ПОСТ-ИЗБОРНА СРБИЈА: ТРИЈУМФ ГЛЕДАЊА СЕБЕ

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Избори 2022. су окончани. Резултатски, није се десило, нити се смело десити, ништа необично и одвише узбуђујуће. Ништа што би угрозило актуелну фашистолику стабилократију, која Србију несметано суновраћује и тек ће да је суноврати.

Технички, може се једноставно измерити ко је шта и колико добио у новој подели мусавих карата. Слободан Самарџић сабира изборне утиске па се пита "Да ли је пораз српске опозиције морао да буде тоталан?", док Борис Тадић јадикује "Опозиција је на овим изборима изгубила готово све што је могла" . Тадић заводи прчу са суштине ка слабој опозиционој контроли "ћораве кутије". Међутим, опозиција је упропастила све и без крађе избора. Сам излазак на изборе је био сулуд и доказ њиховог измећарења. Ако у злу има једно добро, онда је то добро што је та проеуропска, грађанска, левичарска опозиција ојачана удбатриЈотима (удбашким "патриотама"), белодано показала колико је корумпирана, ниска, неодговорна и способна само за муљање, не и да руководи било чиме, а државом ни случајно.

Потпуно уврнуту слику избора намеће карикатуриста Душан Петричић. У реалном животу је обрнуто од његове слике коју нам гурају пред очи. Петричић-кораксоидна стратегија је ипак јасна: што више преовладава левичарска и аутошовинистичка "агенда" и титолико људство, и што више Србија пропада под том агендом и тим људством, они више дрече и цере се на фатаморгану "српске деснице". Помажу да буде још горе.

Нема овде патриотских странака. Нема деснице. Поготово нема мушке деснице. Трабанти квислиншког гаулајтера нису патриоти. Они су измећарине као и сви остали актери у опскурном "изборном" драмолету. Бесмислено је у опште дискутовати изборе под окупацијом и у режиму који има већину одлика фашизма. Пресија, страх и слуђивање су огромни.

Друго, ово су "договорни избори". Бројеви које читате не вреде ништа. Као што је "одлуком са највишег места" ДСС Војислава Коштунице избачен из Скупштине јер су "једина препрека за спровођење политике УСА на Балкану", тако је ДСС Милоша Јовановића враћен назад, јер су ревидирали и могу добро да послуже у улози корисних идиота. Узалуд нео-вучићевске рекламџије граде причу како је Милош Јовановић санћим нова патриотска нада.

Опозиција је вирално упрскала ствар.

Парадокс је да је и режим лоше прошао. Они су успели да направе сцену за завршну фазу велеиздаје, али уз пренапрегнутост до пуцања. Виде и сами да им се грађевина клати.

Како дисциплина са годинама попушта, напредњаци су своје лење "сигурне гласаче" као марву наћерали на гласачки валов када су избори номинално закључени.

У таквим околностима, кaда је и оваква пракса гоњења људи као крда, а жртве покорно трпе ради мало, врло мало милости господара, нема слободе, нема ни избора, потврђује се још једном.

Поред поменутог ћерања "сигурних гласача" под претњом каштига на ћораву кутију, Вучићу је мало овдашњих Босанаца, него их је морао довлачити изБосне, да га подупру. Слабо се ко пита шта би прекодринци мислили о нама да из аутобуса идемо тамо на неке изборе и колективно гласамо за Турке? Истовремено, они чврсто држе да су рођењем стекли право да кроје судбину Србији.

Ови избори личе на напредњачко самртно полеће. Сада су у фази похвале "слатког лимуна".

Када је реч о највећим губитницима међу свим губитницима, не могу се заобићи два чудна лузера. Ивица Дачић је са својим СПС остварио историјски успон. Требало би да слави, међутим он као да је пропао у земљу. Нема човека, нити ико пита за њега. А требало је да као најискуснији политички гејм мастер олити господар игре буде у жижи свих догађања. Његова главна карта у придобијању гласача је отворена подршка Русији, тако да то биће разлогом што је највероватније дунуо у политички фењер. Други је Александар Шапић, који је прешао са својом новобеогрдском екипом у СНС да би се домогао места градоначелника, али гласачи су ба нетом од*ебали. Тако сад изгледа као кицош који је први пут кренуо на велики бал, али се на вратима у*ро, и такав онеређен треба да уђе у дансинг-дворану.

Добили смо тако скупштинску у привиду праву гаму политичких мишљења, од врло левих до врло десних. Распоред је идеалан, као из уџбеника, дакле вештачки. У реалности нема ничега, никакве различитости, одговорног става, националног поноса да не говоримо. Само покорност, глуматање, брбљање, синекура.

Као на длану се међутим види како окупатори конструишу своју власт у Србији: Посланици Скупштине својом идеологијом представљају у обрнутој сразмери широко народно мњење. Али, целокупни тај велеиздајнички шљам је титолик, све су то партизанска и удбашка деца. Потомци црвених барона и помијара.

