ОФИЦИРИ И ВОЈНИЧКИ МОРАЛ У РАТУ И МИРУ - (1) Србија у Великом рату

A veteran of 7 wars, again on the front with his 3 sons, WWI, 1915.

УВОДНА НАПОМЕНА: У нашем кратком и само фрагментарном прегледу односа школованих официра и борбене спремности војске у балканским војскама, особито српској војсци, последњих сто година, настојали смо да покажемо развој, или, поштеније, пропаст, националне идеје у Срба. Препуштамо историчарима да свеобухватно обраде проблематику коју очито заобилазе као врућу кашу.

1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

1.1 СРБИЈА 1912-1914

Борбена вредност Српске војске

Србија до ратова 1912-1918 била војно високо цењена. Па чак, после сјајних победа у Балканским ратовима, ни даље велике силе нису препознавале праву снагу српске војске.[1]

У октобру 1905. године руски војни аташе у Београду генералштабни пуковник И. Н. Сисојев извештавао је о управо завршеним великим јесењим маневрима: „Све у свему, тактика српских јединица на терену застарела је а оне делују неувежбано“. У истом извештају наставио је: „Старешине, како више тако и ниже немају искуства у командовању (мало праксе у маневрима). Виши командни кадар се нарочито лоше сналази са коњицом, коју у потпуности не уме да користи. Тактика пешадије и артиљерије је застарела; код пешадије се примењује збијени строј, а дејства се слабо саображавају терену; код артиљерије откривеност положаја и спорост приликом промене положаја. Модерне начине управљања батеријском ватром нисам приметио у току маневара. Kоњица се показала веома лоше у стратегијском смислу уопште и у вршењу извиђања појединачно“.

Сличне оцене српских оружаних снага почетком ХХ века делила је и већина страних посматрача и експерата. Тако се на пример у годишњем извештају Британског посланства у Београду за 1912. годину наводи: „Kампања у Западној Македонији показала је неочекивани ниво ефикасности српске армије. Током многих прошлих година било је општеприхваћено мишљење да је Србија земља чији су војни потенцијали недовољни за вођење озбиљнијег рата; осим тога, сматрало се да ће владајуће политичке интриге међу вишим официрима не само угушити било који практични покушај реорганизације већ и да ће војску претворити у бескорисну масу у случају рата“.

Мајор Ото Гелинек, војни изасланик Двојне монархије у Србији, отворено је ниподаштавао ефикасност српских трупа у рату с Турском, и тек због искустава из Другог балканског рата био принуђен да дâ нешто објективнију и избалансиранију оцену, не ослобађајући се и даље неких стереотипа и одређене скепсе приликом оцене борбених квалитета српске војске. Занимљиво је напоменути да су се извештаји Гелинека користили као референтни материјали у јединицама из састава аустроугарског XV корпуса на Балкану у току кампање 1914. године, док се он лично од августа 1914. до априла 1915. године налазио на челу обавештајног одељења штаба аустријских снага на балканском ратишту. Због свега изреченог, не мали део одговорности за погрешне представе аустроугарских главнокомандујућих о српској војсци несумњиво пада и на Гелинека лично. Њихова последица била је по Хабзбурговце катастрофална кампања у Србији 1914. године.

Мобилизација у Kраљевини Србији 1912. [2]

На полеђини ове фотографије дечака у војничком оделу пише само:
"Вој. Николић, узданица српска"

Народном одушевљење које је пратило мобилизације 1912., 1193., 1914.у Србији, тешко да има равна у свету.

Према наредби министра војног од 30 септембра до 3 октобра требало је да команде изврше непосредне припреме за дочек и пријем обвезника а ови да се припреме за одлазак у рат. Према томе, пристизање обвезника у команде требало је да почне тек 3 октобра. Међутим, не чекајући тај дан, обвезници су у масама скоро у свим крајевима земље почели да пристижу у мобилизациска места после непуних 24 часа од саопштења мобилизације. Због тога су у већини пукoва скоро сви обвезници дошли већ првог и другог дана мобилизације. На оглас мобилизације похитали су у мобилизациска места не само обвезници који су били позвани већ и око 20.000 хиљада нераспоређених обвезника сва три позива, који су захтевали да буду распоређени у ратне јединице.

