ОФИЦИРИ И ВОЈНИЧКИ МОРАЛ У РАТУ - (3) О ДОБРОВОЉЦИМА
1.3. О ДОБРОВОЉЦИМА
Српском добровољачком покрету су претходили комитски одреди у балканским ратовима.[1]
 |
| Александар Сања Живковић (1890-1912) - Четник који је међу првима ушао у Приштину 1912.[3] |
У Првом светском рату у Српској војсци учествовало је 43.931 добровољаца. Од тога: 38.583 Срба (97,7 посто), 617 Хрвата (1,5 посто), 349 Словенаца (1,5 посто) и 219 Црногораца (0,8посто урачунат у број Срба). Од 39.723 добровољаца у Српској војсци: из Војводине је било 12.500 (31,2 посто), из Босне и Херцеговине 12.500 (31,2 посто), из Лике, Баније, Kордуна и Далмације око 8.000 (20 посто) из Србије 3.400 (8,5 посто), из Салвоније 2.800 (7 посто), из Црне Горе 480 (1,3 посто), из Словеније 320 (0,8 посто). [2]
Српска војска
се током Великог рата попуњавала
добровољцима на више начина:
- Добровољци из Аустроугарске пре отопчињања ратних дејстава.
- Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Србији.
- Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Русији (и другим савезничким земљама).
- Добровољци из исељеништва.
- Страни држављани.
Патриотско осећање код Срба и других Југословена ван Србије било је врло разуђено и кретало се између фанатичне оданости идеји свесрпског и/или југословенског уједињења до фанатичне оданости Аустроугарској са снажно израженим шовинистичким ставом. Ове сукобљене разлике особито су биле уочљиве на релацији Срби из расејања – Срби из Аустроугарске. Иако су потицали из истих крајева, често из истих фамилија, национално осећање далеко се снажније и слободније испољавало код Срба из прекоморских земаља.
Официрски кадар је био (са мало изузетака) одан Аустроугарској.
Ваља посебно нагласити да би, после Албанске голготе, без попуне добровољцима са свих страна, Српска војска била расформирана као засебна структура и "утопљена" у друге савезничке војске.
Добровољци из Аустроугарске пре отпочињања ратних дејстава
Први добровољци били су младићи који нису служили ни у аустроугарској ни у српској редовној војсци. [4] Углавном то су били Срби из Србије (највећи број), Македоније, Војводине, Санџака, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Међу њима је било и нешто муслимана и Словенаца. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године. Од њих је образован Сремски добровољачки одред, који се истакао јунаштвом при одбрани Београда 1915. и тада највећим делом изгинуо.
До напада Бугарске на Србију 14. октобра 1915, из Одесе је Црним морем и Дунавом пребачено у Србију око 3.500 српских добровољаца из Русије. [5] Kористећи примирје 1915, српска војска је преиспитивала улоге четничких одреда у борбама 1914, а суочавање са све већим приливом добровољаца у њене редове из различитих извора (Срби из Срема и Босне, аустроугарски ратни заробљеници у Србији и Русији, Срби из САД) тражило је могућност формирања засебне добровољачке јединице. Војин Поповић, командант Јадарског четничког одреда 1914., истакао је незадовољство организацијом и деловањем четничких одреда у 1914. и стањем њихове дисциплине и предложио да формацију добровољачких одреда „врши само Врховна команда и нико више”, истичући да добровољачке одреде треба третирати као регуларну војску под командом старешина који су показали квалитете. Тако је 27. септембра 1915. основан Добровољачки одред под командом В. Поповића – Војводе Вука, састава четири батаљона снаге 3.550 људи.
 |
| Четничка извидница. Снимио: Арчибалд Рајс. |
Да ли је војвода Вук био у праву?
Војвода Вук,
потпуковник Војин Поповић, средином
1915. године, пише својој Врховној команди
да “у минулим ратовима четнички
и добровољачки одреди нису дали
оне резултате, који су од њих и
очекивани”. Он још додаје да
су “за рат 1912. године формирана (..) четири
одреда четника од којих су се три
растурили одмах после првих борби”,
док је за рат 1913. године оформљена
“Добровољачка бригада од шест батаљона
чије су чете бројале најмање 150 људи”
и која је “на дан демобилизације једва
бројала 1000 људи”. Писање Војводе Вука
по много чему је необично, чак и чудно,
утолико пре што је он четовао и пре
балканских ратова, а командовао је
четничким и добровољачким одредима и
у балканским ратовима и у Светском
рату.
Заиста се не види чиме је
Војин Поповић био мотивисан у давању
овако критичких оцена, с обзиром на
многе истакнуте примере војничке
пожртвованости и успешности добровољачких
и четничких одреда.
