Пређи на главни садржај

СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ТУРИЗАМ: ОД "ЈЕРЕТИЧКЕ ПРИЧЕ" ДО ПОСТРАДАЊА ТОДА КУРТОВИЋА




У једном ранијем блогу писали смо како је спровођена "Прва петољетка", са "алатима" "револуционарног теророра", епиком примитивизма, дискриминацијом између република, нестручношћу која је замењивана геометријском прогресијом бахатости и коначним катастрофалним окончањем 1950. Брзо одлази до наглог заокрета ка Западу и бољшевизам се замењује "нациналним социјализмом" олити модификацијом аустро-фашизма.

Колико је та "Петољетка" спровођена хаотично и сумануто, паралелно је текао процес убрзаног спонтаног покондирења нове комунистичке властеле, поникле на дну каце. Кратког погледа и ниског хоризонта, непросвећене и трибалне, која се дипломатским манирима учила на скраћеним вечерњим курсевима. За само неколико година формиран је слој "црвених буржуја" који су били изнад закона и за које је важио само "суд партије". Разликовали су се од капиталистичке буржоазије што им положај није зависио од успешности приватних фирми већ од вештина унутар партијског/секташког полтронства. У њих није постојала свест о личној одговорности за успешност и народни напредак, већ само екстремно изоштрен рефлекс мунгоса на и најмање пулсирање које може да им угрози стечену позицију.

Све "новотарије" у Титовој Југославији заправо нису биле оригиналне, већ су преузете од Хитлера и нациста, па је такав случај и са "радничким одмаралиштима". Једино што Тито-левичар није преузео од Хитлера-левичара био је празник "Дан паприкаша", када су сви, политички функционери, директори фабрика и обични радници јели са истог казана. Комунисти су били одвећ гадљиви на толику интимизацију.

Сигурно да је Бранку Ћопићу требао један период спознаје, унурашњег мучења, раскидања, бар делимичног и површног раскидања, са сопственим илузијама, кумулација беса и гађења,  да би написао своју "Јеретичку причу" и објавио је у "Књижевним новинама" 1950. Идеали и стварност били су у потпуној колизији, и Ћопић је тај сукоб две неспојиве стварности приказао у својој сатири. Ћопић је према свим јунацима приче који су „неки друштвени фактор“ уствари био веома обазрив, трудећи се да пронађе у њима и нешто позитивно са само "њему својственим хуманитетом". Са ове дистанце изгледа да се пре радило о рефлексној атоцензури, која му је можда спасло оно мало преостале главе на раменима.

Јеретичка прича одмах је изазвала буку и бијес и била дочекана не као друштвена сатира већ као „друштвена лаж“ и „прљави памфлет“ у којем се писац у `смијешној претензији` представио као `анђео спаситељ народне власти`. Према ријечима наручених текстописаца, одреда културтегерских полуимтелигената, Ћопић је клеветник `који је раскинуо са партијском линијом и спроводи своју линију`, свој `ситнобуржоаски, анархистички став, у суштини реакционаран и непријатељски према данашњици`, наступајући као `распуштени малограђанин који гази све дубље у негативно, штеточинско критизерство` и још притом `ужива у антикомунистичким и информбировским клеветама наше земље`. Па и послије мамутског писма ЦK , а све у варљивој нади да би се могао сам да одбрани од политичких, литерарних и моралних напада на своју личност и дјело, према критизерским ријечима партијских истинобранитеља он `вуче назад као сваки реакционар` и још више `пооштрава своје противљење линији Партије` тиме што објављује `двомјесечну серију друштвене сатире у „Борби“, серију која је, уистину, према Ћопићевим ријечима, сва проистекла из Јеретичке приче као њихове  матере, у варљивом покушају одбране свега онога што је писац замишљао под својом јереси.

Узалуд: јер док се за ову „јеретичку“ у први мах могло помислити да је „подношљива“ и да му се омакла, тим другима које је „заређао једну за другом“, он је према ликвидаторском суду оних који су добили директиву да о њему и његовим сатиричким причама дају негативну оцјену – `корак по корак, и то трчећим кораком газио све дубље у своје негативно, штеточинско критизерство` и тако се `срозао до клеветника земље и партије`.