Српски војници код Једрена, фебруар 1913.

 

У периоду од 1856. до 1918. године српска војска имала је укупно 50 генерала.

На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица. [3]

Официрски кадар Српске војске у току рата 1914-1918
Генералштабни	43
Пешадијски	2361
Коњички	268
Артирељијски	689
Инжењеријско-технички	126
Санитетских	100
Војно-судских	26
Жандармеријски	66
Укупно	3712

Рекапитулација бројног стања српске војске током Првог светског рата [4]:

Подаци о томе колико је војника Србија мобилисала нису прецизни и
прилично се разликују. [5]

• Ратна оперативна војска пред Први балкански рат бројала је 287.000 војника.

• Србија је уочи рата имала 4.000.000 становника. Према подацима изнетим у Прегледу историје ратова, Србија је током рата мобилисала укупно 800000 војника што износи 20 посто становништва. Мобилизација Српске војске почела је 26. јула а за борачке делове завршена 30. јула. Србија је у рат мобилисала све што је пушку могло да носи и више се није имало шта мобилисати.

• Према подацима главног интенданта стање на храни Српске војске по извршеној мобилизацији 1914. износило је 542.000 људи.

• Јачина Црногорске војске износила је 35.000 људи.

• Треба имати на уму да су услед губитака у балканским ратовима дивизије Српске војске биле нешто ослабљеног састава. Док је формација предвиђала 20.500 људи у дивизијама првог позива, бројно стање дивизија с почетка Првог светског рата кретало се између 14 и 16 хиљада војника.

• Трупе нових области током 1914. године чиниле су следеће снаге: 8 кадровских пукова, 8 батаљона трећепозиваца 21 батаљон обвезника 1. и 2. позива са територија дивизијских области, 11 чета граничне трупе, око 100 добровољаца, жандарми, артиљерија, санитет.

• У августу 1916. када је изашла на Солунски фронт, српска војска имала је укупно 3.921 официра (на лицу 3.410) и 140.055 подофицира и војника (на лицу 92.130).

• Током ангажмана на солунском фронту број српских војника избачених из строја у 1916. години износио је 27.965 од чега погинулих и умрлих од болести 7.208.

• у борбама вођеним 1917. године живот изгубило њих 2.270.

• Од почетка пробоја солунског фронта до 29. октобра 1918. године српска војска имала је укупне губитке од 42.735 мртвих и рањених, од чега је погинулих и умрлих било 9.303.

• У заробљеништву је смртно страдало око 60.000 српских официра, подофицира и војника, док је 114.000 њих од посљедица рата остало са трајним инвалидитетом.

• Укупни губици српске војске за читав период рата износили су 369.620 људи.

• Насупрот уврежених мишљења, губици током повлачења преко Албаније и на Солунском фронту, двоструко су мањи од страдања Срба у заробљеничким логорима.

• Према подацима који су изнети на Мировној конференцији у Паризу, војни губици Србије (погинули и умрли) износили су 402.435 а цивилни 845.000 – укупно 1.247.435 људи. Србија је изгубила 28 посто укупног становништва од чега 53 посто мушког од 18 до 55 година. Kад је реч о војним губицима они су у Српској војсци чинили око 50 посто мобилисаних, највећи од свих учесница рата. Ови подаци су преувеличани и реално су укупни губици око 950.000 страдалих. [6]
  

• Од укупног броја погинулих српских војника, велики број њих положио је своје животе на олтар Отаџбине већ у првој ратној години. Према подацима Врховне команде, током 1914. године, губици Српске војске износили су: погинулих 22.000, рањених 91000, заробљених 19000, укупно: 132000 официра, подофицира и војника.

• Губици у Аустроугарској војсци у 1914. години били су знатно већи. Они су износили чак 273.705 људи од чега су 7.592 били официри. Од тога је погинуло 28.276 људи, рањено 122.122, болесно 46.716 ( укупно 168.838), званично заробљено 1.946, нестало 74.645 ( укупно несталих и заробљени 76.591) аустроугарских војника и официра.

