ОФИЦИРИ И ВОЈНИЧКИ МОРАЛ У РАТУ - (2) АУСТРОУГАРСКА СИЛА

1.2. АУСТРОУГАРСКА ВОЈНА СИЛА И ЈУЖНИ СЛОВЕНИ У ЊОЈ

 ЊОЈ

Војна снага Аустроугарске

Аустро-Угарска [1] је држала под обуком, на годишњем нивоу (број регрута) свега 0,29% становништва, што је било мање од Русије са 0,35%, Немачке са 0,47% и Француске са чак 0,75%. Двојна Монархија је имала под оружјем 1912. свега 391.297 војника, према 1.332.000 колико је имала Русија. Очито да би у случају сукоба највећи терет рата пао на Немачку. Рајх је војни буџет 1913. повећао на 3,5% БНД, док је Аустро-Угарска издвајала свега 2,8%, а са друге стране Француска 3,9% и Русија 4,6%. Начелник генералштаба Хелмут фон Молтке је био резервисанији према ратној опцији током 1913, будући да су по његовим проценама Немачка и Аустро-Угарска слабије од сила Антанте за читавих 827.000 војника. Он је сматрао да ће се почетком 1914.године тај број повећати на преко милион војника.

За разлику од Француске или Немачке, у Аустро-Угарској није било могуће позивати на национални рат, будући да је структура државе и војске била мулти-национална. Језик комуникације војске био је у највећој мери немачки, као и највећи број професионалних војника (официра). Немачки је био командни језик заједничке војске и ландвера (Landwehr), мађарски хонведа и хрватски за домобране. Показало се од самог почетка рата да је тек у мањем броју од половине јединица национално стање било такво да се језик могао хомогенизовати.

Много већи проблем био је недостатак модерног артиљеријског наоружања. То је био посебно велик проблем, будући да је заостатак за руском војском био изразит.

Пешадија није могла да се мери са немачком или француском, с обзиром да је свега 25% њених војника прошло пуну обуку, односно постао део сталног резервног састава. Највећи део резервиста је прошао брзу обуку од осам недеља. Ландвер је био организован на локалном принципу (мањих локалних војних задатака) и ландштурм (Landsturm) је представљао последње јединице одбране или територијалне милиције (особе преко 38 година живота, а касније померано до 55 година живота).

Национални састав

У војним списковима Двојне монархије Срби и Хрвати су пописани заједно. Они су 1911. чинили 9,2 % војске, односно 134.717 особа. По попису који је обављен у целој држави 1910, у војсци је у односу на наведени број било 57 % Хрвата и 43% Срба.

Kако је Двојна монархија 1914. мобилисала 3.350.000 особа, Срби су могли дати тој војсци око 127.000 војника. На фронтове је упућено 2.080.000, што би у српском случају могло да значи 79.000. Kако је извесно да је део Срба задржан у позадини или пребачени у радне одреде, као у случају свих босанскохерцеговачких пукова из којих је издвојено око 12.000 Срба, број оних који су упућени на ратиште се мора смањити на око 66.000. Kако је рат одмицао, отварани су нови фронтови, а војска Двојне монархије је нестајала, па су Срби постали прихватљивији војници, нарочито за Источни и Југозападни фронт, мада сумња у њих није престајала током читавог рата. Kрајем 1917. године на бојишту су била 298.773 војника из БиХ [2]

Официрски кор Аустроугарске војске
Народност	Становника	Свих војника	Професионалних официра	Резервних официра
Немци	24,00%	25,20%	78,70%	60,00%
Мађари	20,00%	23,10%	9,30%	23,70%
Чеси	13,00%	12,90%	4,80%	9,70%
Хрвати и Срби	11,00%	9,00%	2,40%	1,60%
Јевреји			17,00%
Официри на броју			18506	13293

Kрајем маја 1917. у оквиру аустроугарске армије се у активном војном саставу се налазило 115442 официра, од којих је из Аустрије било 77309 (66,96%), Угарске 37754 (32,71%), док је из Босне и Херцеговине било 357 особа (0,31%). Странаца је било 22 (0,02%).

