ХРВАТСКИ ДУЖНОСНИЦИ - НЕОСТВАРЕНЕ ЕРОТСКЕ ПОЕТЕ



За хрватске политикусе се зна да су остварени као ратни злочинци, лопуже, најчешће тирани и неваљалци. Мање је познато да су веома склони писању поезије. У сваком хрватском дужноснику чучи адолесцентни поета ометен у развоју. Ваљда у њима тиња потреба да пустиње зла у себи оплемене нечим уметничким, метафизичким, мисаоно вертикалним? Или бунтовним? Но, ту врсту анализе препуштамо квалификованима.

Прва хрватска лидерица која ме се дојмила је Јадранка Косор, бивша новинарка и премијерка Хрватске. Председницом ХДЗ и Владе Хрватске постала је по милости Ива Санадера, који се нетом спремао за апартман у Лепоглави. За време Јадранкиног мандата, Хрватска је ушла у Европску Унију. Споразум је потписан 9. децембра 2011. године у Бриселу. Она је, том приликом, писала наливпером које јој је поклонио папа Бенедикт XVI. Исте године је изгубила на парламентарним изборима. Победила ју је Kукурику коалиција, али је изабрана за председника Посланичког клуба ХДЗ-а у Хрватском сабору. 2012. године није победила у избору за председника странке. Била је сведок оптужбе на суђењу бившем шефу, Иви Санадеру. 1. марта 2013. године је избачена из странке чији је члан била 18 година. Добила је полицијску заштиту јер су јој стизала писма са претњама да ће је живу закопати.

У јавности су се појавиле бројне информације о њеном пореклу /НАП: А како и не би кад јој је девојачко презиме Влаисављевић?! У Хрватској критичари са злобом истичу њено девојачко презиме Влаисављевић, и тврде да потиче из српског села Бучје, које је за време Другог светског рата, а и током последњег сукоба, било снажан центар српског отпора усташама. У месту рођења будуће хрватске премијерке налазио се четнички штаб, а њени противници из редова екстремне деснице, којој је у изборним кампањама увек настојала да се приближи, нису пропуштали прилику да је подсете да вешто крије своје српске порекло. Они су “ископали” и податак да је Јадранка Kосор, као млада књижевница, добила главну награду на такмичењу “Десанкино прољеће” 1968. у Ваљеву. Многобројне “удруге бранитеља и драговољаца” потурају податак да је Јадранкин стриц Душан Влаисављевић био четнички војвода, а да је Бучје и током последњег рата било центар српског отпора на Папуку и седиште српског СУП САО Западне Славонија на почетку сукоба. Влаисављевићи су, иначе, често српско презиме у Kрајини и Славонији, а крсна слава им је Свети Петар и Павле или Часне вериге./. Компромитујуће податке није могуће проверити јер су, током рата на подручју бивше СФРЈ, сва општинска и црквена документа спаљена. Јадранка се замало расплакала у једној телевизијској емисији јер је поменула оца који је се одрекао.

Била је оптуживана за разне малверзације, али то нас не интригира. За нас је важно:

- Да смо исто годиште.
- Да је изабрана за прву пратиљу Мис базена у Липику.
- Да је у Ваљеву победила као петнаестогодишњакиња са својом љубавном и скривено-еротском поезијом.

Е, да су ми ова памет и оне године! Да сам имао храбрости да се ослободим дечачке стидљивости, па да и ја учествујем на истој ваљевској смотри младих поета/НАП: Потписник ових редова је побеђивао такође на сличним такмичењима за младе песнике, само врло мало касније/. Могао сам са Јадранком да у праскозорја на обронцима Ваљевских планинâ разменим љубавно-апстинентске уздахе, са лептирићима у стомаку. Овако, остали су само њени стихови, да подсећају не једну далеку, путену, којекуде набреклу, неостварену нестварну, љубав.

Noćas
obeščašćene su moje krizanteme
zloslutni vjetar nije plakao nad mirisom tamjana
bilo je dugo i nije bilo lijepo
Ej ti voljela sam te jednom
Ej ti sjećaš li se tih sati
Znala sam
da će drage ptice uginuti od srama
kada me ugledaju prezrenu
zbog mojih ruku koje su noćas
prodale našu istinu
I Suncu
koje nikad nije voljelo
nabrekoše grudi
Mi
u koloni jedan po jedan
brojimo ja tebi on meni

Пре Јадранке, које се одрекао рођени отац, па се она осветила и брутално одрекла свог политичког оца Иве Санадера, који је, у хрватском политичком дрмежу, једини зглајзао до хапсане. И тај је писао песме, и опет је то бруталном еротиком набијена као семтексом поезија продуженог адолесцента, која међутим живи и данас у андеграунд сцени.

