Претражи овај блог

уторак, 22. мај 2018.

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ

 

Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО генерала Драгољуба Михаиловића.
 
Да је Србија слободна држава око улоге генерала Михаиловића се не би ни водила полемика, већ би он био централна фигура пожртвовања у антифашистичкој борби на Балкану.

Пошто је одлуком светских сила Југославија препуштена комунистима, сви су постали „антифашисти“, само је Србија четничка.
Да је Хитлер победио, сви би били фашисти, само би Србија била четничка.
Да је одлучено да у Југославија остане монархија, сви би били четници, као што је Србија била четничка.

И не чудите се овоме. Некада је Далмација са острвима сасвим солидно била „покривена“ четничким саставом. Шибеник четничко чвориште? Тешко је из данашње перспективе замислити, али у реалном времену беше тако. Замислите Словенију као четничку? А и тога је био у доброј мери да се у случају другог развоја догађаја могу позвати на четничку антифашистичку традицију. Најчувенији словеначки економиста Александер Бајт 1999. године објавио је књигу исповести Берманов досије, у којој јавности разоткрива своју пет деценија добро чувану тајну – да је током Другог светског рата а и касније, за комунизма, свим срцем припадао покрету Драже Михаиловића. Након почетне нелагоде па и шока, испоставило се да је на хиљаде Словенаца било на четничкој страни.

У случају победе фашиста, садашња САП Војводина би се дичила својим фашистичким традицијама будући да је била густо премрежена бојним формацијама домицилних наци-фашиста, а не партизанским-„антифашистичким“ одредима, како се данас митски приповеда.

Посебно је карактеристично како садашњи грлати „антифашисти“, чувари партизанске ватре, скривају као змија ноге фанатичну оданост Хитлеру Шиптара и значајне већине муслимана.

Нигде није било мање фашиста, а више антифашиста него у окупираној Србији, а једино се њој лепи епитет фашизма.

Питање окупационе владе Милана Недића је комплексније. Отуда, овдашњи тзв. „антифашисти“ врло се радо „каче“ на ону страну управљања која је изнуђена окупацијом Србије, па се приказује као да је Србија, иначе под најтежом окупацијом у Европи, заправо добровољна квислиншка творевина једнака по злочину независној држави Хрватској.

Тако је, сликовитости ради, извесни Александра Рокнић, антифашистички уредник рубрике Друштво у антифашистичком листу Данас, ушао у оштру полемику са Вељком Ђурићем Мишином управо по овим питањима. Тако ће А. Р. У свом утуку написати:

„Реаговање господина Мишине на мој интервју са историчарем Радосавом Туцовићем не могу да схватим другачије него као одбрану неодбрањивог, односно као одбрану Милана Недића и његовог квислинштва и трогодишњег добровољног подаништва и сарадње с нацистима.

...Према господину Мишини, Недић је, баш као и Дража Михаиловић са Равне горе, интензивно мрзео Немце током читаве окупације.

...Уосталом, потпуно разумем жал господина Мишине (презиме открива карактер, рекао би Вук Стефановић Караџић) што нацисти са Недићем, Драгољубом Михаиловићем, Љотићем и осталим издајницима и сарадницима нацистичких окупатора српског народа нису победили у Другом светском рату, јер се он залаже за другачију историју. Накнадна реконструкција историјских чињеница господина Мишине свакако неће помоћи ни њему, а ни Недићу и Михаиловићу, чија је колаборација с нацистима историјска чињеница. Непромењива.

Стварно нема потребе да полемишем о нечему што је историјска наука одавно утврдила...“

Тако се А. Рокнић свосе изрокао („презиме говори о човеку“), позивајући се на „непромењиве историјске чињенице“, али не износећи ни једну- али баш ни једну чињеницу. Радије се чврсто држао максиме да „хиљаду пута поновљена лаж мора дијалектички постати истина“, те се позивао на неопозиву историјску науку коју је исписао наш најеминентнији историчар Вељко Булајић.

Трпати у исти кош Видкуна Квислинга, Анту Павелића, или Анри Филип Бенони Омер Жозеф Петена – који су имали ЅЅ-вафен дивизије или легије у саставу Хитлерове армаде на Источном фронту па све до последње одбране Берлина, са Миланом Недићем који, ни под претњом одмазде није хтео тамо послати три Србина са заставом, по себи је дело против народа. Трпати међу нацисте једини европски народ који није дао ни једног јединог добровољца у ЅЅ је класични расизам. Али, Рокнић, пошто себе сматра за антифашисту, у стилу презимена тера даље, па у квислинге  утура, барабар са окупационом Владом, и ЈВуО и њеног команданта, генерала Драгољуба Михаиловића!!!

По Рокнићу, најмлађи пуковник у оно време (1915-16), који је био командант одступнице приликом повлачења кроз Албанију Милан Недић, и такође у тој последњој линији одбране двадесетвогодишњи потпоручник Драгољуб Михаиловић, су волели Хитлера и Немце, а Јосип Броз, фелдвебел у „Вражјој дивизији“, мрзео је Немце?

Зашто комунистички  „антифашисти“ имају потребу да толико лажу? Једини одговор је зато што су њихови родитељи, комунисти и партизани, превише често били у „браку на дан“ (како се у стара времена еуфемистички звало курвање) са нацистима. Нису деца луда да признају тако сраман родитељски грех. Антифашистичка али никако и комунистичка Србија им је зато кост у грлу.

Историјске чињенице?  Свуда су око нас, џаба комунисти стално крече.

Ево, само колорита ради: „Шпански борци“, со соли комунистичке револуције, све сами народни хероји и самопрегорни Корчагини.  Али, нико не пита како су такви антифашисти и храбри до лудила револуционари, тако масовно, на стотине, дошли из француских и немачких логора у Србију? Морали су инкогнито проћи пола Европе и бар три нацистичка прелаза, и сви прошли? А да можда тај прелазак није био овакав, док су комунисти још били у љубави са Хитлером?

