НОВОСАДСКИ ОКТОБАР 1988.

 

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Јевропи - Ђура Јакшић

Прошле су тридесет три године од догађаја у Војводини који ни до данашњег времена нису крштени одговарајућим називом. Познати су као "Антибирократска револуција" или "Јогурт-револуција" или "догађање народа". Такви називи могу послужити за брзу идентификацију феномена, али не детерминишу суштину војвођанских бурних друштвених гибања. О некаквом "антибирократизму" нема говора. То је етикета типична за тадашњи партијско-бирократски новоговор. Народно узбуђење је тог часа било далеко од спремности на револуционарну промену система. Револуција би значила рушење и укидање дрезденског конструкта САП Војводина, али о томе, на највећу жалост, није било говора.

"Јогурт-револуција" је иронична пошалица. "Догађање народа" је поетско-политичка експресија.

Парадокс везан за АБР (анти-бирократску револуцију) да се о њој често говори и пише, али да не постоје озбиљнија научна штива на задату тему. Бар нема анализа које нису сасвим утопљене у комунистички идеолошки дискурс.

Сматра се, по доминантној већини аналитичара, да је најмање било Новосађана на митинзима 5. и 6. октобра 1988. године. Покренуо их је из Бачке Паланке Михаил Kертес, а циљ је био смена војвођанског руководства. Све је то био део шире тзв. антибирократске револуције, а њен крајњи исход био је учвршћивање на власти Слободана Милошевића. Протести су у почетку имали демократски потенцијал, покренут социјалним незадовољством различитих група: индустријских радника, Срба с Kосова, али је временом све добило политичку конотацију. Тај потенцијал је злоупотребљен од стране недемократске власти, значи ради учвршћивања власти Слободана Милошевића и радикализације сукоба тако да од тада практично креће радикализација и спирала сукоба између република.

Укратко, Милошевић и "јогурташи" су изазвали грађански рат у Југославији.

Kада је 1983. из привредно-политичке зоне коначно упловио у чисту политику, Слободан Милошевић понашао се ригидно титоистички. Наступао као ново „сиво одело“ у партијском апарату — опрезан бирократа који је понављао титоистичке пароле „братства и јединства“ и који је био виђен као борац против растућег „српског национализма“. Стамболић га је користио за интерне прљаве послове и фракционашке борбе. Чињеница је да је Милошевић гушио српски бунт који се од 1982. са Kосмета ширио на целу Србију. Остаће запамћено и да је забранио издавање дела Слободана Јовановића.

Иван Стамболић је својом политиком омогућио прогон Срба са Kосмета, уз истовремено дивље насељавање Албанцима. Ту и такву политику Слободан Милошевић је беспоговорно бранио и спроводио. 

Опште мишљење је да се Милошевићева иницијација у "велкосрбина" догодила 24.априла 1987. у Kосову Пољу чувеном реченицом „Нико не сма да вас бије!“. Милошевић сигурно није покренуо српски одбрамбени бунт који је трајао већ пет година уз значајан отпор „Слобе-Србина“, већ је зајахао на његов незадрживи талас, скренуо га и упропастио. Искористио је српску муку да избије на врх власти и почисти све противнике, међу њима и оне који су га направили.

Однос Милошевића и његовог окружења према Ђорђу Мартиновићу довољан је показатељ колико су сурови и лажни били према Србима.

Његова преварна политика брзо је препозната и само после годину дана започео је анти-милошевићевски покрет отпора.

За разлику од других жаришта, предводници деструкције Србије у Војводини су били већином Срби. Не само они, али су у бирократији покрајине фигурирали у већем сразмеру од српске популације у Покрајини.

Разсрбљавање је био системски процес који је већ метастазирао. Срби су у Војводини постали народ другог реда. Ко се преобратио у Војвођана/Југословена, њему је било добро, упорним Србима никако.

Ја сам 1981. једини у општини имао личну карту исписану ћирилицом. Општинска комитеја поводом тога констатовала "да су се појавили случајеви у иначе нашој национално складној заједници". После седам година добио сам наређење од директорке предузећа да морам да пишем латиницом "јер је то пословно писмо". Или отказ.

На другој страни познат ми је случај општинске службенице која је завршила гимназију и правни факултет у Новом Саду, али српски није уопште знала. Зато што није знала српски језик, није ништа радила. Ипак, имала је већу плату од колегиница истог ранга због "познавања језика средине". Тако су се прожимале културе у мултинационалној и толерантној Војводини.

Није тешко из ових малих примера разумети како је функционисао ситем привилегија и шикане. Пошто су процеси отцепљивања и националног уздизања у другим републикама одмакли предалеко и нису се могли више игнорисати, а на Косову и Метохији је стање било ужасно, у Војводини је тло постало погодно за национални бунт. Никакве то везе није имало са социјалним незадовољством и сличним стварима по еуропском моделу.

Отуда, најприближнија ознака на савременом новоговору гласила би "анти-аутошовинистичка побуна".

