О ЂАЦИМА - МРЦВАРЕЊЕ ЂАКА НЕКАД И САД

Данас дете док оде и врати се из школе суочи се са више неприлика, страха и увреда, него моји другари и ја за целу школску годину. Ако се кући врати несмркнуто и стабилно, без модрица, без нове укуцане идеје да је "геј о-кеј" или са шареним флајером у руци какве проусташке NVO која је агитовала по школи, можете бити задовољни даном.

 

Дошао ми до руке један ђачки, гимназијски лист.

Уређен под строгим и будним оком глодура, вероватно предметног професора/ке, лист је испунио све критеријуме политичке коректности и, последично, "педагошке коректности". Тематски, адекватно је покривено све што се очекује од једног оваквог формата: приказ школске приредбе, пригодан чланак о личности чије име школа носи, анкета "шта после матуре", затим су упражњене рубрике о култури, роцк`н`ролл`-у (чиме се показује јасно разумевање потреба младости), поезији, нежељеној трудноћи и технолошким новинама. Вероватно је школска психолошкиња (не бих да “пројектујем“, али тако ми се чини) супервизијом димензионирала чланке који пониру у адолесцентске кризе идентитета, дотакнуте у погледима шта је добро а шта зло, те о лудилу краљева. Обратила се пажња на ученике који се истичу у ваншколским активностима. Ни спорт није занемарен. Има и тест интелигенције.

Искорак је направљен у опсегу ђачких несташлука. Поносни штафетни преносиоци традиција култне франшизе "Лајање на звезде", имају свој кутак. Ђаку четврте године, за кога су родитељи и професори проценили да је довољно одрастао и зрео, поверено је да, на прикладан начин, дочара атмосферу оближњег кафића, без кога, молићемо, ни једна средња школа не може. Из чланка сазнајемо да је "школа без кафића, као пролеће без ласте". У њем` се обнављају лекције и баца око на какву девојчицу. Кафић је место где се бришу социјалне и генерацијске разлике, тако да су сви пријатељи. Зато, закључује и истовремено уљудно апелује искусни матурант, треба бити толерантан према ђацима који у тешкој дилеми остати у кафићу или отићи на час, послушају дамар свога младога срца.

Из полуреченице у којој аутор чланка "баца око на какву девојчицу", шаље се шифрована порука да аутор има тајни хоби; да је, на олакшање родитељима, већ имао каква искуства. Сходно уређивачкој политици из зборнице, утемељеној на европским вредностима, у неком од следећих бројева засигурно можемо очекивати едукативни чланак у коме ће нас каква просвећена матуранткиња, која је, на понос школе, искусила кампус Сорошеве фондације, обавестити да су све љубави исте, те се, али дефинитивно, морамо ратосиљати конзервативних предрасуда и хомофобичности. Истовремено, можемо бити сасвим сигурни да задата слобода уопштеног етичког става неће бити праћена лирским напевом колеге из разреда који је у кафићу бацио око на каквог дечака. То би већ било исувише "хеви" за упросечену малограђанштину и плутање близу обале.

Уредно и "неконфликтно" спакован школски лист, добија укус млаке дестиловане воде. Бескрвна, бесхормона, под седативима и по очекиваном обрасцу приложена жртва узорних омладинаца којом доказују, не само својим дозлабога слабо плаћеним/мотивисаним професорима и брижним родитељима, већ и бирократским бозима изнад (ваља се, ради будућности), да су научили најважније лекције у животу - шта је пожељно и где су границе.

Како изгледа гимназијска политичка коректност приказаћемо на једном виђењу "Горског вијенца", протканог фином иронијом, како и доликује потенцијалном полазнику почетног курса за младог лидера:

Свет који Његош слика живи са пушком, смртно мрзи Турке, обожава Обилића, плаче као Вук Мандушић над пребијеном пушком, храброст му је прва врлина, издајице презире, част држи изнад свега, а сматра највећом срећом да буде опеван уз гусле.

Сав тај патријархални свет, живећи у планини, добио је чврстину и чистоту камена. Планина даје морално здравље, понос, снагу, а телу даје отпорност. Овај свет се храни овнујским месом. Такав систем живота даје свежину телу и моралу, за разлику од Млетака, где је све разнежено, лабаво и непоштено.