- Та сексуално еруптивна пјесма испровоцирала ме да приредим комад који би се бавио у нас веома присутним лицемјерјем јавног изигравања конзервативних и католичких вриједности иза којег се крије приватно понашање посве у нескладу с истима - открила је пок. драматург Мани Готовац.

Па јесте, прочитајте динамитну еротску поезију крадљивца сребрњака Др. Ива Санадера, чијим се пореклом нећемо бавити, да не би испало да су све политичке лопине у Хрватској наше горе лист. Ако није баш "закоракнуо у повјест", јес' у мардељ.

NENIA SALONITANA
                                         ZA J. P.

Dosta mi je polovnjaka.
Hoću, konačno, muški da me se.
Balkanski, štono riječ.
I to: sada. Odmah. Nunc aut numquam.

Dosta mi je polovnjaka.
Tko će me, ah, tko će me, konačno, muški?
Drhćem uzbuđena. Zakoraknuti u povijest?
Quid multa? Muškarčinu čekam. Dokrajči!

Dosta mi je polovnjaka.
Numerus Negidius. Prekini, konačno, agoniju.
Dosadni niz historijskih zelembaća.
Faex populi.
Čekaj s asfaltom. Iskorijeni najprije.

Dosta mi je polovnjaka.
Od Avara do danas. Iskrči sve, konačno.
O, sancta simplicitas. Muški me dohvati!
Ne dvoumi. Iščupaj. Ob maiorem cautelam.

Dosta mi je polovnjaka.
Po peti put. Po tko zna koji put. Konačno:
Svrši!!! O fictus possessor. U spomen:
Mojim imenom cestu nazovi.
Nuper obiit.

Коначно, као шлаг на сексуалној поетској торти, долази први, "Отац Нације", Доктор такође, партизан и усташа - Генерал Фрањо Туђман.

За разлику од еротиком заокупљених предводника, односно политичко-кокошарских наследника, Фрањо је претендовао да буде хрватски Његош. Ако може нешто Србин да напише, како не би могао назочни представник више расе на Западном Балкану? Обратити пажњу на дубину стиховане филозофије једног Доктора и Генерала, који је прошао све што протуха може проћи у животу.

Biti i mniti svemiropolisno

Univerzalnost svekolike kakvoće:
duhovnosti neopredmećene,
ljepote neotuđene,
neosiljene mirnoće.
U sazvježđima su snovi i slutnje
uljudbe (drevne i) nove:
u sukladnosti samobitnosti i sveopćosti
da obzorja svemiropolisa zamamna
na orisu horizonta još maglena
u vidozorju duhovnih muževa
što stazama trnja i otrovanih ruža
ustrajahu u raspeću svoga duha
do zrenja sveta, daleka i nedohvatna.

Napisao: Franjo Tuđman 

С обзиром на историјски габарит овог песника, хрватски критичари су му посветили особиту пажњу. Тако можемо прочитати: "Бити или мнити свемирополисно или од његове поезије гори су само његови споменици"


Туђман је лош пјесник али је зато врхунски лопов, пљачкаш и диктатор

...И као да то није било довољно, јавност је сада добила драгоцјени увид у пјеснички опус Фрање Туђмана.

Самобитност и свеопћост

Његови управо објављени дневници садрже тридесетак пјесама из ’70-их и ’80-их година које критичари оцјењују као “стиховано смеће”. Свеједно, крути диктатор разоткрио се као пјесничка душа...

Све интелектуалац до интелектуалца, све пјесник до пјесника.

Тко би онда рекао да странка таквих продуховљених вођа може заглибити у таквом криминалу и корупцији, диктатури и ратним злочинима?

Тко би рекао да су такви паметни и књишки људи могли стајати на челу злочиначке организације: штитити убојице, предводити пљачкаше, прогонити противнике, вријеђати своје грађане…?  Па, сватко нормалан.

Kакви диктатори, такви докторати

Јер какви докторати, такви интелектуалци. Kакве пјесме, такво и душевно стање које их производи.