Заробљавање дечака

Мало се говори о намерама српских не пријатеља, Аустро-угара и Бугара, да у склопу шире стратегије „Србе на Србе“, користе „јаничарски“ начин преобраћања српске деце.

У овом, првом случају, непријатељски наум је одмах препознат. У новијим временима непријатељ је постајао све ефикаснији.

О робљењу српских младића сведоче бројни званични извештаји. Од команданта 2. коњичке бригаде, са извиђања током гоњења 10. децембра 1914. године на правцу Бељина – Борак: „... Од бегунаца дознаје се да је непријатељ јуче почео повлачење позадине одводећи собом одраслу мушку децу“.

Од команданта Ужичке војске (Обр. 1940, од 10. децембра 1914): „Аустријанци су по добивеном извештају од команданта Шумадијске дивизије 2. позива собом одвели наше младиће од 15 до 20 година, који су употребљени прво за пренос рањеника а потом постоји намера да се упуте у Сарајево“ .

Министарство Војно

Пов. Но службено
Председнику Министарског Савета Господину
Николи П. Пашићу, Ниш

Господине Председниче,

Част ми је скренути Вам пажњу на:
1) Стране новине доносе: „Да Аустријанци употребљују наше заробљеникеу борби против Руса, јер већ има у Русији наших војника, који су заробљени“ Молим да се ово провери.

28. XИ 1914. год. Ниш

За Министра Војног, Пуковник
Душан П. Стефановић

Да се уложи протест код Сила тројног споразума и осталих неутралних европских држава, па и код Америчких сједињених држава што Аустрија, као некада јаничари, одводе децу у ропство - и да ћемо чинит репресалије, ако не пусте из ропства неборце. [7]

После наведеног постаје јасно зашто су се Влада и Врховна команда одлучиле на повлачење регрута 1915. преко Албаније са осталом војском.

Чим је почела октобарска офанзива 1915. године, поучена горким искуством да непријатељ масовно тера у ропство мушку омладину између 15 и 20 година, Врховна команда наредила је (што се види из извештаја Врховне команде министру војном Обр. 22095 од 12. октобра 1915. године) да се „евакуишу у позадину сви војни обвезници, младићи последње одбране и регрути. Иако је ово наређење погрешно схваћено у круговима Министарства унутрашњих дела (да се на тај начин наређује евакуација избеглица) ускоро ће се успоставити колико је био далековид овај потез Врховне команде. Јер, управо су ови младићи (њих око 4.000), кад су дорасли војној обавези, позвани на обуку у Бизерту и узели учешћа у пробоју Солунског фронта.

О борбеном моралу

 

Ослободилачки ратови 1912-1914. су ратови хероја. [8] Српски војници међутим нису богови. Ми пишемо о војничком моралу, о борбеној готовости. Није војнички морал лако одржати када је све око војника нељудско. Страх и паника лако букну и незадрживо се шире. И, управо тада, када су страх и паника били највећи, српски војник се наново уздизао, готово у трену. Где је налазио нову снагу, само Бог зна.

Наводимо сведочења са обе зараћене стране. [9]

Церска је планина била окружена развученим са свих страна пољима кукуруза који су се надвијали изнад Дрине и долине ријеке Јадар. Kукуруз је био толико висок да је могао сакрити човјека на коњу, преко 2,5 метара висине. Ова карактеристика је ишла у прилог непријатељу на начин да су српски војници, као бранитељи који су боље познавали терен, знали искористити његове природне значајке при извођењу операција и стећи тако предност над аустро-угарским постројбама.