("Дивна обала наше Далмације може да пружи могућности за учвршћење здравља радних маса свих народа Федеративне Народне Републике Југославије. Од лијепе далматинске обале треба да створимо опоравилишта и санаторијуме, да сваки који ради и даје свој прилог заједници може да дође да поправи своје здравље и затим поново, још јаче, да прионе на рад". Ово су ријечи Јосипа Броза Тита изговорене у Сплиту у љето 1946. године, петнаестог дана примјене Уредбе о плаћеном годишњем допусту радника, намјештеника и службеника....)

Радњу приче Ћопић је поставио у једну „овећу вилу“, са свих страна ограђену зидом и отворену само према мору. „Једва је видим од борова и чемпреса“, каже из првог лица, и тако, већ на самом почетку, искључује све оне стандардне сатиричне штитове – где се радња смешта у поље ониричког, у какву измишљену земљу, или напросто препричавање онога што је рекао неко други – те сведочи о непосредној истинитости свега изреченог. Он то види – дакле, не измишља, не сања и није чуо од некога – та изолована вила је реална, као и људи око ње, можемо закључити, а сам писац је директан учесник у догађају, он је сведок. Вила је грађена „за вријеме старе, труле, ненародне… итд. Југославије.“. Можда је ово једно од најдиректнијих места у самој причи – не само што Ћопић, у вези са следећим пасусима, где наводи ко су посетиоци виле, поистовећује нову елиту са старом, која је била трула и ненародна, него врши и директан атак на језички инжињеринг нове Југославије, показујући очигледно неповерење у атрибуте везиване углавном за прву Југославију, класификујући их, на овај начин, као чисто фразирање.

Око, зидом изоловане од радничког одмаралишта, виле, одмарају се – у ћутњи и досађивању – министар, његова свастика, његов помоћник са супругом, један генерал и једна „још неодређена звјерка за коју нико посигурно не зна чиме се бави (а која само мудро и важно ћути)“, као и још неколико људи.

Министрова свастика је „студенткиња која на факултет одлази аутомобилом“, што само по себи отвара низ питања и подпитања: најпре, зашто одлази аутомобилом – да ли из чистог луксуза, или зато што се осећа несигурно – а у ком би се случају дало запитати постоји ли оправдан разлог за осећање страха? Она је управо идеалан пример нове буржоазије, с обзиром на то да људе вреднује према томе коју функцију врше...

Титов "парадајз туризам" у пуном расцвату...
...Kао зачињавац свег посла у излагању порузи пјесника Ћопића, тог августа гладне девестопедесете појавиће се неко ко се најмање могао очекивати – његов најближи пријатељ, земљак и саборац из ратних дана, књижевник Скендер Kуленовић, онај који је више него било ко други знао да је Ћопић „заљубљен у литературу као у нешто своје једино“. Моралан кад се мора, Kуленовић у два наврата у „Kњижевним новинама“ објављује текстове против Јеретичке приче, „Истина и слобода“ и „Отворени финале једне анонимне дискусије“ као вјеровјесник историјске истине која се у књижевности не смије искривљавати, а у име истине и слободе у умјетничком стварању, оне слободе о којој нам је Ћопић оставио у аманет и овај јетки коментар:

„Можда би требало бити мање увјеравања о слободи стваралаштва. У високим планинама нико не говори о чистом ваздуху нити пише трактате о смогу .“

У свом првом полемичком памфлету Kуленовић тако пише: „Но ја не налазим да је смисао слободе умјетникове у томе: неограничени избор ликова и теме тек је један спољни знак те слободе. А  смисао слободе умјетничког стварања ја видим у неограниченом откривању истине. Слобода која не ослобађа истину чини саму себе јаловом и излишном; без истине је она само воћка нероткиња …“ Потом, као прави `писац наше, социјалистичке земље`, он наставља: „А виле, аутомобили, магацини? – можда ће ми неко одговорити и таквим питањем. (…) Нажалост, у социјализму су извјесне разлике још неминовне, али оне се темеље не више на капиталу него на раду. (…) Лицемјерно би било јавно не рећи да се те разлике, и послије „баћушкиног курса“ могу итекако да извргну у нешто што је социјализам без социјалистичке душе, ако се само скрене са лењинског пута. Kукавичлук би био, недостојан нашега књижевника, не узимати и под сатирички бич и саме зачетке тих појава. (…) Само, што ја њему и читаоцу , кад је ријеч против тих опасности, постављам питање: има ли опасности по истину, па и по умјетничку истину, дакле, и по успјех те борбе, када се те прилично сложене ствари не сагледају из шире, него из бабје перспективе? Да ли је то Ћопићево „омање друштво“ заиста такво какво је у Ћопићевој причи?“

Ствари, односно "друштвени односи", су се даље развијале у својим дијалектикчким супротностима. За Ћопића у постепеном бежању у приче за децу, до потајног куповања чокања најлошијег вињака у трафикама и коначног даљински детонираног слома 1984.

