КРЛЕЖ КЛЕЖА (1)

 

Киша пада, Србија пропада,
Вјетар пири, Хрватска се шири,
Хрватска се шири, Хрватска се шири.

 

Копиле

Мирослав Крлежа је угаони стећак на коме је саграђена цела „друга Србија“ и њен аутошовинистички покрет. Сва мржња према „духу паланке“ и аутошовинизам који се данас представља као грађанска свест – потиче из два извора: Крлежиних памфлета и Константиновићеве Философије паланке.

Књижевну вредност његових текстова препуштамо критичарима.[1] Ми пратимо његов друштвени и политички ангажман.

Мирослав Крлежа је био копиловић. [2] Биолошки, Мирослав није Крлежа. Његов отац, такође Мирослав, био је градски редарствени надстражар коме се име оца није помињало. Мајка Ивка (Иванка) рођена је у „отвореној вези“. Марија Швалек, баба по очевој линији и друштвено највиша фигура у породичном стаблу, нестала је из Крлежиног јавног памћења – вољом самог писца, под теретом стигме ванбрачности.

Одрастао је у сенци породичне трауме која се прешућивала, али је непрестано брујала као трулеж. Незаконито порекло оца, срозавање виших слојева и распала мајчина породица нису у њему произвели стид, већ бес и подозрење према свету који стид захтева као друштвену валуту. 

У судару полицијског менталитета, декадентног патрицијског порекла и пургерске моралне дисфункције формирао се крлежијански фенотип – гемишт киселог загорског вина и кужне савске воде.

Породична траума производи осетљивост на лицемерје, а Крлежа је био лицемер без премца. Рано је почео да сумња у званичне истине, док је у њему расла потреба да гради своје. Опседнут пореклом, легитимитетом и маскама, претворио је очев комплекс ниже вредности у бесну деструкцију. Мрзео је лажне ауторитете, малограђанску „поштену фасаду“ и друштвени морал који суди а крије – али је био апсолутно сервилан према Јосипу Брозу, највећем фалсификованом ауторитету и оваплоћењу свега што је иначе шибао.

Крлежа није бранио част; нападао је сам појам части као социјалну лаж. Из тог унутрашњег раскола и искуства непризнатости израстао је његов разобличујући поглед на свет.

Однос са мајком носио је исту тежину, али без утехе. Она је унела драматичан пад из заштићености у нужду и ћутање. Касније, из позиције доминације, Крлежа је за њу рекао: »Примитивна жена, али госпођа првог реда с финим осјећајем за реалитет.« У таквим условима нежност је сумњива, емоције закржљавају. Између њих тиха дистанца оних који деле рану, али о њој не говоре. Зато у његовој прози нема митологизоване мајке, нема уточишта; жене су слике слома, не спасења. 

Гнушао се сопственог семена, идеје да неко носи његову крв, његов „крлеж“. На крају ни сам није хтео траг у будућности: „Знам све моје у породици и нисам желео да ми деца ни на кога личе.“

Није то била равнодушност према родитељству. То је било дубоко гнушање према сопственом семену – према идеји да неко после њега носи име Крлеж, крпељ.

Јер копиле које мрзи копилад не жели да их буде више. Жели да остане једино. И вечно.

Копиланска симетрала његове породице замагљена је не зато што је непозната, већ зато што је била неупотребљива за „истине“ које је Крлежа градио изнад сопствене баналности. Отворено речено, његов свет би постао трач, а не смисао.

Он сам, који је без милости расклапао туђе биографије, своју најосетљивију тачку држао је под контролом – не из стида, већ из препредене рачунице.

Јер копиле мрзи копилад и не опрашта другима, али пред копилетом на трону постаје највернији дворски пас.

 

Револуционарна ревизија сопствене памети

Крлежа је до краја живота остао приврженик правашке идеологије, ширећи и афирмишући идеје Анте Старчевића, кога је глорификовао. Чланство у Комунистичкој партији било му је ствар опортунитета. У култури је увек бранио хрватске националне интересе, очувајући континуитет праваштва кроз књижевност и лексикографију, прилагођавајући га променљивом историјском контексту.

За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. [...] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. [...] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.