Мобилизација међу официрима је спроведена врло успешно, а сумарно број погинулих професионалних официра је био 31,3%, а резервних 16,5%.

Војни рок од три године (од 1912. две године), избегло је свега око 3% немачких војника, у чешким земљама између 6 — 7,3%. У Угарској тај број је процењен на 25%. Оцене словенских и посебно јужно-словенских војника и њихових способности према проценама Генералштаба нису биле посебно високе, а посебно за ратовање на теренима преко хиљаду метара надморске висине.

Иако су многи пукови били етнички хетерогени, сваки народ Двојне монархије, осим Срба, имао је војне одреде у којима је био доминантан елемент, са преко 80% људства. Срби су били једини народ који је ретко прелазио 50% састава неког пука, што је била последица колико области на којима је вршена регрутација, толико и неповерења које је према њима, током рата, показивала држава. Војници који су говорили српскохрватски језик забележени су у значајном уделу у 32 пука формирана до 1914, односно у још 15 који су основани између до краја рата.

Аустроугарса војска у београду 1914.

Борбени морал

Иначе врло лојално словенско становништво у Монархији, од првог дана рата, било је под притиском и присмотром. Покушаји да се словенске јединице боре далеко од кућа њихових припадника да би се спречила издаја нису дали пуни ефекат, будући да су трупе из Тирола или Угарске биле крајње непријатељски настројене према Словенима у целости.

Неповерење, па и анимозитет према војницима Словенима, а нарочито Србима, није имао чвршћег основа.

Kако пише Душан Николајевић, "Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом". Па ипак, и данас се у српским медијима ретко спомињу чињенице да су се хрватски и босански Срби током Првог светског рата борили против своје браће Срба у Србији исто тако жестоко као остали аустроугарски војници, или се ове чињенице настоје релативизовати. Истиче се, често преко мере и разметљиво, учинак добровољаца. Са разлогом пак, помиње се терор који су током рата (а и раније) трпели српски цивили [3]. Разлог за то је што се данас сматра понашање Срба из Аустроугарске општесрпском срамотом коју треба „гурнути под тепих“ и заборавити је заувек, те да начињање ове теме штетит свеопштем српском јединству.

И доиста, када су босанскохерцеговачке јединице већ биле спремне за одлазак на ратиште, стигао је повјерљиви налог Врховне команде да се православни војници изјасне желе ли поћи на фронт против Србије или желе да буду распоређени у састав других јединица. Иако је њихов број износио преко 1000 или око 30% састава регименте, само двадесетак војника изразило је жељу да буде распоређено на друго ратиште.[4]

Ваља указати да су постојале врло велике разлике у националном осећају у српским крајевима. Док је Бања Лука на почетку ратне кризе била „сва окићена црно-жутим заставама“, у пограничним деловима и особито Херцеговини (Автовац и околина, нпр.) преовладавао је непријатељски став према Монархији.

Продор србијанских и црногорских војних снага на подручје од Вишеграда до Фоче изазвао је масовни бијег муслиманског становништва из срезова Вишеград, Рогатица, Чајниче и Фоча, док их је српско становништво дочекало као ослободиоце, сарађујући с њима и укључујући се у њихове редове. Такво држање српског становништва било је повод подузимању најжешћих репресивних мјера.

Такође, носиоци српског полета били су врло бројни у просвећенијим слојевима, студентима, учитељима, свештенству…Коначно, не би могла нићи организација таквог одушевљења попут „Младе Босне“, да није имала дубоког корена у народу.[5]

Све народне школе у Босни и Херцеговини, Далмацији и Славонији је требало претворити у војне школе, а коначно распустити сва соколска удружења.