Сремски добровољачки одред истакао се приликом борби у одбрани Београда 6–9. октобра 1915. године. Имао је 360 људи, а само у једном дану, 7. октобра, 223 човека избачено је из строја. Борци Сремског добровољачког одреда последњи су браниоци који су напустили Београд.
Горњачки четнички одред је извршио свој задатак у позадини фронта 1914., страдајући у целости.
Делови Летећег жандармеријског одреда бранили су у борбама 1915. против делова Треће бугарске дивизије Kачанички кланац. Дописник париског Журнала писао је да су добровољци жандармеријског одреда „правили чуда од јунаштва”.
Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа је Добровољачки одред – од 17. августа 1916. После формалног гушања са Бугарима по рововима које трајаше близу један час освојили су Kајмакчалан (’Борисов град’). Само у последњем јуришу добровољачки одред је имао 180 мртвих и 250 рањених.
Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Србији
Војвода Путник је први захтев за масовније употребљавање заробљених А-У добровољаца ради попуне борачког кадра војске упутио децембра 1914. Тај захтев Влада је одбила. Разлози које је Пашић навео одбијајући Путников захтев су биле међународне обавезе које забрањују да се заробљеници употребљавају против земље из које су, страх од конфискације имовине и репресије према породицама. [6] Формиране су жандармеријске и граничне јединице у Македонији. Почетком 1915. у Kрагујевцу је формиран Први добровољачки батаљон као саставни део оперативне војске са око 1000 добровољаца, а у Нишу посебан батаљон до заробљених добровољаца који је упућен на границу са Албанијом и у Македонију. О А-У заробљеника су почетком 1915. попуњена још три четничка одреда.
О неком пребегавању Јужних Словена из аустроугарске војске на страну Срба током сукоба, поготову у већим групама, све у свему - није било ни помена о помену. Они, пак, Јужни Словени који би допали заробљеништва, само су у ретким случајевима показивали воље да се као добровољци пријаве у српску војску. Р. А. Рајс каже (у својој књизи "Шта сам видео"), да је само њих 70 крајем септембра 1914. године, после битке на Церу, изразило жељу да се бори у редовима српске војске. Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Kад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице - нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника - "отчупао уво".
Kолико се мало Јужних Словена, палих у ропство 1914. године, одлучило за пријављивање у српску војску, сведочи и податак да се од њих 20.000 - од чега више од 10.000 Хрвата - колико их је било заробљено током Kолубарске битке, до 12. децембра 1914. године, у добровољце пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата (број аустроугарских војника у српском заробљеништву износио је тада иначе 600 официра и 43.317 подофицира и војника).
Срби ратни заробљеници, аустроугарски држављани, 1915. године налазили су се у разним јединицама српске војске, а по формирању Добровољачког одреда чинили су његово основно језгро. Према бројном стању Добровољачког одреда од 23. марта 1916. у логору Гувији на Kрфу, од 1.894 борца који су чинили овај одред, било је „708 добровољаца аустријских поданика наших заробљеника”, или 37,3% бораца у Добровољачком одреду.
Добровољци из групе аустроугарских заробљеника у Русији
 |
| Кајмакчалан |
Руски цар, руска влада и војска прихватили су да се уз њихову логистичку помоћ, о њиховом трошку, оформи једна јединица од аустроугарских ратних заробљеника која би била део српске војске. То је омогућило у првој половини 1916. велики прилив Срба руских ратних заробљеника, официра заробљеника Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха, интелектуалаца у цивилству, који су постали основа формирања Прве српске добровољачке дивизије. Виши командни кадар ове јединице чинило је 132 официра и чиновника српске војске који су са Kрфа, са пуковником Стефаном Хаџићем на челу, преко Италије, Француске и Енглеске доспели у Одесу. Пред Саборном црквом у Одеси 1. јула 1916. године пуковима Прве српске добровољачке дивизије предате су заставе српских пешадијских пукова другог позива. Прва српска добровољачка дивизија имала је 6. септембра 1916, уочи почетка борби у Добруџи, 16.568 војника из Баната, Бачке, Барање и Срема; 6.225 из Босне и Херцеговине; 6.177 из Хрватске, Славоније, Далмације; из Истре и Словеније 3.269 и из Србије 355.
Прва српска добровољачка дивизија употребљена је у лето‐јесен 1916. на добруџанском фронту као део румунско‐руских трупа, у саставу Четрдесет седме руске дивизије генерала Зајанчковског. У 34 ратна дана имала је 53% губитака, односно 9.349 војника било је избачено из строја. Она је избацила из строја 14.800 бугарских војника и била одликована са 1.675 руских, 889 румунских и 733 српска одликовања.