                                                                                      – Станислав Винавер

Литерарни витриол који је Крлежа просуо по Београду – прави старчевићански производ – није издржао пробу времена. У сабраним делима после рата чланак је преиначен: наслов промењен у Ламентација о просперитету, уклопљен у шири текст, делови дописани или скраћени.

Крлежина фраза из 1924: 

„Књиге, као топовске гранате најтежег калибра, требало би да се баце у овај колоплет радикала и загребачких жидова, у тај одвратни метеж троватеља и варалица, генерала и државних саветника“, до 1957. мутирала је у: „Књиге, као топовске гранате најтежег калибра, требало би бацати у овај колоплет радикала и загребачих профитеура, у одвратни метеж тровача политичких бунара и варалица, генерала и државних савјетника“. 

Нестадоше „жидови“, појавише се „профитери“ и „политички бунари“. Касније је објаснио да су „тровачи“ присталице југословенског јединства типа Виктора Новака.

Исто тако, о Туцовићу и Марковићу 1924: „Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости и пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.“ После рата: „Судбине су то племенитих свијести, које су се одвојиле од својих заосталих, архајских средина; пуни гнушања спрам свакодневног блата, глупости и кратковиде злобе, ови духови једини су поуздани дијагностици свог крвавог и помахниталог амбијента.“

Презир према српској средини која је дала Туцовића и Марковића више није био исплатив у идеологији „братства и јединства“, па је Крлежа ублажио квалификације. 

Године 1926, о уласку Стјепана Радића у владу: „Данас, спрам Београда, драга наша Хрватска није више ни то што је била у односу спрам Коломанове Круне [...] Из југо-унитаристичке перспективе, Хрватска је данас присаједињена пречанска провинција, објекти и интересна сфера чаршије као Македонија или Босна са Херцеговином, једно извјесно политичко подручје окупирано четама на темељу ст. гермаинског мировног уговора године 1918.“ Радићев опортунизам Крлежа је доживео као националну капитулацију – више у духу праваштва него комунизма. Али када је Радић 1928. убијен, Крлежа му је посветио дирљив некролог, представљајући га као жртву и путоказ, окомивши се посебно на Мештровића и Назора: „Док у глави Ловором Овјенчаног Пјесника изгледа тако као да смо се ми ујединили и ослободили под жезлом Карађорђевића, Супило је од тог жезла полудио, а у глави предсједника Радића госте се црви.“ 

Junak iz svojega semena
V bezakonju, v samosilju,
v samovolji, v soldačiji,
v fehtačini, v kerplačini,
v zakerpami i v bogčiji,
Stari je jedini madžarskemi grandi
plunul v oko kak se šika bandi,
gda teržilo se pri nas na saborskemi štandi
z magnatskemi lanci i z Bezirksvorstandi,
jedini je Stari klel po tej kontrabandi.

(Препев:
У безакоњу, у деспотији,
у обрачунима, у метежу,
у свађама, у крпарењу,
Стари је једини маџарским баронима
у око пљунуо, како приличи банди.
Кад се трговало код нас на вашарској тезги
с магнатима и домаћим главешинама,
само је Стари псовао ту шверцерску банду.
– Препев Ђ.И.)

Ову строфу Симона Грегорича (из песме „Сошким бранитељкама“, 1879) Крлежа је пресадио у „Баладе Петрице Керемпуха“ као ретки светли тренутак у мору хрватске самовоље и кукавичлука. Код Грегоричича „Стари“ (др Ловро Томан) пљује у лице аустро-мађарским угњетачима и слави словеначку храброст. Код Крлеже постаје горка оптужба: чак су и Словенци имали бар једног усамљеног старца који се није савио пред туђином, а Хрвати кроз историју – ниједног. Та строфа је једини зрак светлости који још јаче осветљава вечиту хрватску беду, издају и страх. Крлежа је тиме рекао: „Словенци су имали Томана. Ми имамо само Петрицу Керемпуха који пева и псује, јер нико други није смео ни да прдне.“

Писао је Петрица Керемпух, мислио је – ја, Мирослав Крлежа.

