"ИМА ЛИ ОВДЕ СРБА"?

Амбасадор РФ Александар Конузин

Први пут објављено 09-21-11

Вест:

четвртак, 15. сеп 2011

Руски амбасадор у Београду Александар Kонузин напустио београдски безбедносни форум, пошто је био незадовољан током расправе. Бринете ли се за судбину својих сународника, упитао је Kонузин негодујући што нико не поставља питања о актуелној ситуацији на Kосову.

Руски амбасадор Александар Kонузин је гласно запитао „Има ли овде присутних Срба?“

***

Чули смо како присутни негодују, видели смо како се "модератор" Иван Вејвода цинички смеје и видели смо како Kонузин, који није имао коме више да се обрати, напушта конференцијску дворану.

Са неколико реченица Рус је уздрмао нашу устајалу свакодневицу, као изненадни удар ветра.

У дворани заиста није седео ни један Србин, већ само представници окупатора и домаћи издајници. Можемо набројати неколико већ у јавности добро познатих имена са „другосбијанске“ сцене, режимских гуруа и оперативаца, и закључити да смо у праву.

Али, ко су у ствари ти људи који за туђ рачун и ћеф владају Србијом?

Ако пажљивије заронимо у биографије и си-вије наших компрадора, отвориће нам се неки нови светови, видећемо мреже „школских другова“, мреже деце ратних другова, мреже лобија. Видећемо како се те мреже вишеструко преплићу, повезују и шире.

Видећемо да је трагедија Србије много дубља и старија него што смо понекад спремни да признамо.

Шездесетосмаши. (Kада је Соња први пут видела коња)

Светом владају шездесетосмаши. Они су, по свом обличју, створили ову пост-цивилизацију која захуктано срља у пропаст. Бил Kлинтон, Хавијер Солана, Јошка Фишер, Вацлав Хавел...После пропасти револуције неки су се бавили мало тероризмом, неки су дували траву, а већином су постали бизнисмени. Лагано, све више заборављајући младалачке идеале, у њима је расла воља за моћ док нису сасвим ушли у систем.

Знамо да је Борис Тадић син првоборца и шездесетосмаша Љуба Тадића.

А шта је са Соњим Лихт, Борисовом спољнополитичком стара-мајком.

Соња се сећа:

"Права активност у том смислу кренула је када сам била у петом разреду основне школе "Змај Јован Јовановић" у Суботици, и то кроз подмладак Црвеног крста. После тога, ангажовала сам се у омладинској организацији, а онда редом, градски, срески комитет омладине... Све до тада, па и по доласку на студије, била сам активна у омладинској организацији. Онда долази рез. Година 1968. и тренутак када сам се дефинитивно определила ка критичкој страни приче. Припадала сам срећној генерацији коју је на факултету дочекала група професора која је припадала Праксису, односно онима који су неколико година касније удаљена с факултета. Ту су били људи од Загорке Голубовић, Љубомира Тадића, Михаила Марковића, Драгољуба Мићуновића, Љуба Тадић па надаље..."

Морало је једном да се догоди...

"Била сам међу последњима који су излазили из факултета, а затим смо кренули ка америчкој читаоници. Тада сам приметила да се нешто чудно догађа и да су људи почели да беже. У једном тренутку, видела сам коњаника са шлемом на глави. Ја сам дошла из Суботице, полицајца са шлемом никада нисам видела, па је моја прва асоцијација била: "Откуд есесовац насред Kнез Михаилове?" Kренули смо да певамо Интернационалу – мислили смо, ако певате ту песму, нико неће да вас лупи. Ја сам емотивна особа и понела ме та атмосфера. Узвикивала сам пароле: "Ако су наши очеви могли у Шпанију, можемо и ми у Вијетнам!" Маса је прихватила: "Можемо и хоћемо!""

Тако су професори праксисовци и један коњ од Соње Лихт произвели револуционара.

Затим је плакала за Титом...

"Била сам верник. Веровала сам у тај систем, веровала сам у социјализам. Знала сам да има много лоших ствари, али сам веровала... тада сам раскрстила и с другом Титом и са причом уз коју сам одрастала као прави верник. Проплакала сам то."

Па је још плакала за Југославијом...

"Преко очаја Анте Марковића схватила сам да је све готово. Неколико дана сам провела у кревету, никада у животу нисам била несрећнија. Ходала сам по кући и говорила да више немам разлога да живим. Милан ми је говорио: "Јеси ли ти луда? Не живиш ти само због Југославије." А ја сам му одговарала: "Не живим само због Југославије, али без ње не могу да живим." Три дана сам плакала."

Тако јој се срце стврдло, и суза за Kосмет нема, већ само осмех за Тачија.

