ШКАЉАРИЗАМ
ШКАЉАРИЗАМ
Има скоро десет година како сам на страницама несретног НСПМ водио безуспешни рат да назочној свесној патриотској елити објасним да Бранкица Станковић спинује, "инсајдерски" раскринкавајући хулигане са навијачких трибина. Узалуд сам објашњавао да су њена мета искључиво оне групе навијача које имају снажну патриотску мотивацију, а не бави се оним групама, које колико год су опасне и подле, не угрожавају "наш пут у Европу", нити бране српство. Истина је - показале су демонстрације против педера- добро организована група од 5-6 хиљада навијача може да се носи цео дан са подједнаком сатнијом режимских пандура. Српски мудраци су насупрот учили да "треба бити паметан" па у овој ствари подржати тадашњи режим Б. Тадића и решити хулигане на стадионима, који крње углед земље а деструктивни су по себи за друштво. У сврху доказивања потезан је Хаберманс, па пошто истога ја нисам ишчитавао а они јесу, они су у праву а ја нисам. Узалуд сам објашњавао да не можете решити социјалне разлике и фрустрације на тај начин, али можете скоро сигурно отворити простор на трибинама истим или горим хулиганима, који сада неће марити за народ већ ће бити прилагођени систему. И даље ће то бити хулигани и нарко дилери, али ће бити политички коректни.
И би тако.
Режим је победио, хулигани остали.
Сада ћуте и Бранкица Станковић и патриотски ондашњи моји опоненти. По трибинама се млате нарко-банде пристигле из црногорских припиздина, које буквално владају Београдом, и то је та велика промена.
Још је промена да се ургентно јавља преко свих јавних сервиса да двадесет силеџија по наруџбини пристиглих из околних нам држава, заправо су имали намеру да преливањем насиља на улице оборе демократску власт г. Александра Вучића. Одмах се намеће питање како групица насилника може да сруши режим такве државничке величине попут Александра Вучића кога је срамота колико добро под њим напредујемо, па стога има подршку 57% бирачког тела? Може се поставити и питање надлежним органима како су тих двадесет потенцијалних обарача државе из суседстава, од раније познатих полицијама, у опште ушли на стадион?
И, гле, дан после, али не дан пре, све се зна.
"...Како лист наводи, интереси Филипа Кораћа подударали су се са интересима страних служби, које месецима желе по сваку цену да изазову нереде и нестабилност у Србији, па им је маса људи попут навијачке била одлично средство за то.
Упућени саговорници „Српског телеграфа“ наводе да је „онај ко контролише шипку на јужној трибини способан да стави под контролу масу од неколико хиљада људи, која би, када затреба, могла да изазове хаос на улицама, учествује у насилним демонстрацијама и послужи за многе друге циљеве попут застрашивања политичких противника, притисака на новинаре."
У питању је међутим банални рат две црногорске мафијашке групе, "Шкаљара" и "Кавача". Ништа те људе није брига ни за Србију, ни за српство, ни за "Партизан", већ за премоћ у криминалу.
Једнако, сасвим је наивно веровати да некакве две групе у суштини обичних гелиптера, могу да владају Београдом. А владају по цену да је у међусобним обрачунима црногорским изгинуло вишестуко више Ђетића по београдским махалама него у херојској бици на Вучјем долу.
Не, такво силеџијсто и махнитост нису могући без подршке, заштите и подјаривања од стране онога што се модерним речником зове "дубока држава". Без подршке те 1944. инсталиране "дубоке (поцрногорчене и побосанчене) државе" у Србији, сви ти силници би лако завршили у бајбоцима, смањени до мизерије.
Ничега ту новога нема. Банда била, банда и остали. Национално, неупотребљиви; пре, штеточине. Шепуре се до безобзирности. Немојте питати о којим то "славним биткама" зборе два насумице изабрана Монтенегрина које ћу цитирати, само желим да покажем шта јадни превртљивци мисле о себи:
МРЧО I:
Јуначка и силна Црна Гора никад није тражила помоћ од непријатељске нам Србије но смо ми због њих објавили рат турцима па смо им главе кидали ка тримерком. Јуначка црногорска војска је чувеном битком испред Истамбула побила 100 пута јачу турску војску и тако ослободила Србију од турске окупације а турке потисла према азији
Даде ли нам кад Србија помоћ, било какву, икад?
Што је учињела Србија за Црну Гору, икад?
МРЧО II:
Па велим ти ја. Само смо страдали због њих. Но ти велим да у нашој јуначкој историји нијесмо тражили помоћ од скоро никога а посебно не од Србије. Нијесам ја ни река е ни је Србија икад помогла. Но нам је сметала. Ми окини 1000 главах трускијех а они и покраду па се фале по београду е су и они побили. А они зарати а ми све нашу војску шиљи да се боре за њи ка соколови а они ка кукавице дома сједе. Но нека. Сат смо и се барем отерасили. Сат нам више не сметају на нашу територију но ван ње...
Јуначка и силна Црна Гора никад није тражила помоћ од непријатељске нам Србије но смо ми због њих објавили рат турцима па смо им главе кидали ка тримерком. Јуначка црногорска војска је чувеном битком испред Истамбула побила 100 пута јачу турску војску и тако ослободила Србију од турске окупације а турке потисла према азији
Даде ли нам кад Србија помоћ, било какву, икад?
Што је учињела Србија за Црну Гору, икад?
МРЧО II:
Па велим ти ја. Само смо страдали због њих. Но ти велим да у нашој јуначкој историји нијесмо тражили помоћ од скоро никога а посебно не од Србије. Нијесам ја ни река е ни је Србија икад помогла. Но нам је сметала. Ми окини 1000 главах трускијех а они и покраду па се фале по београду е су и они побили. А они зарати а ми све нашу војску шиљи да се боре за њи ка соколови а они ка кукавице дома сједе. Но нека. Сат смо и се барем отерасили. Сат нам више не сметају на нашу територију но ван ње...