“Шпански борци“ прелазе југословенску границу,
а нацисти их поздрављају испруженом руком

До напада Немачке на Совјетски Савез, комунисти нису штампали летке против Немаца, већ против ''агената Лондона'', у које су убрајали ''разне капиталистичке клике, четнике и полицајце, неке бедне официре и друге''.

Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ''Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну''.

Од априла 1941. Комунистичка партија Хрватске преговарала је са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру "Независне Државе Хрватске“. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог "Новог поретка", очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења са Немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна.

Но, ево и нечег слатког, будући да спорт спаја расе и континенте. То је Више од игре!
Фудбалска утакмица између Немаца и комуниста у Чачку, пре 22. јуна 1941.

У Чачку је одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између комуниста и Немаца. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је: "Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове. Раднички клуб "Борац" одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама".

Већ тада је било јасно да ће Немачка изгубити рат. Јер, ако није била кадра да обезбеди копачке за утакмицу против нижерасних српских комуниста, па су исту изгубили, чему ли су се надали на Истоку? Поступак чачанских комуниста да играју ту утакмицу, може сматрати врхунским тактичким маневром: јели и пили о трошку Немаца на дружењу после утакмице, при чему је још забележена прва историјска победа над нацистима. Ми смо склонији да овакве антифашистичке ескападе сврстамо у класично комунистичко курвање, биће зато јер је наша тактичка наобразба недовољна.

Током „жустре“ дебате на „Данас“ под будним оком цензора да се случајно не провуче неки коментар компромитујући за партизане, студијом случаја нађена је „слаба тачка“ у тезама Вељка Ђурића Мишине – Милан Кучан није рођен у Србији и није добио име по Милану Недићу! Тако све што Мишина настоји показати неповратно пада у воду.

Да бисмо дали свој скромни допринос студији случаја Кучан, најпре смо покушали проверити да ли је Милан у опште словеначко име? Јесте.  У именику
Sodobna ženka in moška slovenska imena поред чисто словеначких мушких имена Стефан, Немања или Жан-Лука, те масе муслиманских имена, ту је и Милан. Занимљиво, у понуди немају имена попут Адолф, Анте или Јозо. Нема ни имена Конрад, мада је Конрад Жилник рођен у Капљој Васи код Жалеца у Словенији. Дизао је антифашистички устанак у Србији, па је тако и скончао. Његов наследник Желимир (такође не-словеначко име) је бард нашег филмишта и аутор култног остварења „Дупе од мрамора“.  Све једно, из имена Милан, за Кучана не можемо ништа сазнати.

Ту су нам помогли читаоци, који су пронашли елементе за породичну анамнезу.  За шира сазнања постарао се господин ИгорЗебич.

"Ради се о Милану Кучану и његовом рођењу и како је добио име. Његова породица је била протерана од стране Немаца 1941. године у Србију када је тада детету Милану било непуних пола године. Милан Кучан је рођен 14. јануара 1941. године код куће у Крижевцима где су живели његови родитељи (отац му је био учитељ у сеоској школи). А код ваших публициста новије историје читам све и свашта по разним порталима да је Кучан рођен у Србији, да је име добио по крају рођења (његова фамилија била протерана у Милановац), док аутор овог у вашем листу публицираног текста о Павелићу и Недићу тврди да је Кучан добио име по генералу Недићу а заборавио на чињеницу да је Кучанов отац пао као партизан на сремском фронту, а да би комунист, што је Кучанов отац био, свом пола године старом детету којег је као прогнаник донео на тло Србије дао име по квислингу против којег се бори је толико болесно, да би то вероватно прошло једино у Информеру или Српском телеграфу. Ипак је то информација која је лако проверљива јер је фактографски податак, а са фактографским подацима се не може манипулисати јер ти подаци јесу такви какви јесу и није потребан никаква додатна интерпретација."

Додаћемо два детаља из политичког опуса Милана Кучана: најпре је као добар Словенац одавао пошту жртвама партизанског покоља на Кочевском рогу, уз образложење веровао сам да словеначко друштво преломан догађај, какав је био очекивани распад Југославије, не сме дочекати тако раздвојено и подељено". Нетом затим, исти тај Кучан је, као лидер словеначких антифашиста и комуниста, предводио је словеначку делегацију на паради Победе у Москви.

Дакле, по потреби – Милан Кучан је комуниста који, да би растурио комунистичку СФРЈ, клечи пред жртвама комуниста, па онда наставља да буде комунистички антифашиста, као да се ништа није десило. Е, то је изворно комунистичко курвање!

Шта се намеће из приложеног? Недићева „квислиншка“ Србија прими те са дететом од шест месеци, чува те и храни, а ти је све више мрзиш, па узмеш пушку и убијаш домаћине који су и теби и читавој породици и десетинама хиљада твојих сународника живот спасили (међу њима најмање 5 300 деце). Па ту мржњу и поган и у сина Милана усадиш. А, да се разумемо, не би Милан Недић сам могао ништа, да српски народ није хтео да притекне у помоћ невољницима. Сад, како стоје ствари, не би ме зачудило да нас туже због робовског рада у пољима.

Храни Кучана да те уједе.

Касно смо ми ту школу научили, ако смо је у опште научили. Оно што тек никада нећемо схватити ни научити да је било преко хиљаду „кучана“ међу нашим, српским избеглицама.

Нема коментара:

Постави коментар

МАМАЉУГА ОД ФУДБАЛА Нису Енглези изгубили утакмицу од Хрвата у семи- финалу СП у Русији зато што су Хрвати играли спектакуларан ф удб...