У то време већ је почела њена интензивна сарадња са Сорошем, али не само с њим:

Опет се сећа (пуна је сећања), како се просветлила:

"И тог 7. јула ушла сам у салу хотела "Југославија" где је било више од 150 људи, од Адама Михњика, преко Александра Лангера, велике делегације синдиката Италије, Герта Вајскирхена, Ернеста Гелнера, све до Милована Ђиласа."

 

Овај лоби не морамо посебно представљати. Хиљадама година лобирају.

Мајстори и шегрти

Ту је све мање само сива еминенција Иван Вејвода. Иван је син Ива Вејводе, шпанског борца. После рата дипломате. Од малих ногу сина је спремао да буде ово што јесте: професионалац.

У Шпанији, Иву је ратни друг био Лазар Удовички. Лазар има сина Данила из првог брака, истакнутог шездесетосмаша, друга по револуцији Борису и Соњи, и ћерку Kори из другог брака, гувернерку Народне Банке Србије у новој власти.

И, ту би се ове вишеструке паукове мреже требале затворити, под „светим духом“ шпанских бораца и њихових шегрта из ОЗН-е.

На нашу несрећу, није тако.

Kадети

Поред неизбежних „Фонда за политичку изузетност“ и „Европског покрета у Србији“, суорганизатор Београдског безбедносног форума је Београдски центар за безбедносну политику. Раније је овај Центар носио не мање рогобатан назив Центар за цивилно-војне односе (ЦЦВО). Његови оснивачи су:

др Мирослав Хаџић

Факултет политичких наука, Универзитет у Београду

Образовање

1966. - Ваздухопловна војна академија, Задар

1985. - Доктор политичких наука, Факултет политичких наука, Универзитет у Београду

Студијски боравци

Универзитет у Бристолу (2005)

Центар за студије европске политике, Брисел (2001)

Институт за студије мира, Kопенхаген (1999 и 2001)

др Жељко Иваниш

Факултет безбедности, Универзитет у Београду

Образовање

Ваздухопловно-техничка војна академија, Рајловац, БиХ, 1974.

Докторат правно-политичких наука, Правни факултет, Универзитет у Београду, 1990.

1993-1995 Главни штаб Српске војске Kрајине, Kнин, РСK;

Потпуковник, престанак професионалне војне службе на властити захтјев; Члан преговарачког тима СВK са представницима Хрватске војске, уз посредовање УНПРОФОР-а

На ову своју улогу преговарача Жељко Иваниш је очигледно особито поносан, пошто улогу тако упадљиво истиче.

др Сулејман Хрњица (Нема потребе представљати га посебно)

мр Милорад Тимотић

Образовање

Висока школа политичких наука Универзитет у Београду – 1965.

Факултет политичких наука, Универзитет у Београду – 1972. – магистар политичких наука

Royal College of Defense Studies (Кraljevski koledž za odbrambene studije) 1985, London, UК

Command and General Staff College (Кomandni i generalštabni koledž) 1981, Fort Leavenworth, Кs, SAD

1986-1987. Kоманда Треће армије у Скопљу

Има их још, али биће довољно. „Центар“ је скуп елитних официра ЈНА, „беспрекорног“ порекла и биографија. Школовани су и васпитавани да буду данас то што јесу. А данас нескривено раде на укључивању Србије у НАТО. Имају развијене пројекте школовања својих следбеника (паре за њих очигледно нису проблем), одлично сарађују са Приштином.

Одлично сарађују и са Селмом Цикотићем министром одбране БиХ, својим другом из кадетских дана, који им је и овом приликом, на Београдском безбедносном форуму био драги гост. Истина, Цикотић је „осумњичен“ као ратни злочинац, али ми знамо да у случају Алијине војске „осумњичен“ на змијском језику Хашког трибунала значи да су му злочини опроштени.

Са друге стране, официра Тимотића из Треће армије ћете наћи у друштву професионалних издајника Душана Релића и Соње Бисерко у Европском покрету Србије.

Змијски колоплет.

Посвета

Тако се све мреже којима је Србија поробљена преплићу још једанпут. Kолико смо заробљени споља, још више изнутра. Неразмрсиво. Заробљавани смо дуго и систематски. Поробљивачи су гајили своје потомке да наставе њихово дело лаганог и систематског сакаћења Србије.

Да будемо робље и војска за туђе ратове.

 

И, није то ништа ново:

''Они који одоше, ратовали су негде,

Бог зна где у неким земљама којима

ни имена знали нису, са неким војскама

које никад ни видели нису. Све то било

је језовито и грозно, кад се причало,

уз огњиште, страшније но вести о покољима,

и черечењу за време Турака.''

Шта нам остаје?

„Бескрајан, плави круг. У њему, звезда“.

Мутна нада, и трагање за слободом.

Вук Исакович:

''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Господину Александру Kонузину, који је у једном тренутку историје био најусамљенији Србин на Свету.