ДРАГСТОР КАО СУДБИНА

ДРАГСТОР КАО СУДБИНА

 

 

Што се тиче историјске вертикале, политика се вазда бистрила у кафани. Чак и во времја најгорих диктатура Обреновића постојале су такозване "лајаонице", кафане у којима је једино дозвољена апсолутна слобода говора. Дакако да су на горњем спрату били жбири типа Алекса Жуњић, који су кроз оџак прислушкивали јавно мњење. Свеједно, наше националне идеје су се рађале у кафанама, а многе љубавне и родољубиве песме су исписане на салветама или, у тежим случајевима, на столњацима. Све се профанисало када су Хотел Москву заузели Црногорци. Још се ту и тамо батргала десрбијанизована духовност те, такође на салвети, Брана Црнчевић написа епохалне стихове "Некад бејах Циганин, а сада сам Ром/ Каква дивна промена у животу мом!". Али, такви примери су инциденти. Кафане су заузели окупатори. Па су кроз деценије окупацију проширили на рок-музику, дискаће, телевизију и сплавове. У последње време суверено доминирају ријалити шоуовима. Југословенски окупатори Србије су као "Алијени", "створови", то киселином не можеш да искорениш. Тако се народнословна политика, из благодатних кафана изместила испред идејно спарушених, духовно празних и национално дезорјентисаних драгстора. И, ту смо.

Како сам постао политички аналитичар

2009. године стаде ме убеђивати извесни Калуђер, девичанско Калуђеровић, да се укључим на ФСП (Форум српских патриота) и пишем колумне. Ја нисам љотићевац, поготово не у "Динарској" верзији, те је заиста било питање шта ћу ја тамо. У позитиви је било што смо на "Аутономији" Сабахудина Грухоњића, удружени заиста разбивали сепаратистичку фукару. Али, основни разлог мојег отпора беше што сам држао да има школованијих и мудријих људи националне идеје. Вели Калуђер - "Нема". Прегледах све што је било доступно на Интернету, и резултат је био депримирајући. Голема већина људи од пера се са салвете видно преселила на банку. Тако се поздравих са друштвом испред бутике и под старе дане почех озбиљније да се бавим политичким темама. Тако је то почело. За чудо, многи набуџени аналитичари могу да завиде на ономе што ми је омогућено да тамо постигнем. Али, гле српске затуцаности, ФСП је био херметички затворен сајт. Да не кажем у санитарном кордону. Нико није желео да са сајта "прокаженог" Горана Давидовића пренесе неки напис без обзира на ваљаност, па да добије око рукава ознаку "фашисте". Мо'ш мислити. Тек када сам почео да објављујем писаније на другим сајтовима, отворило се. Небо ми је било граница. До овог изненађујућег спознања сам дошао случајно, истражујући порекло Ивковића, те је Гугл тако изазван, почео показивати да се моје писаније шире сајбер-простором. Изгледа блесаво, али један остарели политички аматер у поодмаклој фази артритиса, испред драгстора дошав пред тастатуру веселе машине Пентијум са краја прошлог века, може често да се мери са професионалцима исте бранше, које увече можете гледати на малим екранима својих ТВ пријемника.

Имплозија

Ишло је добро неко време, док се кроз моје писаније није почело наслућивати да сам непоколебљиви монархиста и анти-комуниста. Историја нас је довољно учила - али нас није научила - да је немогуће истовремено бити српски патриота и комуњара. На већини наших патриотских сајтова ће, примерице, на велико одобравање наићи критиковање Зорана Ђинђића, али ће примена истих критеријума према (не)делу Слободана Милошевића наићи на читалачки одијум. Тако је почело урушавање. Све мање портала преноси моје писаније а чешће се већ постављени написи уклањају. Има још по неко одступање од општег тренда јењавања. На пример, стицајем околности, биће да сам у октобру 2015-те био политички коментатор са навише "шерова" у Србији - вероватно преко 10.000. Ако нисам био на врху, јесам био близу. Све једно, полако спремам пинкле за враћање пред драгстор. То ми је судбина. Да ли ми је жао? Па, и није. Човек се нагло троши радећи слично што другде раде тимови професионалаца, поготово у поменутим околностима. Мање-више написао сам скоро све што сам могао.

Занимљив је случај "Националне партије". Имам снажан утисак да је у свом напису "Испред драгстора" Калуђер алудирао на мене: 

"...имам човека/познаника/пријатеља, ту негде твоја генерација ... ја сам њега на фесју на крају морао да блокирам. Јер кад се наврзе, крв да ти попије, сву енергију да ти изцрпи. А после кад се смири, седне и изпише скроз океј писанију ... и ја је окачим овде на страницу."
 
Заправо, сигуран сам да је гађао на мене. У проблематику око "енергетских вампира" и слично, не бих се упуштао. Можда је мало пропатио, шта ја знам. Кључни разлог разлаза је што су се Калуђер и Горан Давидовић покарабасали око нечега. Нити знам око чега, нити ме интересује. У главном, Калуђер стави "ултиматум" - ако ћу даље да пишем на ФСП, не може код њега. Пошто нисам таки човек, остао сам на ФСП до год је радио.

Шта хтедох рећи

Спирала српског пропадања ће трајати између осталог:

• Док пизма међу нама буде јача од ултимативне потребе националног сабирања.
• Док се не прочистимо од комуњарства, али и од екстремних уврнутих идеологија анти-комуњарства.
• Док се грађење националне свести не измести од тупавих драгстора /шта год се под "драгсторима" подразумевало/ у просторе где стасава нова родољубива генерација са идејама XXI века. Наше време је прошло или боље рећи протраћено.
• И ово уз кључни услов - да ти млади људи нису склони да се продају. Како год се правдала та самопродаја, све се у финалу сведе на идеологију "Плавог моста".