Но ми се држимо сагледавања социјалистичке трансформације са јадранских плажа.

"Радничка одмаралишта", будући "бесплатна", су по удобности, хигијени и квалитету исхране, више личила на принудне смештаје за сезонске раднике или бугарске касарне, него места за одмор. Тако се развио својеврсни производ југословенског социјализма - "парадајз туризам", мада ми држимо да би , по заслугама, заслужније било да се звао "термос-туризам" у част неизбежног реквизита сваког туристе.

Постоји и трећа варијанта:

Врхунац "парадајз туризма" - Преносимо сведочење - је када су мојим маторцима који су се цењкали на пијаци за неке глупости продавац издрао: ма ево вам на бре, па ви нисте парадајз туристи, ви сте бре МАРГАРИН туристи. А ја у црну земљу да ме прогута...

Све једно, парадајз-туризам је имао ултимативни задатак да се туриста тако опреми да што више квалитетног времена проведе на плажи а колико је могуће мање у одмаралишту, па ако је могуће од трошка за један сладолед "Руменко" деци дневно.


Брзим развојем самоуправног социјализма почела је диференцијација одмаралишта према економској снази и репутацији предузећа и организација која су репрезентовали. На врху те радничко-одмаралишне хијерархије била су "војна одмаралишта" што се међу парадајз-туристима изговарало са посебним страхопоштовањем, па затим "Електродистрибуција" и сл., па моћни пољопривредни комбинати (била добра храна), за њима убоги металоглодачи и на крају, под шаторима радничка и средњошколска омадина у феријалним и "извиђачким" камповима.

"Падом" возне карте К-15 (повалшћена вожња) пао је и радничи туризам како га је Тито замислио 1946., пре него што је дочекао Ричарда Бартона на свом приватном архипелагу Бријуни. Појавили су се СИЗ (Самоуправне интересне заједнице), чија улога није никада до краја расветљена, а "бесплатна летовања" су заменил "регреси за годишњи одмор", који су служили за гашење пожара у кућним биџетима. На море се кренуло "Фићом".



У то време на Јадрану су већ доминирали страни туристи плитког џепа са половним Мерцедесима и добитници југословенске социјалистичке револуције дубљег џепа са државним "Мерцедесима". Разлика између република и покрајина врло се јасно видела на плавом Јадрану. Што јужније, то тужније. Почела је утрка за богатијом клијентелом. Између осталог форсиран је данас већ заборављени "нудистички туризам", који смо ми видели као развојну шансу, а кога, дозволићемо себи да напоменемо, није било у Титовим визијама ни партијски документима из 1946.


Међутим, као два грбава атавизма социјализма остали су функционерске затворене виле на једној страни и парадајз-туристи на супротној, доброћудној страни. То је било неко чудно време. Време у коме су се комешали задовољни лумен-пролетери, прогресивни студенти првог таласа џоинта и ЛСД који су тражили више регресивног социјализма, озбиљни и зато хапшени узбуњивачи, салонски дисиденти, половни култур-трегери са огарниченом одговорношћу, и неумитни социјалистички функционери у народу познати као "буџовани", који више нису морали летовати у старим вилама предратне буржоазије јер су направили своје "викендице", модерије и веће, украшене у ентеријеру уметничким сликама, италијанском керамиком, увозним намештајем и вазама са далеких путовања и базенима, ако море пресуши.

Или, о чему су трегери ћутали као заливени, већ се дозвољавало Чкаљи  да у пажљиво мереним дозама "примереним тренутку" провуче кроз своје филозовске тираде "малог човека" у хумористичким серијама "за народ" - неки високи функционери који су највише сагоријевали на раду, тражили су себи, својим породицама, свастикама и широј родбини, оправка на Балеарима или Гармиш-Партенкирхену, без карте К-15, али о народном рачуну. Буџованска омладина, већ навикнута на западњачке интернате и колеџе на којима су се спремали за нови век, су нарочито волела овај вид туризма који их је јасно диференцирао од домаћих вршњака ограничених видика са шаторима у Медулину.

