НИМБУСОВ ПОДРУМ

  У Србији не постоји стварна идеолошка борба, већ симулирани плурализам који служи да спречи изградњу националне самосвести. И српство и грађанство су у функцији режима — не као вредности, већ као алати.   Баук ФСН кружи Србијом Велико узбуђење, са знацима беса и панике на левој страни јавног мњења, или боље рећи — левљој страни мњења, пошто се десног и немамо, изазвала је вест да Влада Србије намерна је формирати Факултет за српске науке (ФСН) при универзитету у Нишу. Уз мноштво саркастичних квалификација попут “чкола за дипломиране Србе”, “производња дипломираних Русусрба” или “Ћаци интелектуалци”, које стижу из табора “дипломираних Европљана” и “Малосрба”, такође стиже и упозорење да “национализам увек "говори" о претњама других народа или држава, као и да таква популистичка пропаганда жели да пробуди страх међу људима и зато се увек говори о томе да постоји нека опасност од које морамо да се бранимо”. — како нас учи историчар Milovan Pisarri ,  док Наталија Јовановић...

  Један коментар (аутор: Туљанин): Идејно решење Трамповог комплекса у Београду. Обратити пажњу: плац не укључује само "нови генералштаб", онај који је пројектовао Добровић, већ и касарну у суседству Генералштаба, а сем тога и стари Ђенералштаб. Тако чујем. Уосталом, идејни пројекат комплекса очито претпоставља изградњу не тек на простору Добровићевог Генералштаба, већ на много ширем простору, дакле оном који у себе укључује и Касарну у Адмирала Гепрата и Баумгартеново здање. Добро, лепо. Можемо и саму "Владу" да преместимо у једну од три торња која ће Трамп дизати у Београду. И Министарство спољних послова. И Министарство финансија. Биће ту близу и Трампов касино, дакле паре ће се блажено окретати. Оно што се Трампу изјаловило у Гази, успеће му у Србији и Београду, а то је тако јер је сва прилика да смо ми у суштинском смислу гори од несрећних Палестинаца. Они бар нису дрољице. Ми јесмо. Ако ништа, то је председник, партија му, као и сви они преиспољни...

  Док трају борбе фудбалских титана Архива Бр. 34.  Први пут објављено:   12. јули 2014. Српски културни клуб У току су завршне утакмице Светског првенства у фудбалу у Бразилу. Уз помоћ моћних напредних технологија репортер нас у „реалном времену“ обавештава да је већ трећи пут Аргентинац Ди Марија истрчао своју деоницу у акцији брзином од скоро 32 километара на час. Да бисте разумели, ни Усаин Болт, у копачкама и на трави, везан за реаговање на промену ситуације коју интелектом мора да схвати и антиципира њен развој, а не реакцијом на глупи пуцањ ћорком из пиштоља, не би могао да постигне толику брзину. Није ово „најстрашније“ што се проблематике брзине у фудбалу тиче. Неки фудбалери могу у идеалним условима да развију брзину преко 35 км на сат [1]. Реалност је да у Србији данас нема атлетичара-спринтера који на тартану у шпринтерицама може приближно ономе што могу најбољи фудбалери света у копачкама по трави. Да би се одбранило ригидно схватање фудбала у нас, ...