Михаљ Кертес на демонстрацијама 1988.

 

Као архетипски модел интерпретације АБР у кривом идеолошком огледалу може послужити новији урадак професора мариборског и новосадског Универзитета, Сергеја Флере "Удба и антибриократска револуција". У једом полит-коректном изричају, посебно недостојног за једног универзитетског интелектуалца, Флере понавља редом, реченицу за реченицом, све стереотипе и флоскуле везане за АБР, не хајући за елементарне чињенице.

На почетку чланка Флере нас опомиње да су "прво дошли попови". Затим су књижевници и различита тумарала мутила воду, али "...Док су остала хтења била усмерена првенствено на издвајање из Југославије и крвавог расплета који се приближавао, овај је настојао да овлада целом Југославијом. То је била „антибирократска револуција“, покрет митинга који је почео међу Србима на Kосову и Метохији, и ширио се ужом Србијом, Војводином и Црном Гором."

Не, нису прво дошли попови. Јесу се појавили и срчано стали испред народа, али се "Хрватско прољеће" догодило знатно раније, 1971.  године. Под тим притиском написан је Устав 1974., који је од свих република направио државе сем од Србије. Србија је доведена у понижавајући положај, поготово "ужа" Србија илити "Србија ван покрајина", као су тада политичари називали тај сиви простор. Србија ван себе. Ни један народ не би такво тлачање трпео зарад мира у кући тако дуго као српски народ. Једном је ипак морало да прекипи. Због неслагања са тим новим уставом, људи су слати у затвор по партијској линији. Случај професора Михаила Ђурића је широко познат, па је познат и грађанерским теоретичарима. Из препознатљивог разлога нико од њих ево деценијама не помиње часног професора.

На челу националистичко-сецесионистичких покрета широм СФРЈ били су листом високи функционери КПЈ (са изузетком Алије Изетбеговића), официри ЈНА и шефови републичких УДБА.

У Војводини је врло значајна фигура, dramatis personae такорећи, био Томислав Марчинко, Војвођанин из колонистичке усташке породице досељене у Срем током WW2, који је 6. октобра 1988. главом без обзира побегао у Хрватску, тамо експресно постао глодур Туђмановог ратног пропагандног апарата на ХРТ и аутовао се као усташа. Како теоретичари заобилазе ову цртицу из контекста побуне? Митингаши компромитовали свој "демократски потенцијал" борећи се против усташе?

Флере негира да је покрет Срба са Косова био аутентичан, већ комотно објашњава да је од почетка био спонзорисан од стране велико-српског политичког руководства Србије и под командом УДБА.

Да би појачао свој став, Флере се позива на особит ауторитет, знаковиту Сабрину Рамет (која је можда највише историјских радова о распаду Југославије написала): „Милошевић је покупио неколико стотина Срба на Kосову и довео их у Нови Сад, где су (у јулу) организовали дводневне против владине демонстрације“.

Сама формулација "покупио Србе" показује став нетрпељивости, презира, ниподаштавања српског народа. Ми смо бесловесни подљуди које луди политичари скупљају као улични псећи чопор и нахушкавају на уредне грађане. Тако нас види уредна Сабрина Рамет, неприкосновени ауторитет за новију балканску историју.

Како такви експерти попут Сергеја Флере и Сабрине Рамет нису закључили на основу очитих демографских података, пописа становништва, које су размере прогона и терора над Србима на Косову и Метохији? Патње тамошњег нашег живља су аксиом. Ништа слично се у Европи није догађало. Чак је и "панонски морнар" Ђорђе Балашевић 1986., потресен живим сведочењима тих људи, певао "Не ломите ми багрење". Ништа природнијег и људскијег нема од очајничког бунта тог народа. Да Европа није тако лицемерна и бездушна, стала би уз распети народ, не би га упоређивали са псећим чопором.

Изгледа да нема очитијег доказа да је нешто намештено од аутобуса и сендвича. "Аутобуски превоз, џепарац, сендвич и пиво – за све учеснике. Једино локално партијски моћници и републичка Удба могли су тако нешто да обезбеде и ускладе, да су стизали у исто време, да је деловала цела логистика" - Истиче Сергеј Флере. Колико су за њега значајан доказ аутобуси и сендвичи (с јогуртом, додали бисмо), показује поентом у последњој реченици свог чланка: "Уосталом, због одсуства реформе Удбе тај „патент“ делује до данашњег дана - Аутобуски превоз, џепарац, сендвич и пиво – за све учеснике".

Може тако да буде, ал' не мора да значи.

Питање је како су аналитикуси са сигурношћу проценили да је на протестима у Новом Саду било најмање Новосађана? Којим су они алатима разлучили који су колонистички а који неколонистички Новосађани? У сваком случају, потписник ових редова је сретао много  јогурт-револуционара, знанаца из виђења, када се нешто касније кренуло у борбу против Милошевића. По општој теорији свега Сергеја Флереа, и у тих десет година (1990-2000) демонстранте су спонзорисали локални политичари а њима је командовала УДБА? Милошевић је дакле плаћао аутобусе и подвоз за демонстранте против себе?

