођанског проблема“... Мени је богат...

На „Слободној Војводини“, осврнули су се на ослобођење 1918. Негде при крају ће рећи:

Здања под којима ће оргијати им се већ смеју - шајкача у сенци аустријског барока.
Увек ће их надвисити

Да, ово је тај "узвишени аустријски барок" који се смеје шајкачи...

Доминантни аустријски барок

Може се са овдашњим немчарским пиздецима још препуцавати по којекаквим сајтовима и фејсбук групама. Али, у основи, „узвишени аустријски барок“ разуме само један језик, и пред њим устукне. Ако га не употребимо, појешће нас као тифус и маларија.