(Напомињемо, Енглези су са својих 395 службеника држали у колонијалном односу Нигерију са 22 милиона становника, управо технологијом управљања домаћим људским "ресурсима", како се сада спроводи над нама).

Напокон је др Јована Стојковић схватила политичку ситуацију у Србији. Коме још није јасно шта се дешава на изборима, нека прочита више пута ово што је др Јована написала.

,,Поштовани сви, хвала вам на свакој врсти подршке коју сте ми пружили.

 

Kао што видите, Републичка изборна комисија више не постоји, а изборни резултати су директна пројекција новца уложених у Вучићеве патриЈоте и његове ботове у лику "јавних личности" који су улетали где треба да се прескочи цензус. О пуленима страних агентура да не говоримо и медијима који су их правили једином опозицијом. 

 

Једно је јасно, а то је да се без договора и одобрења власти и стране агентуре не може ни бити "озбиљан" кандидат, а камоли бити изабран за било коју функцију.

Због свега тога, праштајте на мојој наивности и огромној жељи да нешто учиним за своју земљу.

Kао морални чин, повлачим се из било какве даље политичке утакмице.

Шта могу да учиним као човек и лекар, док ми то буду дали да будем, учинићу.

Хвала још једном, знани и незнани."

 

Ђилас иде на канабе

После предизборног и изборног договарања следе пост-изборна џорања. Није требало да прође један дан, а наши политичари су се дохватили за шије. Част да прелије чашу одговорно је преузео Драган Ђилас, одлазећи код Вучића на канабе, е да би одбранио "изборну вољу грађана", особито Београђана. Вучић, хтео не хтео, морао је да га намести на волеј. Мамурни опозиционари сами су довршили посао.

Може се сажето закључити да је победила идеологија/психологија "гледања себе", са подваријантом "гледања у будућност". Ми смо јел`те мали и слаби, па се морамо повиновати јачима колико морамо, а да изврдавамо испод радара тих монструма колико можемо, пазећи да их не наљутимо. Наизглед утилитаран поглед на живот, који је у варијанти за личну употребу сведен на чувену крилатицу "у се, на се и пода се", заправо је збир најгорих људских особина које творе карактер хуље и политичког идиота. Примитивност, надменост, инфантилност, затуцаност, претенциозност, површност, неукост, уображеност, поводљивост, наивност, искључивост, острашћеност, надобудност, ароганција, једностраност, приземност, саможивост, неморалност, облапорност, алавост, себичност, самозаљубљеност, препотентност, неразумност, тврдоглавост, бездушност, ситничавост, неискреност, дволичност, наметљивост, умишљеност, заслепљеност, поквареност, хвалисавост, бахатост, сервилност, испразност, надменост, тесногрудост, сужен поглед на свет, нечовечност, тупост, провинцијалност, паланачки дух, малограђанштина, медиокритетство, полтронство, обест, злурадост, снисходљивост, потуљеност, мизерију, безкичмењаштво, тотални опортунизам, стварање најјефтиније слике о себи, простаклук, лузерију... све су то дубоки, наказни и неотклоњиви жигови на српском лицу.

Мала гледа себе, а и Вучићу одлично иде

Гледање себе устројило се као српски став у српском свету.

Мантра гледања себе је примамљива, олакшавајућа као алиби, обећавајућа у лудој нади да се лако може побећи од тешкоћа. У стварности, та мантра је безобална, потапајућа, не постоје за њу ограничења ни у једној димензији. Она је свакојако стрм и клизав од масти пут у распад. У распарчавање државе, распад друштва, народа, породице. Гледање себе није алат рационалности већ тешка болест. 

Главно оружје гледања себе је вођење "паметне политике". Вучић нпр., на дивљење милиона у земљи и задовољство Западних господара води "паметну политику". Шта такав стил значи сликовито је објаснио генерал Миле Новаковић описујући Слободана Милошевића и његову југокомунистичку булументу:

„Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеједно јесу и оно, и оно и оно…“

Нема више доказивања. Постаје одвратно.

Након послеизборне америчке инспекције домаћих службеника, на телевизијама почело опште утркивање у доказивању мудрости политике "гледања себе", које се акутно састоји од окретања Србије против Русије и признавања Kосове, а потом свега што буде редом искано, за ништа.

Један стручњак карактеристичне округле главе и препознатљивог дијалекта, поставља самокритично питање "Шта смо ми Срби учинили да привучемо себи Албанце, Хрвате и друге народе?", и славодобитно одговара на своје питање: "Нисмо ниша!". С обзиром оклен је, нема шансе на му усташе нису стигле неког рођака. Дакле, шта смо могли да учинимо још да би нас Хрвати заволели него да се боље потуримо под србосјек? Тако је то партизански, титовски, пречански мудро закључивање овог аналитичара лоптасте главе.

Поновићемо, свашта смо кроз историју претрпели,али ове кркане на служби у Амбасади нема шансе да претрајемо. И за то не треба Американци ништа да раде, ни да ружно причају о нама, ни да нас уцењују. Све ће дехидрирани цефалуси да одраде ради гледања себе.