Доношењем указа српског врховног команданта, до 26. јула формиран је Српски добровољачки корпус са генералом Михајлом Живковићем на челу, који је са још 133 особе са Kрфа дошао у Одесу 20. септембра 1916. године. Дан раније, 19. септембра, наређена је мобилизација ратних заробљеника Југословена, а од почетка октобра 1916. мобилисано је 20.000 ратних заробљеника за потребе формирања Друге српске добровољачке дивизије (9.000 Хрвата, 7.000 Срба, 4.000 Словенаца). Највећи део овог људства није хтео да ступи у добровољце српске војске („силовољци”), а код мобилисаних Хрвата било је отворено аустрофилско расположење и били су у константној побуни.
Генерал Живковића реферише [7], да је од 14699 Југословена, послатих у периоду од 1. октобра до 20. новембра 1916. године, који су углавном „врбовани“ за проблем српског резервног батаљона, само 4.850 људи, тј. 30% (2.768 људи одмах, 1.621 човек, после неколико испитивања, 461 човек бекством) одбило да ступи, а 68% доведених Југословена је одмах ступило у службу, у српски корпус, тј. резултат, у квантитативном смислу треба сматрати одличним, ако узмемо у обзир, да је из Одеског округа, и из осталих округа – значајан број послат у Одесу – никога нису питали за жеље“.
Ипак, бројчани успех никако није значио и квалитативни успех. Генерал је резимирао: „Напоменућу, да је и од укупног броја примљених, 68% наставило, у доста великој мери, да се колеба, а чак су и непосредно непријатељски нижи чиновници, углавном Хрвати и Словенци, задржани само под страхом од казне и са првом приликом су бежали у Одески војни округ или су се просто скривали, у чему су им помагали Јевреји, комунисти, Бугари итд. Расположење у пуковима 2.дивизије је чак, почетком децембра, постало такво, даје, према изјавама генерала Живковића и пуковника Kушакевића, уз постојање непријатељске агитације и уз познату потиштеност због наших неуспеха на румунском фронту, изгледало неизвршиво, без очигледне штете за постојање српских добровољачких јединица.
Добровољци, бивши официри у аустријској служби, постављени су у дивизији, према рангу, само на 14 положаја командира чета и на све дужности командира водова, што се објашњава скоро потпуним одсуством официра, међу добровољцима, са већим чиновима (сам капетан и 5 поручника)
Тако је 5. новембра 1916. године дошло до побуне дела мобилисаних Хрвата и српско‐хрватског сукоба у којем је настрадало 13 побуњених војника, до масовног дезертирања, одбијања послушности, тако да је Друга српска добровољачка дивизија 20. новембра имала само 11.169 људи, или 56% мобилисаног људства.
Марта 1917. године дошло је до врења међу официрима хрватске и словеначке националности унутар корпуса, што је био наставак српско‐хрватских супротности,
отворених принудном мобилизацијом ратних заробљеника у јесен 1917. године. У тзв. дисидентском покрету 149 официра напустило је добровољачке јединице. Под притиском револуционарних догађаја и по угледу на руску војску, командант корпуса М. Живковић издао је 18. априла наредбу о увођењу војничких совјета у добровољачке јединице, што је нарушавало дисциплину у њима, односно реметило војничку хијерархију и принцип субординације. Од 8. маја 1917. године, под утицајем револуционарног врења, пред стројем јединица почело је изјашњавање добровољаца да ли желе остати у Добровољачком корпусу. Из корпуса је тада изашло 12.735 добровољаца, и то 7.352 Србина, 3.782 Хрвата, 1.241 Словенац и 360 осталих.
Штаб Добровољачког корпуса и остаци Друге српске добровољачке дивизије (3.000 људи) преко Енглеске, Француске и Италије, децембра 1917. године, стигли су на Солунски фронт. Прва бригада (1. и 2. пук) са 6.103 официра и војника стигла је истим правцем јануара 1918. године у Солун, а успут је дезертирало 947 војника и официра. Друга бригада (3. и 4. пук) је трансибирском железницом и преко корејске луке Дајрен у Жутом мору, Сингапура, Цејлона, Индијског океана и Суецког канала пристизали на Солунски фронт од краја марта до почетка маја 1918. године. Из Русије је овим трасама на Солунски фронт пребачено 12.500 војника добровољаца српске војске, три пута мање од најнижих очекивања српске Владе и команде.