Да су се снажно уплитали и једни и други (и трећи), нема спора, није реално да је опозициони корпус херметички затворен и имун од "бушења". Доминантна улога политичког врха је била неспорна при крају војвођанске побуне, када су предузећа почела са организованим наступом радника. Међутим, Милошевић је само пар година од преузимања власти (9. марта 1991.) био присиљен да моли Стјепана Месића да одобри употребу тенкова на београдским улицама. Да је УДБА имала толику моћ над народним масама, до овог понижавајућег Милошевићевог вапаја не би дошло.

Питање је да ли су други отуђени и међусобно сукобљени делови УДБА дејствовали "на овим просторима"? Тиме се нико од не бави. Тај пробем није постојао. На терену се међутим војвођанска служба борила против републичке службе. Можемо се опет послужити анегдотским  личним искуством. На митингу у Врбасу наступио сам са неким големим транспарентом. Одмах ме је заскочила бројна група фоторепортера (носили стикер "press") која ме је усликавала из свих позиција. Следеће недеље сам прелиставао све новине да видим као сам изгледао на митингу, али на моју непријатност, и поред обимних извештаја, очекивана фотографија је изостала. Онда ми је један добронамерни познаник који је радио при служби, дискретно послао поруку "Бато, смири се мало, видео сам цео сто са твојим сликама, све А4 формат!". Да се није "догодио народ", мени би се догодила Сремска Митровица и Тривун Ивковић.

Како мисле цењени теоретичари да у своје теорије уклопе чудну појаву Војислава Шешеља који се отворено ставио на страну "аутономаша"?

Ето, тако је било у Србији 1988 године.

Шта се 5-6 октобра 1988. догађало у Новом Саду, углавном је познато.

Нигде нећете наћи мале приче које су чиниле таквим какав јесте био сукоб народа и политичке врхушке Војводине испред Спенса и Бановине.

Никада се није догодио чуднији сукоб милиције и демонстраната. Ми смо као покушавали да се пробијемо, они су нас као спречавали. Тако да смо се гурали. Притисни једни, одупри се други. Па контранапад. Нешто као дисциплина радничких спортских игра. У једном моменту притисак је био страховит. Ми из првих редова смо били под толиким притиском да смо одигнути од земље. Тада је једном милиционеру пукло ребро. Чуло се како је пукло. Човек побледео. Вичемо "Стани! Стани! Повређен човек!" Стану сви, размакну се, повређеног колегу другови изнесу из гужве. Ми наставимо са гурком.

Али, војвођанско политичко руководство маневрише у изгубљеној позицији, одуговлачи са оставкама, све верујући да ћемо се уморити и да ће се све флаше испразнити. Тада су почели да пуцају прозори на Бановини. До краја, та лепа и господска зграда личила је на "Нимиц" у последњим тренуцима. Да су још аутономаши одуговлачили, Бановина би горела, не треба сумњати у то. Данас се исти који су се преко слупане Бановине дочепали власти згражавају над догађајима 5. октобра 2000.

Око поноћи, на степеништу случајно стојим поред Ђорђа Шћепанчевића (нисам га познавао, а ни он мене). Неко га зове, нешто се договарају. Пошаљу нас пар најближих на неки задњи улаз, оданде изведемо двојицу политичара. Никад нисам сазнао који су. Одведемо их, дословно обезнањене од страха, у неку кафану. Хајде попијте по вињак, смирите се, нећемо вам ништа. Хоће они да попију, држе чашу са обе руке, и опет им се просипа. Ето, такви су хтели да имају своју државу, да командују војском и реконструишу српску свест.

У један сат и дванаест минута објављена је њихова капитулација. Олакшање.

Табла са натписом "Улица 28. фебруара 1874" је скинута.

Општински Одбор СКЈ Темерин први је дао подршку аутономашком руководству. Уколико се у митингаши са Косова појаве код нас, имају се пиштољима отерати. За њих, ја сам био непријатељски елемент. Дошао је седми октобар и ОО СКЈ Темерин је колективно ревидирао ставове и подржао Слободана Милошевића. Преко ноћи, постали су највећи чувари српства. За њих, ја сам био непријатељски елемент. Људи који су иза капије пратили како се скупљамо и одлазимо на митинге, стајали су иза капија и пратили како се скупљамо и одлазимо на демонстрације.

Таква је у стварном животу била "антибирократска револуција" и "политичка диференцијација".

Питала ме колегиница из фирме "Хоћемо ли сада сви морати да пишемо ћирилицом?" "Не. Само мене нећете више присиљавати да пишем латиницом!". Био сам наиван.

Ипак, тада је спречено отцепљење Војводине од Србије. И спречен је грађански рат на тлу Војводине. Мало ли је?