НИМБУСОВ ПОДРУМ

    Душан Радосављевић :   У Србији су већ дуже времена на власти потомци снага које су Други светски рат изгубили на бојном пољу. Лаже Радосављевић. На власти у Србији су одреда партизанска деца. Колико су партизани "победници на бојном пољу" друга је прича. Међутим, својом изјавом о послератним жртвама тих "победника на бојном пољу", Радосављевић је превазишао и Хрвате, за које знамо да су "најхрабрији народ на свету јер их ништа није срамота". У заносу победника, у заносу ослобођења државе и освете најкрвавијем људском изуму, а то је фашизам, десило се сигурно и нешто пропуста. Е то нешто пропуста, то треба да обележимо, а не нечије жеље, нечије страхове и нечије комплексе зато што није био на правој страни.   Ова изјава лика који између осталог треба да се бави васпитавањем нових генерација је нешто најхрабрије што смо у прилици да читамо у овим страхотним нео-храбрим временима. "Нешто пропуста у антифашистичком заносу" ???!!!   С

  АРХИВА: Бр. 6. 29-10-12. Не, Пају-Леша је засигурно подвалила БИА да би сместили Неши. Како иначе да доакају таквој селебрити громади, какву је од себе изградио Неша Чанак? Ево кључног разлога зашто се БИА наврзла на Нешу: Ваља ликвидирати кључног војвођанера, који доминира "Пинковом пакленом кухињом", како би Војводину задржали у србијанским канџама. Критични догађај се одвијао, по интерпретацији Нешиној, тако што он у опште није био присутан на попришту кад је тукло Пају-Леша, и не зна о чему се ради. Ипак се међутим појавио, али се бранио од помахниталог Паје, који је из Београда дошао у Војводину да се понаша. На крају се Неша опет појавио и извукао Пају из аута и вијао га свом том равницом бранећи част своје породице у виду виртуелних братаница, које су затим добиле нови идентитет након претњи београдске мафије, тако да су нетрагом нестале. Ту су, у три слике ове једночинке, била и двојица Нешиних телохранитеља, али нису били назочни. Кретали с

Или: МОГУ ЛИ СРБИ ОПСТАТИ БЕЗ ЕТИЧКОГ ЧИШЋЕЊА? Игуман Стефан Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало! П.П. Његош “Горски Вијенац“ АРХИВА: Бр. 5. 24-08-2014. Ако је и до ругања, много је. На православни Божић ударише „другосрби“ у ругање и народу и празнику. Исти они који са понизношћу евнуха и клецавим страхопоштовањем вешегенерацијских робова пожелеше „све најлепше, здравља и берићета“ католицима и Курбан Бајрам муслиманима, намах, ничим изазвани до сопственом псином, претворише се у осионе безбожнике који са гађењем жигошу и пале све што је везано за веру. Али, гађење и спаљивање је резервисано искључиво за православље и искључиво за Србе. Следи невероватна лавина бљувотина. Сећам се професорке из гимназије која нам је у неком мање строгом тренутку, а можда под превеликим стресом који је морала са неким да подели, па макар и са ђацима, описала породичну посету рођаци у лудници. Ра

  Застава уместо завесе на прозору пропале фабрике АРХИВА Бр. 4.  29-11-11 Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје. Први је најавио трагедију, и пострадао због тога. Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен. Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ Академик Михаило Ђурић, један од водећих српских филозофа и социолога, професор који је оставио дубоки траг и у педагошком раду са низом генерација студената београдског Правног факултета до 1972. године, такође и као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, умро је у 25. новембра у Београду у 86. години. Професор Ђурић је рођен 1925. у Шапцу, а студирао је право, филозофију и класичну филологију на Београдском универзитету, да би 1954. докторирао с тезом „Идеја природног права код грчк

 АРХИВА: бР. 3. 14-11-11   Док је национал-шовинистичка идентификација у Црној Гори, по лику и промисли дукљанских визионара Секуле Дрљевића и Савића Марковића у пуном процвату, аутошовинистички покрет у Срба Војводине чини прве, још несигурне, али значајне кораке. Са дубоким страхопоштовањем овдашњи родомрсци преписују дукљанске крмаче, уверени да иду прокрченом стазом успостављања ново-нације. Једнако театрално и громогласно ( да се ларма што даље чује) новоиспиљени ( Нап: исправније рећи "други пут реинкарнирани", но о томе другом згодом ) војвођанери проклињу све што је српско, све што им преци уистину бејаху. Проклињу Србију и „кривоносе“ Србијанце, њихову „сурову“ хегемонију, хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав; проклињу и дођоше-примитивце и њихову хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав. Изнад свих, чврсто се држећи дукљачког проспекта, проклињу као архи-сотоне Карађорђевиће. Разлика је само у толико што уместо Виторија Емануела, тог накинђуреног о

Винету и Олд Шетерхенд АРХИВА Бр. 2. 30-10-2012. Ко се сећа визионара Гојка Митића? Ако мислите да су италијански „макароне-вестерни“ са Ђулијаном Ђемом најгори вестерни, варате се, нису. Најгори су источно-немачки „вестерн филмови“ снимани по романима шизофреничног Карла Маја у Лици. (Није што Немачкој нема адекватних предела, него на Западном Балкану јефтиније. Уз то, увек су у питању копродукције, где народ СФРЈ плаћа да би о себи послао лепу слику у свет, а добит деле страни и хрватски копродуценти). У тим „вестерн-филмовима“ рођени Лесковчанин Гојко Митић у „Борово“ патикама као делом гардеробе, играо је некаквог проамричког поглавицу Винетуа . Геноцид над Индијанцима се ту не види. Имате братску љубав два лика са супротних страна нишана, који се зготиве и онда шире мир и правду. Гојко Митић као да је видео шта ће бити с нама којих пола века касније. Где Гојко стаде, настави филмаџија Жељко Мирковић.   У питању је најбљутавија вестерн-мелодрама, где се америчка ху

Напомена: Много мојих текстова остало је у мочвари Интернета у којој полако тону и нестају. Оно што сам сачувао, објавићу још једном. Чланци су од пре десет - петнаест година, у време док сам гајио још по неку илузију и имао вере и наде. Држим да се вреди подсетити многих догађаја и личности који су нам избледели из сећања, а сви су заправо чинили стазу која нас је довела у Последње време. _____________________________________________________________________ ИЗ АРХИВЕ: Бр. 1. 09-03-2010. Ово писамце, откуцано на прастарој „Олимпији“ ( за млађе: марка писаће машине, у време производње последња реч технике, са перфектним, ситним, словима), послато је на неколико новинских адреса. Дуго сам мислио да нико није марио да га објави. Већ сам, сироче, и ја заборавио. Онда сам случајно у неком електронском буџаку пронашао овај чланак и могао сам констатовати да ми је `интелектуално чедо` још живо. Лепо уређено, са међунасловима. Само су наслов („Е мој друже србобрански...“) променил