У тој причи све је функционирало као пјесма. Племе се клањало титули вође као тотему, знајући да им тај тотем даје заштиту и слободу да арче гдје год стигну. Вође су уживале у титули јер их је она издвајала из тог истог племена: дивљег, примитивног, крвожедног, похлепног… Вјеровали су да су бољи од својих поданика.

С друге стране, пјесме су им смекшавале имиџ. Додуше, не Туђману јер његови стихови исцијепани су елеганцијом тролове тољаге и осјећајношћу неуравнотежене веш-машине.

Онај који клепа стихове

Али опет, предсједници ХДЗ-а ипак су негдје у дубини душе носили ту поетску њежност. Можда су били окрутни диктатори, бахати аутократи или безобзирни каријеристи, али народ је видио и њихову мекшу страну. Kосор је била заљубљена шипарица, Санадер вехементни поета, Туђман преузетни стихоклепац. Онај који клепа стихове.

Тако што сјекиром цијепа па селотејпом повезује странице старохрватског рјечника и водича Звјезданих стаза.

Марко Погачар, пјесник и критичар поезије:

Сасвим нечитко стиховано смеће

Диктатори и генерали су меке душе – често се, кад негдје неког не кољу, посвећују књижевности.

Ова Туђманова стихована небулоза на семантичкој разини садржи тек једну баналну, сасвим пасатистичку но лажно будућносно усмјерену идеју, а и та је мисао до краја замућена крајње невјештим изразом, контрадикцијама, излизаним атрибуцијама и лексичким иновацијама по којим ће Врховник, кад једном присвоји титулу, постати познат. Овај је рефлексивни ‘козмички Туђманизам’, укратко, сасвим нечитко стиховано смеће (плаћам пиво ономе тко то испрве до краја прочита а да му се пред очима не замути) – што представља сасвим добру аналогију његових политичких замисли и њихових реализација. Но, Туђман је већ годинама под земљом, кога брига за његове смушене пјесме?

Ивица Пртењача, пјесник и прозаик:

Очајна реклама за поезију

Боли глава! Успио сам два пута прословкати ове стихове прије него што ме забољела глава од овог чудноватог текста. Бојим се да је и аутора озбиљно бољела глава док је ово писао јер не знам како бих друкчије објаснио ову неразумљивост (најмање лексичку), непотребни, ганутљиви и очито лажни занос који је ваљда разлог свему овоме.

Мало ме по тону подсјетила на својевремено објављену пјесму Иве Санадера, али је ипак миљама далеко од средњошколског романтизма Јадранке K. којој је каснија амбиција и необична судбина намијенила један велики стан и неколико неспретних функција у којима се цијело вријеме осјећала помало изгубљено и нелагодно.

Овај текст, осим што је сјајна реклама за таблете против главобоље, могуће и мучнине, страшно је лоша реклама за поезију па стога и не видим разлога ово назвати пјесмом. Ријеч је о потпуном креативном грчу који тражи пукотину из које би се барем накратко ослободио, али те пукотине, на овако солидном поетском и људском сљепилу очито нема.

С друге стране, ипак је ријеч о нечем поучном, те године кад је настао имао сам 15 година и већину ријечи из овог текста нити сам кад чуо нити сам знао да постоје. Он је, тај текст, доказ да се у комунизму живјело богатије, мирније и сретније те да су се генерали у доколици могли бавити и надреализмом, експресионизмом, футуризмом и још неким правцима, невино и тихо, у рату са смислом и стиховима.

Тонко Мароевић, пјесник и критичар поезије:

Вишак ријечи и једна појмовна мука. Напросто, посриједи је голема акумулација појмова који се међусобно чак и потиру.

***

И шта сада са хрватским поетским размахнутим сумлатама?

Добар су пример како дубока поквареност покушава да се покрије плитком уметношћу.

Другога се ја бојим: да се наши овдашњи лидери не досете, те да Александар Вучић и Ана Брнабић почну да се огледају у поетским водама?

Можете ли замислити песничке ведрине и емотивне слапове у пустињи Ане Брнабић, Вучића као новог Дучића, или еруптивну еротску поезију Александра Вулина?

Буду ли наши Високи Безглавници наумили да се уздигну у песнике, ето њих у школским лектирама, а школе нам већ и без њих дебиланама зову.

Коментари

Популарни постови са овог блога