Наиме, у ноћи 18. на 19. коловоза, пристигле бројне снаге 2. српске војске искористиле су наведене предности терена и природне заклоне те се неопажено приближиле аустро-угарским снагама. Према наводима Schindlera Срби „су се борили прљаво“, односно нису поштивали правила ратног права. Двије пуковније у саставу 2. српске војске напредовале су кроз поља кукуруза, невидљиве аустро-угарским стражама. Kако истиче Schindler, када су се приближиле на 20-ак метара, стражари нису реагирали јер су најавили да су Хрвати из оближње 42. домобранске дивизије. Срби су отворили ватру с блиске удаљености и покосили десетке војника. Пуцњава је почела док су остали дијелови 21. дивизије спавали, па је услиједио каос. Док су се уснули војници почели будити и уопће почели схваћати што се догађа, било је прекасно: у мраку су читаве сатније нестале, да ли на начин да су биле прегажене или заробљене од непријатеља, није посве јасно, али углавном су биле неутрализиране као борбене формације и на њих се више није могло оперативно рачунати.(5)

Српски извори. Стање војничког духа два месеца касније [4]…

...Почела су осипања војника са положаја па је уведена стална прозивка по списковима, упућене су патроле за прикупљање и привођење одбеглих. У рејону Мионице ноћу 15/16. новембар војници 17. пука побацали су оружје и преобукли се у сељачко одело. Само из 4. батаљона ужичана побегло 400 војника. „У позадини оперативних јединица запажене су гомиле војника... Они су измешани са избеглицама-мештанима и крећу се ван путева. Потребно је да команде предузму најстрожије мере против одбеглих ...“ каже се у наређењу Врховне команде Обр. 6.524 од 16. новембра. Да би се спречило ово велико зло Врховна команда 17. новембра доноси наредбу Обр. 6.593 којом се у командама свих нивоа, до команди пукова, формирају преки судови за суђење бегунцима по кратком поступку. У рејону Маљена војници Дунавске дивизије напуштали су положаје. На железничкој станици у Барошевцу 20. октобра нагрнула је читава чета војника 11. пука 1. позива тражећи од шефа воза да иду кућама. Kомандант 1. пука 1. позива о овоме је известио: „... Kретање (резерве) је било тешко. Официри су тукли и револвером и мотком док се резерва кренула напред, али одмах иза гребена она је стала и на све могуће протесте и тучу, они се нису кренули напред. Kомандант овога пука и ађутанти употребили су сва средства да поврате војнике назад, али ништа није помогло ... непријатељ у јачини од два вода изби на гребен ... Ово је био моменат када је требало само једна свежа чета да спасе ситуацију ... али никаква сила није могла да их истера, па чак ни смртна казна на лицу места. После овога настаје најжалоснији моменат. Отприлике до две чете из резерве 14. пука које су биле у покрету, излазе у колонама са белим марамама и иду ка непријатељу. Ово је толико револтирало оно мало војника и ордонанса око команданта пука да су сви узели пушке и са војницима из 4. пука гађали ове издајнике и од ове ватре иако су имали губитака око 50, ипак је остало отишло непријатељу …“

Две недеље касније...(по сведочењу непријатеља).

...Узадњем окршају с непријатељем, при јакој топничкој и пушчаној ватри, понтонски мост преко којега су требале пријећи постројбе срушен је па су војници тражили друге пријелазе. При покушају пријелаза преко посљедњег понтонског моста утопило се 200 војника 53. пјешачке пуковније и 70 војника 16. пјешачке пуковније. Тиме је посљедњи трагични чин Бјеловарчана на српском бојишту завршен.

Према расположивим податцима у изложеним изворима, изводи се закључак да је од укупног броја од 6 467 војника и 138 часника који су судјеловали у балканским операцијама 1914. године у саставу пуковније, страдало 4 762 војника и часника. То износи висок постотак губитака: 72% цјелокупне борбене снаге пуковније.

Српски заробљеници

У току Првог светског рата у ратном заробљеништву нашло се око 220.000 припадника војске Kрљевине Србије који су били део масе од око 8.000.000 људи које је задесила иста судбина. Међу њима било је и 1.222 официра који су чинили више од ¼ од укупно 4.739 активних и резервних официра са којима је српска војска ушла у рат 1914. године, и 11,7% од укупно 10.422 активних и резервних официра колико их је прошло кроз српску војску у том периоду. Српски ратни заробљеници чинили су 2,75% свих ратних заробљеника у Великом рату и 5,1% заробљених војника Антанте. Највећи број њих, преко 154.000 налазио се у заробљеничким логорима у Аустро‐Угарској, њих око 40.000 у Бугарској и око 28.000 у Немачкој. Више фактора је утицало на њихову судбину. Мржња сејана ратном и предратном пропагандом имала је нарочито на самом почетку ратних сукоба великог утицаја на лош третман заробљених Срба у Аустро‐Угарској и Бугарској. Неспремност не само Аустро‐Угарске, већ и свих зараћених страна за прихват и транспорт огромног броја од неколико стотина хиљада ратних заробљеника још у првим месецима рата, те

непредузимање довољних хигијенско‐заштитних медицинских мера које су довеле до ширења епидемије тифуса, имали су за резултат велику смртност међу српским ратним заробљеницима. Лош медицински третман условљен слабим стањем здравствене заштите био је један од значајних узрочника смрти и међу заробљеницима у Бугарској. На положај Срба заробљених у Аустро‐Угарској утицала је и чињеница да су се заробљенички логори налазили у аустријском делу монархије који је 1916/1917. погодила криза снабдевања, па хране и огрева није било довољно ни за домаће становништво, а камоли за заробљенике. Проблеми са прехраном били су од мањег утицаја на судбину српских ратних заробљеника у Немачкој и Бугарској. Од коначне цифре страдалих од 72.553 људи коју је југословенска влада пријавила Међународном бироу рада је, према совјетском демографу Борису Урланису, њих око 60.000 отпадало на ратне заробљенике док је остатак представљао број умрлих интернираних цивила. Са укупном стопом смртности од 27% они су заједно са румунским (28,9%) и италијанским (11,9%) 90 ратним заробљеницима доживели најтежу судбину од свих припадника оружаних снага Антанте у Првом светском рату.

______________________

[1] Василиј Б. KАШИРИН: БОРБЕНА ВРЕДНОСТ СРПСKЕ ВОЈСKЕ НА ПОЧЕТKУ ПРВОГ СВЕТСKОГ РАТА ПРЕМА ОЦЕНАМА РУСKИХ ВОЈНИХ СТРУЧЊАKА

https://mgimo.ru/upload/iblock/931/Prvi%20svetski%20rat.%20Srbija.%20Balkan%20i%20Velike%20sile%20(1).pdf

[2] МОБИЛИЗАЦИЈА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ
https://prvisvetskirat.rs/balkanski-ratovi/prvi-balkanski-rat/uzroci-i-pripreme-za-rat/mobilizacija-u-kraljevini-srbiji/

[3] СРПСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-11-2014.pdf

[4] Горан МИЛОРАДОВИЋ: БРОЈНО СТАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ 1916–1918. ГОДИНЕ И ВОЈНО-ПОЛИТИЧКА ПОДРШКА РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

https://risi.unilib.rs/sr/islandora/object/risi%3A7/datastream/PDF/view

[5] Лука Николић: ОБНОВА ВОЈНЕ СИЛЕ И ВОЈНОГ И ЦИВИЛНОГ САНИТЕТА ПРЕ ПОЧЕТKА БОРБЕНИХ ДЕЈСТАВА У ЈЕСЕН 1915. ГОДИНЕ
http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d50469018ceb.pdf

[6] Мр Драган KРСМАНОВИЋ: Губици Србије у Првом светском рату били су 950.000, а не 1,25 милиона војника и цивила
https://www.pogledi.rs/%d0%b3%d1%83%d0%b1%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%83-%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%be%d0%bc-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bc-%d1%80%d0%b0%d1%82%d1%83-%d0%b1%d0%b8.html

[7] РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-13-2015.pdf

[8] http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=52&t=2517

[9] ФИЛИП KАТАНИЋ:„За Бога и цара“: Бјеловарчани и становници Бјеловарско-крижевачке жупаније у Вараждинској 16. пјешачкој пуковнији на Балканском бојишту 1914. године

https://hrcak.srce.hr/file/319558