СИЛОВАЊЕ СРБИЈЕ

СИЛОВАЊЕ СРБИЈЕ


О срамном и трагичном путешествију Вучићевом у Америку прича је заокружена. Најконцизнију оцену дала је главна уредница “Русија данас” Маргарита Симоњан: „Не спрдајте се са Вучићем, и он и Србија су силовани тамо“.

Американци су скоро сигурни да су већ ту, у равни с Богом, још мало па ће и њега покорити, и није чудна њихово холивудско силеџијство.

Вучићу се међутим ни из ког разлога не може опростити што је дозволио силовање Србије.

Обичне људе је срамота. Дубоко су депримирани.

Аутошовинисти се наказно ругају, иако су и они силовани.

Опозиција ћути, свесни да би они поступали као и Вучић.

Најгоре су Вучићеве присталице...Цитирамо један коментар о српским пост-акцијама након вашингтонске калварије: "...Поражавајуће је. Више ни сам уопште не знам шта да кажем пред призором тих бића, која као мантру понављају једно име док су уједно пуни разумевања за велеиздају збиља џиновских размера коју спроводе соц-радикали, тј. управо милошевићевске снаге, удбашки криптокомунисти. Неки чак неће ништа ни да виде. Kао да нема ове срамоте. Неки траже заумна објашњења, пресипају из шупљег у празно, објашњавају да "ово није ништа", да је мал' не све сасвим у реду. То је непојамна бестидност. Одвратност тих огавних створова и њина потпуна равнодушност према Србији. То је екстремно мучно. Њима је важно искључиво једно - а то је да издајничка клика којој припадају остане, ако је икако могуће, до века за кормилом ове земље. Додуше, то је немогуће. Ако се они одрже у неком дужем периоду, Србија, па и српски народ, заиста ће бити у опасности да се претворе у нешто постегзистентно, у неку врсту живог мртваца који пуко аутоматски егзистира без икаквог разлога и смисла. Већ данас смо томе врло близу, а ако се продужи са оваквом владавином, бићемо у опасности да нас уопште и нема; да као народ нестанемо. То је црна, али не нереална могућност. Тако ми то изгледа. Људи за кормилом ове земље, вредности које ти људи доносе, начин на који воде државу и обликују живот у Србији - све то уопште не обриче будућност, већ обратно одумирање и гроб. Ругоба која се утискује у Србију од стране власти, у душе и тела, заправо уопште не заслужује да траје. То не треба да траје. Да живи. Ако смо то неспособни да превладамо, да исцелимо себе и своју државу, онда је питање и вреди ли да живимо, има ли икаквог боговетног смисла обитавати као нискост и ругоба. Ја мислим да нема. Због тога, дакако, држим, да морамо да покушамо са исцељењем, са упуштањем у дело преображења, које би, разуме се, морало да укључује и затирање самог семена ругобе и подљудског недуха који пустошећи дрма Србијом. Наш главни задатак: он не укључује само изградњу у ново, у здравље и надмоћни живот, већ и затирање идеолошких опција које су нас довеле до ове срамоте, до овог големог националног пораза. Kомунисти, криптокомунисти, социјалисти, радикали, чедиоти, другосрбијански одрођени либерали, по мени уопште не треба да постоје. Треба учинити да они умру. Убити их и добро се потрудити да случајно у будућности не васкрсну. Једном смо имали такву прилику, али прилика је нажалост пропуштена. Можда ћемо имати још једну. Трећу вероватно нећемо."

Без сумње је тако. Но, можемо ли, имамо ли снаге?

Прво за чим човек посегне је доброта. Људи, рећи ћемо, па ово је и ваша земља. Мора земља да се брани.

Дакле, најбоље би било да Александар Вучић и његова етнократија схвате да нису кадри да буду државници и да се људски повуку.

Уместо тога, видимо како су се дворске креатуре растрчале по националним фреквенцијама да "објасне" како смо "извојевали још једну победу" и сличне бесловесности. Вучић је у толиком нокдауну да јавно прича како му је Трамп подметнуо лажну фасциклу. Па и да је тако, све што може да се каже таквом лудану је: иди човече, иди, колико те ноге носе, што даље од Србије.

Не, неће. Ни он ни његови саплеменици не помишљају на повлачење. Никада им није ишло боље, никада није лепше радила формула "у се, на се и пода се!", за њихов подљудски недух то је врхунац успешности.