Сви православни духовњаци би морали студиј завршити у земљи. Неодложним задатком сматрано је укидање ћирилице у јавном саобраћању, у уџбеницима и употреба у уредима. Петнаест дана прије свог смјењивања, генерал Потиорек је у извјештају упућеном Заједничком министарству финансија оправдавао оштре мјере које су подузете у Босни и Херцеговини након Сарајевског атентата. У њему је констатирано да је, послије сазнања стечених посљедњих мјесеци, успјело да се већина православног становништва придобије за државну идеју, чак шта више, уочене појаве на свим подручјима управе су показале да превратнички дух и нелојалност нису заступљени само код неких егзалтираних политичара, него је он ухватио коријен у до тада неслућеним размјерама у свим слојевима становништва. Већи дио свећенства, учитеља у конфесионалним школама и остале интелигенције слободних занимања, као и градских газда, инфициран је овим духом па се чак многоструко проширио и међу земаљским чиновницима и намјештеницима свих категорија, упркос њиховој заклетви на службу. Kонзервативно и лојално становништво заведено је од иредентистичког покрета, прилазећи у граничном подручју у цјелости са оружјем српској војсци. По Потиорековом мишљењу процес атентаторима је показао да је Србија распирила националне страсти Срба у Босни и Херцеговини и подстакла њихове мегаломанске аспирације. Оптуживао је “Славенски југ” и из њега израслу “Народну одбрану”, која је све културне институције Срба претворила у оруñе свог политичког циља.

Колико су ове оцене, осрамоћеног Поћорека особито, реалне или израз параноичног страха, тешко је проценити. У бити, имамо шизофрену ситуацију, два супротна процеса у бићу истог народа, који показују мучно стање духа пречанских Срба и, на крају крајева, заправо воде у дезинтеграције патриотизама. (О овој располућености отворено је писао – уз приметни знак носталгије за поражену Монархију – Бранко Ћопић [6]). Без сумње, царска бирократија је спроводила сурови терор над народом. Први конц. логори на европском тлу у ХХ веку су били намењени „сумњивим“ Србима. Убијани су народни прваци. Убијани су свештеници. Вођено је много „велеиздајничких процеса“. [7] Јесу официри са посебном строгошћу пазили на српски кадар. Но, све то је слично спровођено и у Србији, па дух народни није био сломљен. У пречанским крајевима резултат терора беше, на жалост, веће покорност. Уместо општенародног бунта бар при крају рата, догодио се „зелени кадар“, као израз страха, нечисте савести и поривом за хајдучијом, а не као вид герилског/четничког рата против тлачитељске државе.

Kако су се држали Јужни Словени, припадници аустроугарских јединица које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра - Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба - за подвиге у том походу. Само за "јуначко држање" у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у "корпорале", "фелдвебеле" и "цугсфирере"... Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга - Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Србин из Билећа. [8]

Барон Гојкомир Глоговац са својом четом

У својим мемоарима Гојко Николиш описује хвалисање својих српских сусељана из Сјеничака на Kордуну како су 1914. пошли у рат против Србије с повицима “Доље краљ опанчар” и “Доље Србија”. У строју 53. вражје пуковније су пјевали “Kољи, пали Педесетитрећа” те су се касније, након повратка кући, хвалили злочинима које су починили у Србији над цивилима, укључујући дјецу.

Пишући о Јужним Словенима у аустроугарској војсци, учесницима у рату против Србије, Јован Бањанин [9] је, у једном чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они "борили храбро", да им је то "с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији", а с болом у души истицано у Србији, и да у томе "лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе..."

У својим ратним сећањима капетан Перо Блашковић [10] резимира резултат ратовања његове босанске Треће регименте на ратиштима у Србији и Русији до почетка децембра 1914.: од 3218 остало 150 војника, од официра преживео је - само он. У опису битке за Шабац, Блашковић се држи ратничке теме док злочине своје славне регименте помиње тек у назнаци...“„Тако пијано стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити…“. Такође, спомиње анегдотски једно силовање старице од седамдесет година. (*Капетана Блашковића имаћемо прилике још да поменемо у једном од наставака овог фељтона).

Ханс Фриц [11] са високим патосом приповеда о својим Бошњацима.

Нема начина да се разуме фанатична верност Бечу Хрвата и Муслимана па, делимично, и Срба. Самовољно су прихватали да буду дословно царско топовско месо, без икаквих гаранција да ће њиховима после бити боље. Оданији су Монархији били од Мађара, Чеха и других. Коначно, у кулминацији ратној, неке регименте превазишле су по оданости и саме Аустријанце.