Као у патријархалном  свету, тако се и у Горском вијенцу жена налази у позадини. Она је снаха, сестра, мајка, љуба, а не самостална херојска личност... У племенско-родовском свету жена не излази пред људе док већају о јуначким пословима.

У идеалном патријархалном амбијенту нема дубљих класних противречности између главара и народа, нема их ни у спеву. Све је борба непрестана и све визија кретања ка светлости, ка слободи, коју јунаци спева доживљавају на митски начин.

На многа питања и дилеме које је отворио Горски вијенац, писан у доба када се крвљу решавало оно што се крвљу не може решити (назначио ЂИ), одговоре још увек немамо...

(Дете је веган, класно освешћена феминисткиња и зна како се решавају конфликти. Учила на грађанском: дијалогом и осиромашеним уранијом).

Истина, осетио сам ефекат "већ виђеног": Имао сам и ја у гимназији професора "српскохрватског" са ставом, речником, ликом и менталитетом банкарског ревизора. Увод-разрада-закључак. Тачка. Све мора бити стилски уједначено, а мисао просечна и просто-проширена. Не може после компликоване, двосмислене реченице, проста и оштра реченица (у "вугла"). Таман посла! Кад добијем двојку на писменом, ја срећан. Онда дође до промене. Промену сам лично направио мењајући узаврели Нови Сад гимназијом  за сеоску омладину у Србобрану. Тамо ме професорка пуштала да пишем о чему хоћу и како сам осећао да треба. Трпела ме колико је могла. Истина, једаред ми је дала кеца, није имала куд (добро сам и прошао), када сам један писмени задатак завршио (не знајући шта колега пише) исто као Маркес своју новелу "Пуковнику нема ко да пише". Маркес добио Нобелову награду, ја кеца (Што латинска пословица вели: Што је дозвољено Јупитеру...). Мукотрпна "сарадња" професорке са шашавим тинејџерима дала је временом лепих плодова.

У већ и за овај напис култном кафићу, матуранти срчу некакве бућкурише. Ја сам се у датом узрасту челичио "Манастирком". Једном, тако, победим на ширем песничком средњошколском такмичењу и, што б` исти рекли, "уђем у кинту". Најпре частим цео разред, што је подразумевало напуштање од стране разреда зграде школе, затим нас шесторица непоколебљивих наставимо. Завршимо, како и приличи, весели у милицији. (Ех, моје прво привођење).

Srbobran - stare fotografije / Szenttamás - régi fotók је на локацији Srbobran.

Место мог првог хапшења, децембра 1971. Оптужба за пијанство, групно нарушавање јавног реда и мира, певање националистичких песама, сексуално узнемиравање конобарице (мађарске националности) на радном месту (иза шанка). Пуштен(и) по милости милицајској.

Хоћу рећи, скоро испада да је пре педесет година, под Титом, било више слободе, више менталног простора за одрастање него данас.

Постојале су, међутим, гвоздене идеолошке границе означене "угаоним камењем" -  Тито, самоуправни социјализам, братство-јединство, НОБ, СКЈ, несврстаност. То се морало чувати "као зеница ока свога".

Ми нисмо имали политичку коректност, ми смо конзумирали политичку подобност. За све, од стипендије до запослења, тражила се оцена твоје  политичке подобности.

Испод тога, егзистенција се решавала рођачким и земљачким везама, са коначним циљем у животу: бити паразит.

Са друге стране, моја генерација скоро није ни знала за "ризично понашање". Дешавало се, наравно, да се дечаци потуку, али какве штангле, боксери, бе(ј)збол палице, ножеви и утоке... и, тек смо начули да има да се пуши "трава".

Погрешне идеје су робијањем већ одавно биле искорењене. Вештина дресирања омладине штапом и шаргарепом ушла је у климактеричну фазу.