Са прогресивним убрзањем распада државе попуштале су и гвоздене ченгеле цензора на које је качен сатирик који се усуди да пише "о смогу на врху планине".

Тако је, у треминалној фази СФРЈ, избила на видело још једна афера, које су у низу, непрестано, бацале чини на већ оронули и офуцани југословенски "социјалистички рај". То је чувена афера "Неум", која ће, видеће се, имати најтеже последице по судбину државе.

Поздрав из функционерског Неума
Афера Неум је политичка афера у бившој Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини која се одиграла 1988. Kао повод афере била је додела кредита државним кадровима у Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини којим су грађене викендице у Неуму. Изграђено је 288 вила од којих је само 19 припадало Неумљанима.

Међутим, да „не-ум није био само у Неуму“, него да су тадашњи политичари уживали у „лепотама живота“ на још неким дестинацијама сведоче и ови редови : “Зашто не проговорити и о „љубитељима“ лијепог живота који су своје оазе лоцирали у Трпњу, на Влашићу, Јахорини, у Макарској и осталим “неуми-ма“. Неум као локација моралне нечистоће и прљавог рубља БиХ политике и као симбол трулости једног генерацијског политикантског пројекта јесте хипотека које се ова друштвена заједница мора ослободити једнократним хируршким захватом жели ли у свијетлу будућност кренути без ораха у џеповима. Без разрјешења питања Неума нема могућности за обнову легитимитета босанскохерцеговачке политике и полититичара ...“ („Наши дани“ 30. септембар 1988.)

"Мало друштво", како му је наивно тепао Ћопић 1950, метастазирало је у огромну хоботницу, чије су се десетине хиљаде вила протстирале од Триглава и Бледа до Охрида. Од обала Дунава и Фрушке Горе до плавог Јадрана.

У том општем галиматјасу као Педро разапет је Тодо Куртовић. Човек у ствари није крив, већ је разапет да својим пострадањем прихвати грехе других. Ако мени не верујете, ево скраћене биографије мученика:

Тодо Kуртовић (1919 — 1997) био је политички радник, члан ЦK СKЈ и члан Савета федерације. Завршио је Вишу партијску школу. Учесник НОБ-а и члан KПЈ од 1941. године. Након завршетка Другог светског рата био је секретар Окружног комитета KП за Херцеговину, секретар Градског комитета KП Сарајева, потпредседник Извршног већа Босне и Херцеговине, секретар Савезне конференције ССРНЈ, председник Републичке конференције ССРН Босне и Херцеговине, члан ЦK СK БиХ и ЦK СKЈ, члан Извршног бироа СKЈ, члан Председништва и секретар Извршног бироа Председништва ЦK СKЈ, члан Председништва Савезне конференције СKЈ. Од 1977. до 1981. године био је председник Савезне конференције ССРНЈ. Kрајем 80-их година разрешен је чланства у Савету федерације због афере са градњом функционерских вила у Неуму.

Па, стварно... Човек педесет година био члан.  Зар о је грех?


Распети Тодо
Оне који се не сећају, као и млађе читаоце који не знају ко је био друг Тодо Kуртовић, подсећам да је реч о некадашњем председнику Социјалистичког савеза СФРЈ, којег је својевремено на тако високу функцију предложили становници Широког Бријега из БиХ. (Да преведемо - усташе)!

„Чисти“ Хрвати предложише тада „чистог“ Србина за једну од највиших функција у великој Југославији. Наравно, правилно сагледавајући ко је све учествовао у Другом светском рату, ко се, тврди се а земљаци знају, четири године тукао против нациста, фашиста и домаћих квислинга, и ко нас је на крају и ослободио тог зла, друг Тодо Kуртовић је великодушно прихватио племениту иницијативу грађана Широког Бријега. Новинари нису тада похрлили у Широки Бријег да упитају мештане како су то они изненада заволели друга Тоду, шта су то видели у другу Kуртовићу да га предложе за тако високу и одговорну функцију.

Није прошло много и друг Тодо се ипак почео појављивати у новинама. Не због историје Другог светског рата и питања ко нас је, заправо, ослободио, већ због неких актуелнијих тема. Почео је да „брља“, па је све чешће морао да даје демантије, све у стилу: „Шта сам заправо рекао“. У дневним редакцијама постојао је списак дежурних наслова за демантије друга Тоде. Тек онако, да се уредници деска не би превише мучили: „Шта сам заправо рекао“, „Истргли су ме из контекста“, „Kонтекст је мало изврнут“, „То ми је накнадно стављено у уста“.

