Претражи овај блог

уторак, 15. август 2017.

МИТ О АНТИ МАРКОВИЋУ

 

Мита Боаров:

"...Југославија, па и Србија, имала је историјску шансу да са Марковићем на челу буде европски шампион транзиције, али је битка за националну превласт, са овдашњом фасцинацијом "Југославије као проширене Србије", као и са фасцинацијом наводно "вековима сањаним" националним државама, код комшијских народа из заједничке југословенске куће – ту шансу прокоцкала – а транзиција се отегла као двадесет гладних година, до дана данашњег..."

У помунистичко-либерашкој пара-историји Фигура Анте Марковића има статус закаснелог Месије.

Практично сви текстови о Анти Марковићу које можете пронаћи на интернету су једна иста прича, препричана на сто начина:

"Била је то година када је отворено сијасет малих фирми, радило се, али и добро живело, а многима се чинило да Југославија само што није у Европској унији...

...Победили смо на Песми Евровизије, Звезда је била првак света, а цео свет је долазио у Југославију...

...Та 1990. била је једна од најуспешнијих, дотад невиђених година у СФРЈ, што је укључивало стабилизацију динара, приватизацију путем доделе акција радницима, заустављање инфлације...

...Са Марковићем је пропуштена шанса за удобну транзицију и мирно разграничење..."

Куд ћете лепши доказ да је социјализам прелаз из капитализма у капитализам? Партизан Анте Марковић, први до њега удбаш Будо Лончар и камарила, који су ономад убијали људе ако су сматрали да је капитализам бољи а ново државно уређење једно велико зло, постали су "умни људи" који ће да нам омогуће "удобну транзицију у капитализам" и нежно растурање државе. Логика би налагала да се над таквима изврши (бар) лустрација ради удобне транзиције. Али, не! И даље су ауди вечито прогањани због здраве памети били "назадњаци", а удбаши и социјалистички буџовани "снаге прогреса".

Тешко ћете негде наћи критичку анализу Антовог делања. Па наравно да је краткорочно могло бити боље кад је дигао толике стране кредите. Од његових овдашњих поклоника који оргазмично ридају за „последњим премијером“, и „првим модерним политичарем“, нећете чути да је терет „реформи“ свом тежином сваљен на Србију (са Војводином), да су извоз сировина и пољопривредних производа били забрањени (сем рецимо, меса кроз програм „Алпе-Адрија“, па је тако једино Словенији био дозвољен извоз чак и робе коју сама није производила) а цене депресиране. Обрнуто, робе које су произвођене у Словенији и Хрватској, од конкуренције су биле заштићене забраном увоза, а "маказе цена" окренуте на супротну страну, па је тако „Горење“ продавало своје артикле (нпр. видео-рекордере, тада веома тражене) по пет пута већој цени него на светском тржишту. Гушење клириншког промета у коме смо једино имали позитивни биланс. И тако даље.

Но, оно што треба стварно да знамо о Анти Марковићу, прочитаћемо управо код његових апологета.

Стипе Месић ће посведочити:

-Kada je Ante Marković krenuo s konvertibilnim dinarom, on mi je tada za Miloševića rekao: "Sad ga držim za rogove i on više nema izlaza ".
- Ja i on smo puno razgovarali u to vrijeme, on se bio složio s konferedativnim modelom Jugoslavije, i ako taj model bude podržan, rekao je da bi se i on produžio, a ako ne bi išlo, onda bi svako išao svojim putem.
- Još ću vam nešto reći, a tiče se raketiranja Banskih dvora. Tada smo se dogovarali da se u Banskim dvorima nađemo Tuđman, Ante Marković i ja. Marković je bio u teškoj situaciji jer niti jedna savezna institucija nije funcionirala. Sva trojica smo se telefonski dogovarali. Ali smo napravili previd, svi smo zaboravili da nas se prisluškuje, a nažalost tada su zakazale i neke službe. Tuđman, Ante Marković i ja smo se našli na ručku i tako smo još malo ostali nakon ručka i sjedili i tada je došlo do raketiranja. To znači da je Milošević želio ubiti nas svu trojicu. Da je ubijen Ante Marković, na njegovom mjestu bi bio Aco Mitrović, da sam ja ubijen, mene bi zamijenio Dobrica Ćosić, a ubojstvom Tuđmana u Hrvatskoj bi nastao kaos.

Можемо са приличном дозом сигурности закључити: Да су неким (не)сретним случајем страдали Туђман, Месић и Марковић, ратова не би било.

На једном екстремно антисрпском, „другосрбијанском“ порталу, може се прочитати овакав коментар гледе „модерног политичара“ Анте Марковића:

cotton 21:02 on 28/11/2011

"...већ годинама (безуспјешно, признајем) покушавам да схватим феномен носталгичарских навада… о употребној вриједности истих излишно је и говорити, тек, заиста сам, са социолошког, па и психолошког аспекта, фасциниран чињеницом да се силна енергија троши у, ајмо искрено, најобичнију продају магле и патетично шупљирање… да, било је сјајно, а знаш зашто? зато што смо тад могли “трипут без вађења”… то је суштина ствари… били смо млађи… мислиш да данашња дјеца неће идеализирати овај комад времена, колико год он нама дјеловао ужасан? наравно да хоће… заборавиће на пиздарије, баш као што смо ми заборавили и на пар-непар вожњу, и на мјере економске стабилизације, и на инфлацију… сјећаће се само тога да су могли “трипут без вађења”...
...па, мајку му, кад се само сјетим кукања и плакања по тадашњим дневницима и то компарирам са данашњим идеализирањем запитам се о чему се ту ради… масовна хипноза, шта ли… потискивање, селективно сјећање, ма, ту има материјала за томове …
[...пристао је на то да га (уз становиту новчану накнаду, а за шта друго) истуре као “громобран”, пар бјелосвјетских пробисвјета и хохштаплера послужило се његовим ликом и дјелом (и позитивну асоцијацију коју исти зазива у Бошња) да ставе шапу на Неретву… ударили су на тврдо и повукли се подвијена репа, скупа са својим “Квиском”…]
Ево питања… Ако је Марковић (а што постаје сасвим развидно из хорских хвалоспјева и епитафа са политички коректних сајтова) заиста био “први до Тита” у перцепцији просјечног југофила, зашто, о зашто, тај исти Марковић пуних 20 година није пао на памет онима који га данас оплакују? зашто није био позиван на оснивачке скупштине, интервјуисан, консултован о било фуцкинг чему пуних 20 фуцкинг година?
знаш зашто?
зато што је био жив…
требало је да одапне да би постао предметом наше некрофилије… баш ко и Јожа…ко је, када и гдје задњи пут споменуо Анту?
указао се у Босни 2003.-е (то је и једини “хабер” који имам о њему од 91-е наовамо) у једној тотално поганој и прљавој мисији, дао пар одвратних интервјуа, својим јефтиним “тезама” прописно извријеђао интелигенцију просјечног Босанца (тим више што га је тај безрезервно волио и поштовао) и, кад су га провалили, поново нестао…"

Ето, то је тај „велики“Анте.

И за чим рида убога раја? „Онда се могло...“ веле. Мудрог професора Михаила Ђурића слабо је ко слушао, јер „могао си у сваком парку спавати"...и даље од носа не видети. Колико нас је тај слатки дремеж у парковима, то лако трошење девиза задужених од светских лихвара и као сизифов камен набачених на леђа потомака, то лаковерно уздање у "братство-јединство" и "словеначки квалитет" коштао српских живота?

И још увек нам је слатко да се не освестимо.

Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...