Ако сами неће да сиђу с власти, могу ли се уклонити некако друкчије? Да би објаснили ситуацију, позваћемо се на демографске податке.

1910. године краљевина Србија је имала нешто мање од три милиона становника, а главни град Београд 90.000 становника. И та мала сељачка земља победила је три царевине, ујединила сво српство и створила доминантну државу на Балкану и средњој Европи. Знали су тадашњи Срби шта хоће, били су потентни и паметни, спремни на жртву.

Озбиљно је питање, како исти народ не може да обори један штеточински режим и успостави патриотску власт?

Демографске промене су последњих осамдесет година толико дубоке, да морамо да кажемо да се не ради више о истом народу.

Ситуација је следећа:

Региони Србије   Извор: Википедија  
 
- Шумадија и западна Србија имају два милиона становника. Срба има 1.800.000 и то је остало од српског државотворног бића. Остало су националне мањине и/или изрођени Срби.

- Јужна и источна Србија има нешто мање од 1 600.000 становника, од којих су 1.400.000 Срби.

Дакле, у ова два региона има тек нешто више од три милиона Срба, тачно колико и пре сто десет година. Скоро да је само овај један податак довољан да покаже у каквој се националној катастрофи налазимо. Опкољени су набреклим агресивним етничким групама од Шиптара и муслимана под заштитом НАТО, до у последње време појачано сепаратистичких Влаха и Бугара. Са севера су под притиском грађанистичког београдског аутошовинизма.

Не треба изгубити из вида да је становништво све старије и тиме подложније утицају медија.

- Срби са Косова и Метохије су од наших власти предате Шиптарима на милост и немилост.

- Београд има око 1.600.000 становника. Узалудно је у Београду тражити некакав патриотски ослонац; гледати колико ту Срба живи. Већина чак и не зна да су они, што се уже-завичајног порекла тиче, Шумадинци и да живе на "Шумадијској греди". Не интересу је их. Радије се деле по градском крају у коме су одрасли. За даље они су, Боже мој, "грађани света". У реалном животу заправо, већина се још држи завичајних веза са Динаре, одакле су масама стигли после Другог светског рата. Након последњих ратова тај динарски живаљ је још више срозао ионако сељачко-малограђански поратни Београд. По несрећи, Србија је београдизована. Београђани држе кључеве Србије. Држе их нехајно и мрзовољно. Сметају им ти кључеви. Воле параде педера, не воле војне параде. Можете ли рећи да су Београђани чврсти у вери, паметни и потентни, спремни на жртву? Колико знате Београђана спремних на жртву? Сва политичка и сва "национална" елита стиснута је међутим у пар смрдљивих градских квартова. Хоће ли се они жртвовати на "олтару отаџбине"? Ко од њих иде у шумадијска села да чује преостали народни зов? Да види Отаџбину? Ма, и кад оду у шумадијска села, иду да се шепуре и отворе неку трафо-станицу или ћуприју преко потока, који су великодушно подарили сељацима, као што би отишли по политичкој обавези у неку бушманску забит. Можете мислити ситуацију да Александар Вучић пита за мишљење неког српског домаћина, камоли да конципира политику како је некада било?

Истина је, у дубини Србије се праве неки чудни и наизглед непотребни путеви који не воде никуда. Праве се по наређењу Американаца, њиховим кредитима, значи нашим парама. Ако се боље погледа, ти путеви воде америчке тенкове ка Русији. Али, када се још пажљивије погледа, види се да Вучић прави логистику за Велику Албанију.






- Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина, је титоистички атавизам кога "Војвођани" не желе да се ослободе.

Војводина има око 2.000.000 становника, од којих су 2/3 Срби. Али, слаба вајда. За њих је идеја о укидању аутономије, иначе потпуно непотребне и оптерећујуће у једној тако малој држави каква је Србија, светогрђе. Никакве идеје о српском уједињењу у Војводини немају корена. Заборавили су они старе идеале, ако су их икада и имали. Радије би се ујединили са Републиком Српском под окриљем Беча, па чак и Загреба, него да укину неприродну границу према "ужој" Србији.

Отуда, у датом окружењу, немогуће је оформити широку националну политичку платформу, са јасним србијанским кодом. Не може, јер су Шумадинци од 1944. дискриминисана мањина у сопственој држави. Још горе, чак ни грађанским ратом, силована Србија не би могла да се ослободи оних у Србији који је држе спутану док је странци силују. А и ти, страним силеџијама послушни асистенти силовања, номинално се зову Србима.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА