НИМБУСОВ ПОДРУМ

ЦРНОГОРСКА ПОСТИЗБОРНА СТВАРНОСТ Фото: Спутњик   Након парламентарних избора у Црној Гори остало је врло мало наде да се Црногорци могу вратити свом, каквом-таквом, изворном српском достојанству. После градских избора у Никшићу и та слабашна нада све више бледи*. Узалуд онолики штрапац на Литијама, прозеблост и премор, Црна Гора је једнако Црвена Хрватска колико је била и пре Литија. О новој/старој стварности црногорској преносимо сведочења са изворишта, од црногорских аутора, онако како их они са горчином износе. *** МИРОСЛАВ ВЛАХОВИЋ - ГЕЏА : О НОВОЈ ЦРНОГОРСКОЈ ВЛАДИ Министру пољопривреде треба 63. падобранска, голооточка служба реда и Еф Би Ај да би сазнао шта се десило у Министарству, колико је покрадено и ко је крао. У исто време, у том министарству раде људи који једини имају, формално, искуства у раду на таквим пословима, те су неприокосновени фаворити у случају да се распише конкурс за пријем на иста радна и руководећа места. Идиотизам у који нас је увела "експертск

 ХРВАТИ, ВЕЛЕМАЈСТОРИ ЕТНИЧКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА Фото: https://balkanskageopolitika.com/tag/ustase/ Хрватски народ се уздигао у врхунске професионалце геноцида и етничког инжињеринга, те њихов случај ваља подробније разматрати као најбољи европски образац како се то ради. Није разумљиво, нити има оправдања, зашто се хрватска геноцидност, иманентна њиховом националном бићу, коначно не констатује и за свагда не запише у српској народној свести. Истина, Срби више воле широку причу, описе, гусле, "словенску антитезу", од досадних статистика и сувих чињеница. Увек ће радије прихватити аргумент који почиње са "прич'о ми деда" од демографских података. Патетични гусларски аргументи, дедина сећања и словенска антитеза се управо због ослањања на широку емоцију редовно завршавају грљењем са сопственим убицом, и тако се ствара амбијент за нови циклус покоља. Кључна слабост аргументације "прич'о ми деда" је што је најчешће прича тачна у глобалу али није увек

  АТЕНТАТОР ИЗ МАЛОГ СОКАКА   ПРВИ ПУТ ОБЈАВЉЕНО 23-04-2010.   Све више се говори о мазохизму србског трпљења. Радије ћемо да гладујемо и себи да сечемо прст, него да повијамо хуље и лопове. Пола народа се са дубоким поштовањем опходи према онима што су нам полупали градове и мостове. Као што су Индијанцима каубоји поклањали огледалце, нама дају путовнице. Половина наше академске омладине пресрећно је што постају добровољни јаничари или полу-робови на крузерима. Ако неко поред нас страда на правду Бога... добро је, није нас закачило, констатоваћемо задовољни као да смо извукли премију на лотоу. Онај мученик?... А, да није крив, не би га ни задесило... Наравно, наши људи нас најбоље газе. Без гриже савести. На против, са задовољством. Та вештина гажења је уметност која се усавршава генерацијама. Не мора увек да се пролије крв и поломе кости. Не мора ни шамар да се прилепи. Постоје суптилније методе за утеривање страха раји. Што је повод глупљи а поступак бесмисленији, то је дејс