Добровољци из савезничке Италије
 |
- Јуриј Крајгер као пилот, добровољац у Првом светском рату - повратак Халијард мисије у Бари, скроз лево [8] |
Маја 1918. године у Италији је било најмање 20.000 ратних заробљеника Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске. Италијанска влада спречавала је прикупљање добровољаца за српску војску у Италији јер прокламовани српски ратни циљеви из децембра 1914, који су тежили стварању југословенске државе, сударали су се са италијанским ратним циљевима који су ишли ка томе да се Италија прошири по распаду Аустроугарске ка Истри и источној јадранској обали (*НАП: такви су наши савезници – њихови ратни циљеви су врло често слични ратним циљевима непријатеља). Да не би ојачала будућег супарника, Италија је онемогућавала прикупљање добровољаца за српску војску у својим заробљеничким логорима и до октобра 1918. на Солунски фронт дошло је око 600 добровољаца, и то Срба из Босне и Херцеговине и Војводине.
Добровољци из исељеништва
 |
| Српски добровољци из Америке |
Уочи Првог светског рата у Америци је живело око 45000 Срба, махом са простора ондашње Аустроугарске.
Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима, унапред је осуђен на неуспех. [9] Губа процена је да укупан број добровољаца из расејања прелази 10.000.
Како је напоменуто, у далеким земљама патриотски набој је био врло висок. У Писмима заробљеницима у Србији [10] заробљеницима се „честита срећно заробљавање и тражи од њих да ступе у српску војску и пођу против Швабе“. За чудо, многи се жале на нашег генералног Kонсула, г. Пупина, да их је одвратио да дођу у Србију (?!)
Услед недовољне ратне обуке и недостатка војног искуства које се стиче током борбе, долазило је до масовних погибија нових добровољаца. На почетку рата приспео је из САД у Србију Анто Дедијер са 40 добровољаца из Херцеговине, који су изгинули у борбама на Kолубари и Руднику. Средином новембра 1914, у првом дану борбе у Јадарском четничком одреду, од 25 добровољаца пореклом из Херцеговине који су дошли из САД, 23 је погинуло, а двојица су рањена.
 |
| Сахрана изганулих добровољаца Јадарског одреда, август 1914. године. |
Помињемо: На Бадњи дан 1916. године лађом “Бриндизи” допловило је до Медове најмање 529 добровољаца, од којих је експлозију и потапање лађе преживело само 138 људи.
Транспорт 300 добровољаца Хрвата ка Солунском фронту спречила је одлука Југословенског одбора од 10. фебруара 1917. о привременој обустави прикупљања добровољаца, јер је сматрао да би се они утопили у српску војску и не би могли послужити циљевима Југословенског одбора. (*Нап: Овакви поступци не могу се другачије тумачити већ само дволичношћу „Југословенског одбора“ и подлом намером).
Kао специфичан
вид добровољства у италијанској војсци
појавио се тзв. „Пивков батаљон”,
који је добио име по свом команданту
Словенцу Људевиту Пивку, који је деловао
као низ специјалних извиђачких одреда
на разним деловима фронта, под командом
официра Хрвата, Словенаца и Срба, а који
је имао 910 војника и 33 официра и никад
није био засебна војна јединица.
Страни добровољци
___________________________________________________________________
[1]
Илија Петровић СА СВИХ СТРАНА СРПСKИ
ДОБРОВОЉЦИ
1912-1918
https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Sa-svih-strana-srpski-dobrovoljci-1912-1918-Ilija-Petrovic.pdf
[2] Лука Николић: ОБНОВА ВОЈНЕ СИЛЕ И ВОЈНОГ И ЦИВИЛНОГ САНИТЕТА ПРЕ
ПОЧЕТKА БОРБЕНИХ ДЕЈСТАВА У ЈЕСЕН 1915. ГОДИНЕhttp://www.rastko.rs/cms/files/books/4d50469018ceb.pdf
[3] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%A1%D0%B0%D1%9A%D0%B0
[4] https://www.arhivvojvodine.org.rs/zbornici-radova/Sovljakov.pdf
[5] Др Милан Мицић СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ ПОКРЕТ У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914–1918)
http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/vig_3_specijalno_izdanje_zabibliotekusakoricom_1579693743.pdf[6] Српски добровољци у Првом свјетском рату (2) | Раскид са Аустроугарском
https://ssr.org.rs/srpski-dobrovoljci-u-prvom-svjetskom-ratu-raskid-sa-austrougarskom/[7] Jарослав В. ВИШЊАКОВ СРПСКО‐ХРВАТСКИ ОДНОСИ У СРПСКОМ ДОБРОВОЉАЧКОМ КОРПУСУ У РУСИЈИ 1916. ГОДИНЕ
[8] https://www.facebook.com/SCA333/posts/4268729453216627/
[9] Добровољци из исељеништва
https://prvisvetskirat.rs/biblioteka/pomenik-svetih-srpskih-ratnika-1912-1918/dobrovoljci-iz-iseljenistva/[10] РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-13-2015.pdf
Коментари
Постави коментар