И тако, највише страдао Тодо, који се само трудио, у датим околностима, да дограби вајдице колико га следује наспрам чланства. Ништа тај мученик није радио што већ није било шематизовано.

Тодо Куртовић је био средњи политички активиста који никога није дирао. Држао се максиме живи и пусти друге да живе. Није био схваћен. Колико год се трудио, увек су његове изјаве изазивале пакосне и подсмешљиве коментаре, па испада да је био глуп.

Локације су додељиване највишим партијским дужносницима чак и без формалних захтева, а некима годину пре него су поднели захтев. Тако су локације добили: Душко Згоњанин, Угљеша Узелац, Рајка и Планинка Микулић и други. Додељено је и 557 кредита од пет банака из БиХ, а који су дељени потпуно неоправдано и нису кориштени у складу с наменом. Рекордан износ добио је Тодо Kуртовић, који је подигао седам кредита; три стамбена, два за „посебне намене“ и два за која није било могуће добити досје или објашњење. Такве привилеговане кредите добили су Неђо Парежанин, Анте Будимир, Алија Латић и други. Неумска афера послужила је за искључење из Савеза комуниста и политичко умировљење Хрвоја Иштука, Мате Андрића, Миланка Реновице, Мунира Месиховића, Николе Стојановића, Kажимира Јелчића, Алије Латића, Јерке Брадвице, Недељка Мандића, Изета Брковића, Саве Чечура, Авде Чампаре и неких других, мање истакнутих босанско-херцеговачких комуниста. Била је то чистка која је отворила простор битним промјенама у политици републичке Партије, али и чистка која је знатно ослабила босанско-херцеговачко водство пред навалом српског национализма који је већ темељито захватио структуре сустава.

Афера с вилама у Неуму у потпуности је компромитовала комунистичко водство, али је придонела моралном урушавању и саме Партије.

Савез комуниста Босне и Херцеговине, оптерећен бројним аферама и притисцима институционализираног српског национализма, одржао је од 7. до 9. просинца 1989. свој Десети конгрес на којем се расправљало о демократизацији друштва, реформи политичког сустава, промени развојне оријентације и слично. Јавност су пак највише занимале расправе о “неумској афери”, међунационалним односима и политичком плурализму. Последице су довеле до превременог пензионисања неколико босанско-херцеговачких политичара као и оставку Бранка Микулића, председника СИВ-а.

Била је то чистка која је отворила простор битним промјенама у политици републичке Партије, али и чистка која је знатно ослабила босанско-херцеговачко водство пред навалом српског национализма који је већ темељито захватио структуре сустава.

Афера с вилама у Неуму у потпуности је компромитирала комунистичко водство, али је придонијела моралном урушавању и саме Партије.

Сви који су се бавили афером Неум, неумитно изводе закључак да је та афера разоткривања пљачке народа унутар партије произвело српски национализам.

Ето, тако је пострадао друг Тодо.


Не би радничко одмаралиште изгледало овако него би цветало. Само да није било "Јеретичке приче". Питајте људе. Живели су у то време.
***

Као прилог, остављамо дубоки интелектуални опус Тода Куртовића из социјализма, који је оставио иза себе, а за нас. Све је погодио:
- Црква и религија у социјалистичком самоуправном друштву бy Тодо Kуртовић( Боок )
- Нација и социјалистичко самоуправљање : осврти на развитак и актуелности међунационалних односа у нас бy Тодо Kуртовић( Боок )
- Политичке теме бy Тодо Kуртовић( Боок) 
- Kомунисти и националне слободе бy Тодо Kуртовић( Боок )
- Политика СKЈ и вјерске заједнице бy Тодо Kуртовић( Боок )
- У борби за слободу: народноослободилачки устанак и револуција у Херцеговини: критички осврт и прилог анализи збивања бy Тодо Kуртовић( Боок )
- Информисање у социјалистичком самоуправном друштву бy Тодо Kуртовић( Боок 
- Слобода,равноправност и зближење нација: размишљања о актуелним питањима националних односа бy Тодо Kуртовић( Боок )
- Kри на камну бy Владо Шегрт( Боок )
- Вјесници модерног времена бy Тодо Kуртовић( Боок )

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…