 

Рат — Фритз, на смрт преплашен, под сукњом Белином

За време рата на смрт преплашени Мирослав Крлежа провео је завучен у кући, под усташком заштитом и извесно време у санаторијуму свог пријатеља др Ђуре Вранешића (касније стрељаног као високог дужносника НДХ) – у стању тешке депресије, ако се велики страх може тако назвати. [3]

„Боље Дидо него Ђидо: Загребу столује усташа Дидо (Кватерник), у партизанима уредује Ђидо (Милован Ђилас).“... „...Само би идиот могао послије Књижевних свески, које је партија покренула и тискала на неколико стотина страница против њега, отићи пред Ђиласову пушчану цијев.“ [4]

Тако је сам Крлежа резоновао и одлучио да остане код Дида.

Само би идиот могао веровати да је Ђилас смео такву хрватску громаду каква је био Крлежа ставити пред пушчану цев без Титовог наређења. У сваком случају, Крлежа сам признаје да је знао какви су комунисти зверињак, а њихов елитни врх – зверињак над зверињаком. 

Док се Крлежа крио у страху од усташа, Бела је у Загребу до фебруара 1942. играла у 75 представа, укључујући и драму „Огњиште“ по делу усташког књижевника Милета Будака. Будак се појавио на проби, срдачно је продрмао и упитао: „А како је Крлежа?“

Са доласком нове власти страх није одмах нестао: комунисти су га 1941. пљували по Загребу, а Титове позиве да дође у шуму одбијао је. Чак и крајем рата, када га је Тито могао послати на Вис на опоравак од “патњи” проживљених уз гемиштеке са Будаком. Али неспоразуми су брзо изглађени и Крлежа jе хипертрофирао у најмоћнијег комуно-франковачког барбарогенија.

Након рата сазнали смо и његов став о хрватском геноциду над Србима:

„Двадесет и пет година Срби су псовали мајку мајчину Хрватима. Кад се овима пружила прилика да им врате мило за драго, учинили су!“

А када је страх прошао, остао је само сервилитет – и улога дворског Kulturgauleitera.

 

Fritz – der jugoslawischer Kulturgauleiter und Hofschlecker 

Кад је требало пљунути на Србију, Фритз је био лав:

„за хиљаду година православци се нису макли с места, па се код њих више слегао јаничарски талог, него аутентичне турске вредноте...“

Кад је требало лизати Титу, постао је најслађа медоносна пчела у историји књижевности.

Године 1952. у „Борби“ исписао је химну у којој Тито није само маршал, већ месија који „буди Кумровец из хиљадугодишњег сна“, чије „галије путују у сигурну луку победе“, а топови „гунђају као грегоријански корал“.

Ето Фрица, некадашњег оштроперог Керемпуха, као најодрпанијег трумбеташа који пред Титом свира Kumrovečki Nokturno [5] за комад џигерице и титулу дворског Kulturgauleitera. Овакво сладуњаво, њемачко-хрватско лизање чизама није видео ни Гебелс у најлуђим сновима.

Мада „не воли задаће а увек му се неке постављају“[6], Крлежа је писао предлог за Титову кандидатуру за Нобелову награду за мир – али самокритички признаје да је требало боље. Рука великог писца задрхтала је пред величином задатка. Ваљда зато Јосип Броз Тито, један од највећих масовних убица 20. века, није одликован Нобелом.

Одредницу о Титу у „Енциклопедији Југославије“ написао је лично Крлежа. То је најнепрофесионалнија и најудворичкија картица у целој шарлатанској Југославици – завршетак неприродно експандиран, засићен апологетским конструкцијама и испразним вербализмом, хиперболичан тон који одудара од стандарда угледних енциклопедија.

Без иједног дана факултета Крлежа примљен је 1950. у Српску академију наука и уметности – акламацијом, преко реда, партијском погодбом.

Импровизовани академик у импровизованој држави.

Љубљанским рефератом исте 1952. Крлежа је довршио раскид са социјалистичким реализмом и постао неприкосновени културни ауторитет Југославије – маршал културе после Ђиласове ликвидације. Само четири године касније, у „Републици“ 1954, Србе је изнова назвао „ушљивим балканским циганима“ и „багром за вешала“. Заштићен режимом, институцијама и положајима, постао је фигура којој се није могло одупрети. Као што је и Добрица Ћосић признао: за српске комунисте Крлежа је одлучивао шта је вредно, напредно и социјалистичко; ко је талентован, а ко није – проглашавао је то узгред, за ручком код Ристића или Давича, у Клубу књижевника или Мажестику. 