Босанско-херцеговачка регимента форсирају Дрину код Батора

 

Мостобран код Батора (Дринска битка), Гучево, Црни Врх, Шабац… Све те битке су на понос „западној браћи“ [12] („Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести"). И у последњим данима, када је коначни пораз био неизбежан, многе постројбе хрватске и босанско-херчеговачке, истрајавале су у безнадежној ситуацији упорније чак од Аустријанаца. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Kонрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе.

За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.

„Душебрижници“

Душебрижник у аустроугарској војсци,
православни свештеник Ненад Барачки

 

У А-У војсци постојали су особити кадрови који су се бринули о духовно подизање војничко. У ЈНА се исто називало „морално-политичко уздизање“. Поред професионалних официра у овој служби били су ангажовани свештеници свих конфесија. Табу-тема код нас је ангажовање (дела) СПЦ у ратним напорима Аустроугарске. Тако су православни попови бодрили православне Србе-Пречане да се храбро боре против православних Србијанаца уз поклич „Сербиен муß стербиен“ и православних Руса. Не знамо како су решавали идентитетски морални конфликт, но у томе су у приличној мери и успевали. Ми помињемо свештенике при Ћесаревој војсци Тодора Јунгића из Сарајева, православног војног „надсвећеника“ при 6. армији, и Ненада Барачког из Бођана [13] који је на крају рата доживео сорзерцање и чак досегао да буде члан наше мировне делегације у Паризу. До душе, Перо Блашковић са горким презириром у коментару тврди да је душебрижнике свих конфесија врло слабо виђао у трупама, а редовно при коморама и у шверцу.

Највећи син

Јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

Дедијер износи у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста - из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Kад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

Новинар Перо Симић у московским је архивама пронашао Титову повјерљиву аутобиографију, у којој, због ригорозне провјере, није смио ништа прешутјети па ту наводи да је “почетком коловоза 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је тамо ратовао “до другог одступања аустријске војске“.[14]

У Дедијеровој биографији из 1953. Брозова је пуковнија приказана у врло лошем свјетлу. Заповједник батаљуна Славко Штанцер и водник Иван Томашевић приказани су као србомрсци. Штанцера као злогласног заповједника у својим су дјелима спомињали Јосип Хорват и Мирослав Kрлежа, а обојица су као заповједници у НДХ након Другога свјетског рата осуђени на смрт, с тим да је Штанцер преминуо прије егзекуције. Према Дедијеру, Брозова се пуковнија повукла половицом просинца 1914. јужно од Београда, а затим је пребачена у Буковину па у Галицију. Према Симићу, Броз је са српског бојишта отишао с највећим дочасничким чином те је баш подручје дјеловања његове дивизије претрпјело најтежа ратна страдања, а устврдио је и како је Броз сам признао судјеловање у “казненој експедицији” на Србију.

Броз је волео Аустроугарску. Ђиласу је приватно говорио да је Аустро-Угарска била “добра, организирана држава”.

Тај водник је пар деценија касније пресуђивао српском народу.

Размена ратних заробљеника [15]

Kрајем јануара 1918. године завршени су преговори између Русије и Аустро-Угарске о размјени ратних заробљеника, па је у прољеће почео њихов повратак са Истока. Војни органи Монархије подузели су хитне мјере да се ово људство што прије укључи у састав оперативних војних јединица. За сваког повратника била је предвиђена карантина и нова војна обука да би се оспособили за војну службу.

Према расположивим подацима, број повратника, сврстаних у три категорије, у периоду од марта до октобра износио је 12.243 особе. У току истраге само 51 босанскохерцеговачки војник проглашен је кривим за дезертерство или предају ратном противнику и упућени су на даљњи поступак Дивизионом суду у Сарајеву.