Добро, нећемо питати ко и како им припоји Боку, Паштровиће и коначно, спасе им образ, али се нећемо либити да цитирамо Илију Гарашанина, који се никако није могао сматрати мрзитељем Черној Гори.
У писму Авраму Петронијевићу 3. јуна
1847. поводом доласка групе Црногораца, за које је молио и Симо Милутиновић
Сарајлија да буду примљени, Гарашанин каже:
Из овог се види следеће : Да су ти људи за које је молио Сима Милутиновић-Сарајлија обични просјаци, нерадници, скитнице, неспособни за било какав посао који би захтевао нарочити умни или физички труд, већ им је лакше да иду да пљачкају, јер је отимати много лако, ако си наоружан и недисциплинован, какви су они били. Гарашанин је хтео од њих да направи лојалне и радне грађане Србије, што они нису умели, или нису хтели, већ према личним способностима и афинитетима. У тренутку кад се Србија опорављала од честих ратова, није било паметно на својој територији задржавати проблематичне типове, па макар и припаднике своје нације, јер се мир тек бејаше успоставио и то мукотрпним дипломатским путем, пуним уступака и понижења. Разлика између родољубља Симе Милутиновића-Сарајлије и родољубља Илије Гарашанина је била у томе што је родољубље првог било салонско, песничко, занесењачко, а родољубље Гарашанина мудро, практично и примерено датој ситуацији, то јест дипломатија кад треба, а пушка кад треба, уз промишљену употребу свих расположивих националних ресурса. И наравно, из горе наведеног пасуса се нигде не види да је Гарашанин сматрао Црногорце припадницима друге нације.
И ето откуд цео проблем на трибинама године 2017-те. Како беше 1847. тако и данас.
"Господине.
Ја сам већ издао допуштење, да они Црногорци о коима је ономад реч у министеријалном заседанију била могу овамо прећи. Ово је сад опет друга гомила и ја се не смем сагласити, да се овако премного ови нерадина и просјака овамо у земљу на велико неспокојство нашег народа упусте. Из искуства се зна, да се они никад неће овдје озбиљно да населе, но пошто пробаве неколико месеци у просјачењу поврате се натраг па у повратку почине млоге поаре и тако невредими отиду опет преко границе. Наш народ пак жестоко жали на правителство што оно не забрани оваквим људима овамо прелазити и ово мјеније народа ми морамо уважити, јербо и праведно и не треба ствар до тога да дотерамо, да сам народ буде принуђен мимо свое власти изгонити Црногорце из земље. Г. Милутиновић лако може у соби умствовати о србинству, једнородштву, и шта ја знам још, али то у ствари другојачије стои. Треба најпре ако је могућно гледати, да буду Црногорци достојни пријема у Србији па ћемо и ми заедно са Милутиновићем у смотрењу Црногораца мислити, говорити и творити.
Ово је моје мјеније о Црногорцима, а јошт вам и то додати морам да у свакој чети ајдука на граници има и по гди кои од овакови Црногораца, кои изостану од повраћајући(х) се".
..Ја сам већ издао допуштење, да они Црногорци о коима је ономад реч у министеријалном заседанију била могу овамо прећи. Ово је сад опет друга гомила и ја се не смем сагласити, да се овако премного ови нерадина и просјака овамо у земљу на велико неспокојство нашег народа упусте. Из искуства се зна, да се они никад неће овдје озбиљно да населе, но пошто пробаве неколико месеци у просјачењу поврате се натраг па у повратку почине млоге поаре и тако невредими отиду опет преко границе. Наш народ пак жестоко жали на правителство што оно не забрани оваквим људима овамо прелазити и ово мјеније народа ми морамо уважити, јербо и праведно и не треба ствар до тога да дотерамо, да сам народ буде принуђен мимо свое власти изгонити Црногорце из земље. Г. Милутиновић лако може у соби умствовати о србинству, једнородштву, и шта ја знам још, али то у ствари другојачије стои. Треба најпре ако је могућно гледати, да буду Црногорци достојни пријема у Србији па ћемо и ми заедно са Милутиновићем у смотрењу Црногораца мислити, говорити и творити.
Ово је моје мјеније о Црногорцима, а јошт вам и то додати морам да у свакој чети ајдука на граници има и по гди кои од овакови Црногораца, кои изостану од повраћајући(х) се".
Из овог се види следеће : Да су ти људи за које је молио Сима Милутиновић-Сарајлија обични просјаци, нерадници, скитнице, неспособни за било какав посао који би захтевао нарочити умни или физички труд, већ им је лакше да иду да пљачкају, јер је отимати много лако, ако си наоружан и недисциплинован, какви су они били. Гарашанин је хтео од њих да направи лојалне и радне грађане Србије, што они нису умели, или нису хтели, већ према личним способностима и афинитетима. У тренутку кад се Србија опорављала од честих ратова, није било паметно на својој територији задржавати проблематичне типове, па макар и припаднике своје нације, јер се мир тек бејаше успоставио и то мукотрпним дипломатским путем, пуним уступака и понижења. Разлика између родољубља Симе Милутиновића-Сарајлије и родољубља Илије Гарашанина је била у томе што је родољубље првог било салонско, песничко, занесењачко, а родољубље Гарашанина мудро, практично и примерено датој ситуацији, то јест дипломатија кад треба, а пушка кад треба, уз промишљену употребу свих расположивих националних ресурса. И наравно, из горе наведеног пасуса се нигде не види да је Гарашанин сматрао Црногорце припадницима друге нације.
Коментари
Постави коментар