Ми смо, право речено, одрастали као телад испраних мозгова. Као највећу шикану и "робију" смо доживљавали обавезу ношења школских блуза и шишање. А да су надлежни били паметни да нас пусте, ми би се сутрадан појавили у једнообразним фармеркама и "горњацима" (тексас јакнама), набављеним у истој продавници у Трсту. Потпуно униформисани. Прилагођени. Сем за фризуре. Ту нико није могао да нас прилагоди. Наша снага била је у чупавим косама. Моје овлаш описано `литерарно` искуство тек је безначајни мало продужени провинцијски инцидент са певањем и хапшењем у завршници.

Гимназијалци нису нарочито били орни за омладинске радне акције. Правилна оријентисаност је била омеђена ликовима Ива Лола Рибара и Че Геваре, а слободоумност се очитовала у надменом упражњавању декадентне западне музике.

Урбана омладина је, као што је познато, слушала Радио-Луксембург, потајни сан сеоских и приградских бендова је била Зајечарска гитаријада ("Купила ми мама електрични гитар/Па ме шаље у Зајечар"). Некако се већини сан није остварио. Недостајала џексна да се боље навежбају.

За утеху, ваљала је и Србобранска гитаријада.

За други ешалон напредне омладине америчка кошарка је била слатка тајна. Ја сам се са једним другом посвађао око питања ко је бољи - "Харлемовци" или "Глобтротерси". Обојица смо били у праву. Тај кошаркашки циркус се звао "Harlem Globetrotters".

"Kрајем  60-их  и  током  70-их  година  прошлог  века  Илија  Станимиров  (1953)  је  био  главни  ди-џеј  на  игранкама."

Када се Илија Станимиров похвалио да је постао диск-џокеј у надаљском диско-клубу, Жаре Пивнички му се подсмехнуо "*ебем ја те коње које 'ш ти јашити!". 

Толико смо били упознати са савременим трендовима.

Девојчице су поносито носиле мини-сукњице и у њима комотно седеле у школским клупама. Како су се осећали школски другови у таквом окружењу нико питао није, а те муке још се памте.

И свака субота је била радна. После су нас растеретили.

Парадигма или живи артефакт тако васпитаване социјалистичке хипокризије је кантаутор Ђорђе Балашевић. Као некој јефтиној пластичној новогодишњој јелци са чипом, укуцајте му одређену годину, и чућете опус песама камелеонски прилагођен датом политичком тренутку.

...“Рачунајте на нас...“

Кад гледам овај гимназијски лист по лику XXI века, учини се да је време спавало педесет година. Као да гледам хербаријум сасушених писмених задатака.

А време није спавало, било је будно и хиперактивно.

Данас није ништа мање "друштвено неприхватљиво", ризично, прећи преко граница омеђених идеологијама "европских вредности", мултикултуралности, људских права, космополитизма, згражавања над националистичким лудилом деведесетих. Тих пет-шест зеница ока нашега опет нам ваља себично чувати. Са друге стране, супротно "срећним седамдесетим", деца су данас потпуно незаштићена од ослобођеног физичког, психичког, хемијског и медијског насиља. Друштво и породица се разарају незадрживом етичком и моралном ентропијом.

Дечак звер (17) - исекао вршњака па спавао у крвавој мајици

Данас дете док оде и врати се из школе суочи се са више неприлика, страха и увреда, него моји другари и ја за целу школску годину. Ако се кући врати несмркнуто и стабилно, без модрица, без нове укуцане идеје да је "геј о-кеј" или са шареним флајером у руци какве проусташке NVO која је агитовала по школи, можете бити задовољни даном.

А живот кључа, друштво кркља и ломи се.

Како би поменути лист изгледао, питам се, да су пустили децу да га сама "осмисле"? Шта би све покуљало из њих, по свим рубрикама?

Шта би писали о ЕУ и НАТО?

Шта би написали о нашем друштву, социјалном терору деце богатунске или корупцији?

Шта би писали о насиљу, ако би смели од својих другова?

Како би изгледала њихова страница о музици или лектири?

Шта би написали о нама, родитељима?

Коначно, како би изгледала њихова слика себе?

Не може.

Гимназије, задато, праве од будуће нам елите полупечене медиокритете.

Затим их чека универзитет са директивама "Болоњске декларације", да их коначно закалупи у бодове и запече у главу.

Свирај то опет, Ђоле.