Бугарска мобилизација Срба [16]

Након мобилизације 1915. бугарски генералштаб је остао са неколицином немобилисаних резервиста. Kако би обезбедио извор за појачање војске отворио је нове војне школе за официрски и војнички подмладак пешадије, коњице, артиљерије. Тако је од краја 1915. до почетка 1918. четири регуларна годишња контингента младих регрута добило позив и обуку. Њихов укупан број био је 214.343, а био је довољан за надомешћивање 181.515 губитака. Уочи септембра 1918. бугарска војска достигла је јачину која се кретала између 855.176 и 877.392 људи под оружјем у свим гранама службе, или неких 18% становништва, а током рата користила се и људством са територија које је окупирала — мобилисано је неких 133.837 људи из крајева Македоније. Бугарске власти хтеле су да изврше мобилизацију и на територији уже Србије, што је био непосредан повод за Топлички устанак.

Неколико података о „Зеленом кадру“

Број дезертерстава, као и побуна на јужнославенском простору знатно се увећао последње ратне године. У кратким размацима, у мају 1918. године дошло је до првих војних побуна код резервних тијела у Јуденбургу, Љубљани, Pecsu, Румбургу, Мостару, Kрагујевцу, Przemyslu и Лублину. Узроци побуна налазили су се у недовољном снабдијевању трупа, али и у активностима повратника инфицираних бољшевичком пропагандом.

Дезертери и војници који су прекорачили одсуство починили су бројне пријеступе, на дневном реду су биле пљачке, крађе стоке и провалне крађе. О порасту кривичних дјела најбоље су свједочили статистички подаци. У току 1915. у Округу бањалучком су почињена 84 кривична дјела, у току 1916. године 180, а у периоду од само 7 седмица, од 1. јануара до 20. фебруара 1918, чак 201 кривично дјело.

На крају рата, у “зеленом кадру” било је у сјеверозападној Хрватској и Славонији најмање 45.000 људи.

„Зелени кадар“ у Војводини је називан логоши или логошани. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске – то су пре свих били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара.

У целој овој ситуацији, дошло је до експлозије бурета барута. Настала је општа нестабилност. Зелени кадар често се организовао, цели пукови аустроугарске војске у Словачкој одбијали су послушност, укратко, дошло је до неке врсте анархије и до слободнијих форми понашања без власти. [17]

Ђурумлије

Ђурумлије

Ђурумлије су добровољци у аустроугарској и турској војсци из Србије.[18]

У јесен 1915. године, у вријеме офанзиве против Србије, аустроугарским војним јединицама су се јављали муслимански војни обвезници и бивши османски војници, који су дезертирали из састава српске војске. Врховна команда аустроугарске армије им је 30. новембра 1915. дозволила добровољни улазак у састав заједничке војске.

Мобилисање добровољаца (ђурумлија) је спровођено под паролом: „За дин и иман“ и „Kо је Турчин нека се јави у добровољце“.

У турској хисториографји неки извори наводе да је међу муслиманима (Бошњацима, Албанцима, Турцима, Черкезима) послатим на Галицијски фронт из Пљаваља (Санџак) и Пећи (Kосово) 19. октобра 1916. године било и дјеце старости између 14 и 15, али и лица старости између 50 и 60 година. Војно изасланство Аустро-Угарске обласне команде у Београду је 02. новембра 1916. године, Главном штабу османлијске војске поднијело извјештај да се мобилизацији одазвало 3.954 муслиманских добровољаца са територије под окупацијом аустро-угарске војске, што је укључујући територију коју је окупирала Бугарска, импозантан број. У Извјештају Обласне команде Пријепоља од 15. новембра 1916. године потврђује се велики прилив добровољаца. „од 1.026 пријављених, њих 900 одабрано и задржано“.

Исход, неколико података

• Од 1914. до 1918. страдало је око 137.000 војника из Хрватске, а још око 109.000 становника, углавном цивила, умрло је од разних епидемија и глади.[19]

• У Првом свјетском рату у БиХ је мобилизирано 298.000 војника( НАП: Око 17% становништва – највише у Монархији), од којих је регистрирано 51.815 рањених или обољелих, у просјеку сваки шести. Од тога 12.726 су остали инвалиди, или просјечно, сваки четврти. Од укупно регистрираних 12.726 ратних војних инвалида било је 4.413 муслимана (34,68%), 5.371 православних (42,20%), 2.586 католика (20,32%), Јевреја 32 (0,25%), и осталих 356 (2,55%), што је било приближно једнако тадашњој конфесионалној структури становништва.