Кад би велики Фриц стигао спаваћим колима из Загреба, наступало је ванредно стање: национални интелектуалци узнемирени, напредни одушевљени.

Тако је франковачка победа на љевици постала коначна: Крлежа је држао целу југословенску, а посебно српску културу под својим „југословенским“ лењиром и шестаром.

Toichographophobia 

Тоихографофобија – страх од српских фресака. Неологизам за болест која је погодила југословенске комунисте када су схватили да Југославија на Западу може да се представи једино средњовековном црквеном уметношћу „примитивне и заостале“ Србије.

Три године после рата, у јеку економске калварије и сукоба са СССР-ом, Титова власт је морала да моли новац од Запада. Да би пробила информативну блокаду, одустала је од идеолошког уништавања религије и одлучила да се хвали – српским фрескама. Изложбе су почеле у Паризу 1946, па 1950. у палати Шајо, затим Лондон, Единбург, Вашингтон, Минхен... Успех је био огроман, јер је Европа била одушевљена управо оним што је Крлежа презирао.

Крлежа је био кључна фигура у организацији, али и главни кочничар. Инсистирао је да се умањи српски допринос, прећути веза са Византијом и истисну фреске из Нереза, Охрида, Жиче, Студенице. Британци су били бесни – захтевали су управо те фреске, претили скандалом. [7] Крлежа је агресивно гурао истарске цркве и богумилске стећке, ближе његовом политичком и естетском укусу.

Његов став о српским фрескама био је уништавајући:

„Ове слике нису добре зато, јер би се могло документарно утврдити да су анђели насликани по мотиву Нике из Палмире или да се ту јавља модел сиријског плуга или сиже из једног или другог псалтира, а ни зато, јер приказују смрт Ане Дандоло или генеалогију династије Немањића... Свети Василије из Маркова манастира више је бандит него светац, а Рахила на покланим луткама дата је у манири плебејског неопримитивизма, какав се данас јавља по сеоским панорамама, у сликама цариника Русоа или по цимерима паланачких крчама. Те слике нису преживјеле своје вријеме [не] из политичких или културнохисторијских мотива него из сликарских, а то је највише што се о њима може рећи.“

Кад је Европа одбацила његове стећке и одушевила се српским фрескама, Крлежа је плануо:

“Нека опрости госпођа Еуропа, она нема споменике културе. Племе Инка у Америци има споменике, Египат има праве споменике културе. Нека опрости госпођа Еуропа, само Босна има споменике. Стећке. Шта је стећак? Оличење горштака Босанца! Шта ради Босанац на стећку? Стоји усправно! Дигао главу, дигао руку! Али нигдје, нигдје, никад, нико није пронашао стећак на коме Босанац клечи и моли. На ком је приказан као сужањ”

Врх његове пизме био је према „Белом анђелу“ – сврстао га је у „цимере паланачких крчама“. Исти онај Бели анђео који је 1963. изабран за симбол европске уметности у првом сателитском преносу ка Америци и у поруци ванземаљцима – поред Кинеског зида и Апола.

Тако је Крлежа, неприкосновени култур-трегер КПЈ, постао органски иконокласт: мрзео је управо оно што је Југославију учинило цењеном на Западу. Сликовит самоопис баналног пургерског архишовинисте.

Иста органска мржња према српском наслеђу водила га је и у највећем пројекту – Енциклопедији Југославије, где је цензорско право користио грохотно, са насладом и пакошћу.

-----

[1]  У осталом, негативне критике о Крлежи које су стизале од књижевних ауторитета са разних страна сматрамо једнако валидним као и оне глорификујуће критике, које су почесто неумерене и снажно идеолошки детерминисане.

„Крлежин стил са својим малограђанским особинама: декоративношћу, реториком, клишејима, повишеним гласом, фељтонизмом, забављачком брбљавошћу – дакако: права је и најпристалија литература за малограђанина.“

- Шимић, Станислав: Крлежа као критик, 1933., Загреб, стр. 6.

Књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић у Крлежином драматуршком опусу открива соцреалистичку матрицу, на којој је развијена цела сага о Глембајевима, буржујима, а потом и у другим драмским делима. Ту препознаје онај црно-бели клише о моралу и етичким вредностима социјалних групација и класа по моделима социјалне литературе.

[2] Крлежа, порекло 

-  https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/1746

-   Крлежа Иванка
https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/krleza-ivka-ivanka,

- Дрожар Терезија
https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/drozar-terezija)

 [3]

„Мој информатор из Барцелоне ми каже да је познати писац Крлежа напустио санаторијум др Вранешића, да се сада налази у слободи и слободно креће, али да пише књигу о Анти Старчевићу“.

 - Отправник послова југославенскога краљевског посланства у Мадриду Љ. Вишацки;
14. VI 1942.
https://zurnal-hrast.com/2021/09/14/krleza-kod-pavelica/

[4] Ненад Обрадовић: Лица и маске Мирослава Крлеже
 https://strane.ba/nenad-obradovic-lica-i-maske-miroslava-krleze/

[5] Огромни чланак "ТИТОВ ПОВРАТАК ГОДИНЕ 1937 " (БОРБА, 25. мај 1952.) Крлежа поентира последњим реченицама:

Име Титово постало је данас драматским симболом покољења свих наших народа, откада се пише хисторија крвљу и месом: наших родова. У бродолому, који је од свих наших бродолома – био · најбезнаднији, појавио се он са лењинском у мраку, и његов пут од Кумровца и Јајца, до Београда и до Загреба пут је нашег народа. Да би од средовјечног, заосталог човјека постао грађанином будућих сретнијих стољећа: -  то је покрет за нашом властитом – цивилизацијом – под сваку цијену, То је наша хисторијска воља која се објављивала у многобројним напорима кроз вјекове, и ако се може тако рећи, то је воља за преображењем и ослобођењем у вишим друштвеним облицима. Тито, то је усправан смион став пред великим, страним силама читавога свијета, на темељу искуства из првог и другог свјетског рата и тешке политичке подземне борбе, која је трајала – деценијама и стајала безбројно много жртава, – Тито то је славолук између мрких и крвавих зидина наше средовјечне прошлости и пут до цивилизације, која неће више да буде робовање туђим банкама. туђим неистинама и предрасудама, То је картеча, која се кроз дим и маглу наше заосталости пробила као усијани знамен над звијезданим барјацима наше сувремене политичке свијести. 

* 

Када су се у овом рату за дугих ноћних бдења око 1943-1944 од времена на вријеме чули Титови топови како гунђају читаве ноћи око Загреба, често сам прислушкивао тој ноћној грмљавини, Увијек ми је пред очима била једна те иста слика из године тридесетиседме: сједи Тито пред пергаменом фјорентинске свјетиљке, у жућкастом сјају расвијетљенот грегоријанског корала са старинским, о четвероуглатим – нотама квадраквартама. У крвавој, транспарентној – боји – карминских слова, и прича о кумровечком Ноктурну. Грме његови топови, траје судбоносно ратно бдење, а ја мислим у својој са моћи: гле, Тито буди Кумровец из хиљадугодишњег сна! Тито се побунио против средњег вијека, он је нашао излаз, он плови пуним једрима и његове галије путују у сигурну луку побједе. 

 

[6]  Енес Ченгић у књизи "С Крлежом из дана у дан - баладе о животу који тече" ("Глобус", Загреб 1985.) под датумом 25. јун 1973. године.

[7]  Kрајем 1950. године изложба је пренета у Вашингтон, али је са њеним постављањем у Њујорку било проблема, јер је музеј Метрополитен одбио да је прими. То, међутим, није обесхрабрило југословенску дипломатију, која је наставила да тражи нове могућности, које су се наредних година отварале једна за другом: Хамбург, Kопенхаген, Хелсинки, Венеција, Рим, а нешто касније и Велика Британија. После изложбе фресака у Единбургу и Лондону током друге половине 1953. године, Kомисија за културне везе са иностранством је организовала пренос изложбе у Утрехт, Дизелдорф, Брисел, Цирих, Минхен, Беч, Осло, а после изложбе у Риму крајем 1955. године предузети су кораци да се исти материјал проследи у Милано и Равену. Упркос првобитној скепси, показало се да је подухват био пун погодак.