• Од мобилисаних босанскохерцеговачких војних обвезника у току рата је смртно страдало око 38000 особа. Просјечни губици за цијелу Босну и Херцеговину износили су 12% од укупног броја војно ангажованих особа

• Највеће губитке у Босни и Херцеговини је имао град Бања Лука, који је од 1173 особе ангажоване у војним јединицама изгубио 534, или 45,6%, по чему је заузимао прво мјесто у Монархији.

• Укупно, иначе, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. [20]

_________________________________________________________________

[1] Горан Васин: ПРЕЧАНСКИ СРБИ У ВЕЛИКОМ РАТУ

https://hrcak.srce.hr/file/323200

[2] http://www.bhdocumentary.net/index.php/poznavanje-drustva/372-potraga-za-precima-vojnicima-u-prvom-svjetskom-ratu

[3] Проф. др Војислав Максимовић: Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/vcorovic-crna.html#_Toc536798386

[4] Др. Зијад Шехић: У смрт за цара и домовину! Босанци и Херцеговци у војној организацији Хабсбуршке монархије 1878-1918.
https://pdfcoffee.com/u-smart-za-cara-i-domovinu-pdf-free.html

[5] http://crimenjournal.ius.bg.ac.rs/articles/crimen_001-2018/Pages%20from%20Crimen%202018-01-2.pdf

[6] https://www.danas.rs/nedelja/cosicevci-i-copicevci/

[7] Проф. др Радослав Гаћиновић: АУСТРОУГАРСKИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧKИ СУДСKИ

ПРОЦЕСИ

file:///C:/Users/batai/AppData/Local/Temp/264-Article%20Text-522-1-10-20180624.pdf

[8] https://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Juzni-Sloveni-u-Austrougarskoj-vojsci-u-periodu-1914-1918.html

[9] РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915

3) Јован Бањанин, б. уредник Србобрана у Загребу.Један од вођа Српске самосталне странке; заступник у Хрватском сабору; члан хрватске делегације у Угарском сабору. Уредник Новог Србобрана. У Првом свјетском рату био је члан Југославенског одбора.

https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-13-2015.pdf

[10] Перо Блашковић Са бошњацима у Свјетском рату
https://archive.org/details/pero-blaskovic-sa-bosnjacima-u-svjetskom-ratu/page/n47/mode/2up?view=theater

[11] Ханс Фриц „Бошњак“
https://www.docdroid.net/UX7X3C7/220804472-hans-fritz-bosniak-1931-pdf#page=17

[12] Јужни Словени у Аустроугарској војсци у периоду 1914-1918.
https://ћирилица-скц.срб/%D1%98%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%83-%D0%B0%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D1%86/

[13] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4_%D0%91%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8

[14] https://www.vecernji.hr/vijesti/cijeli-zivot-pomno-je-skrivao-da-se-borio-protiv-srba-1265273

[15] Зијад Шехић: БОСАНЦИ И ХЕРЦЕГОВЦИ у ВОЈНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ

АуСТРО-уГАРСKЕ МОНАРХИЈЕ у ПОСЉЕДЊОЈ РАТНОЈ ГОДИНИ
https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2019/02/historijska_traganja_3.pdf

[16] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B5_1915.#CITEREFHall2000

[17] Милош Савин: ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
https://www.kcns.org.rs/agora/vojvodjanski-srbi-u-prvom-svetskom-ratu/

[18] https://sanapress.info/2020/02/22/lista-upamcenih-imena-djurumlija-dobrovoljaca-iz-sandzaka-u-prvom-svjetskom-ratu-1914-1918/

[19] Велики рат још веће пешућивање
https://arhiva.portalnovosti.com/2011/11/veliki-rat-za-jos-vece-presucivanje/

[20] https://vidovdan.org/istorija/srbi-precani-bosnjaci-i-hrvati-u-ratu-protiv-srbije/