КАКАВ ДЕДЕК ТАКАВ ВНУК

Едвард и Јосип Броз Фото: Информер/Васељенска

У богатој телевизијској понуди гледалиште у Србији има задовољство да прати и сарајевску ТВ FACE, власника и глодура Сенада Хаџифејзовића. Овај сарајевски новинар је нескривени бошњачки фанатик и србомрзац. На томе гради свој штимунг и реноме. Да би својој талибанској телевизији дао неки привид ширине у пројекат је укључио нешто српског отпада. Нама је запао за око документарни програм "Намигивање звијездама" аутора Миша Марића.

 

Мишо Марић чита своје стихове о Титу

Мишо Марић је типичан социјалистички култур-трегер и ухљеб. Полу-интелектуалац, истина добар у приповедању догодовштина из густиша ондашње високе босанско-херцеговачке политике. Водио бенд Мостарске кише. Цењен у писању сценарија за свечаности обележавања годишњица догађаја из НОБ и Дана младости. Заљубљен у Тита и партизане. То слепо обожавање није окрњило ни што су њега, урбану икону мостарску, они због којих се клео у братство-јединство изгнали из града као псића у хлачицама. Тада, 1993, није као Владимир Назор убјежао у шуму, већ у Енглеску. Када се грађански рат смирио, вратио се као да (му) се ништа није десило и наставио да негује своју идолатрију Тита на звезданим стазама.

 

Тако смо дошли до епизоде "Намигивања звијездама" у којој је, по сопственој тврдњи из прве руке, описао уникатан догађај везан за школовање Титовог унука Едварда Броза у мостарској ваздухопловној гимназији "Маршал Тито" и посете друга Тита тој гимназији.

 

Едвард Броз (чучи други с лева) са својим разредом у гим. Маршал Тито Мостар

Елем, Едвард Едо Еди Броз је био врло бистар и добар дјечак (до душе "помало арогантан према друговима") али се заљубио у једну Мостарку толико лудо да су са неба падале звијезде, кечеви и неоправдани изостанци. Ту се појављује врховни командант и, након официјелне смотре, оде код директора школе и пита га за унука. Туц-муц, пуковник призна да не ваља ништа. На то врховни командант скочи као гуја љута и запрети пуковнику да ће му бити скинут чин ако његовог унука не избаце из школе и забране даље школовање.

 

"Авиони су скупе машине, не смеју се дати у руке лошим ђацима" - Оштро је завршио разговор врховни командант, после чега поговора није смело бити.

Ето, с видним поносом истакао је пример Мишо Марић, и последњи председник месне заједнице интервенише да му унук прође школу а врховни командант наређује да његовог унука избаце из школе и то из школе која носи његово име! Какав је ТО карактер био!!! Можемо мислити.

Даље, завршава Мишо Марић причу, било је неких интервенција (Јованка Броз, Едвард Кардељ), али Титово наређење није смело много да се ублажи. Само мало, о чему врховни командант изгледа није би обавештен. О даљем животу Едварда Еда Броза каже Мишо Марић да није могао баш ништа сазнати (sic!), те ето тако се завршило мостарско школовање заљубљивог унука под паском неумољиво строгог деде.

 

Ваља додати неколико података везаних за школу коју је похађао Едвард Броз: Ваздухопловна Гиманазија “Маршал Тито” основана је 1961. године за потребе школовања кадра РВ и ПВО у ЈНА који ће наставити школовање у Ваздухопловној Војној Академији у Задру. Поред ње, у војним школству су постојале још три војне гимназије које су биле различите по условима пријема и начину школовања. То су биле: “Франц Розман-Стане” у Љубљани (која је примала само ученике са територије СР Словеније), “Иво Лола Рибар” у Загребу, те “Братство-Јединство” у Београду. Војна ваздухопловна гимназија "Маршал Тито" је била у пуном смислу елитна. Један њен питомац сведочи да се у његовој генерацији пријавило преко три хиљаде кандидата из читаве земље, примљено је сто двадесет питомаца, а школовање је успешно окончало само њих двадесет и шест. Када је пропала држава, пропала је и њена елитна школа.

 

Бивша гимназија Маршал Тито Мостар

Видимо да је систем војног школовања био прилично чудан, јер је постојала војна гимназија која је школовала искључиво словеначку младеж, док други народи нису имали такву привилегију. Чему је водила оваква сегрегација није тешко закључити.

 

Но, друга је наша тема. Питање је како се у опште могло догодити да један кадет, па макар био и Титов унук, у елитној војној школи интернатског типа накупи преко 250 неоправданих изостанака са наставе (уз нешто мање некако оправданих изостанака)? Тај месецима није видео учионицу. Да ли је војни интернат користио као хостел? Или је био негде другде на квартиру? Куд се крио, где је боравио? Шта су радили његови професори и васпитачи? Да ли су трагали за њим? Такво понашање ученика није замисливо ни у некој заборављеној провинцијској гимназији за сеоску омладину, некмоли у најелитнијој државној школи. Сам Едвард, насупрот тврдњама Миша Марића, признаје да је у школи имао извесних привилегија зато што је Титов унук, али је невоља била што се управо од председникових унука пуно и тражило. За ситне несташлуке им је "гледано кроз прсте", али су морали да буду пример другима у знању - тврди Еди. Како је Еди упијао знање не присуствујући настави, није објаснио.

И тако... из Мостара се млади Едвард обрео у Београду са дипломом завршене војне гимназије добијеном на волшебан начин. Завршио је Факултет општенародне одбране, водио се као пилот ЈНА, био стјуарт у ЈАТ па затим радио у контроли летења, био инспектор за малолетничку деликвенцију у ГСУП Београд. Прву љубав је отпратио назад у Мостар и оженио се другом. Напустио је полицију 1986. и отворио кафану у Земуну, која је пропала три године касније, после чега је напустио породицу, одселио се у Загреб и покушао да буде бизнисмен. Бизнис се састојао од радионице за производњу тоалет-папира. Да ли је тако дочекао пензију ни он не говори. Поседовао је дипломатски пасош који је коришћен у различите сврхе од различитих људи. Све везано за његов живот је мутно и нејасно тако да га само поједини таблоиди називају криминалцем.

Оно што је обележило причу његовог живота је саобраћајна несрећа коју је изазвао возећи пијан свој скупоцени БМW, када је погинуо његов пријатељ Гојко Поповић, а замало да му страда и рођени син. После удеса је илегално избегао у Хрватску, па је након шеснаест година покушао поново да уђе у Србију, поново је ухапшен па пуштен, па је поново побегао користећи ноћну тмину, туђи чамац и војне вештине стечене током напорног школовања. Правдао се да је побегао јер су га у Београду називали усташом и бојао се за свој живот. Сина је дакле оставио на милост и немилост злим четницима?!
 
Последње што Едварда Броза веже за Србију наследство. Брозови се крве око Титовог тајновитог богатства, који званично није имао ништа. У беспоштедној тучи око наследства видимо Брозове као галерију најопскурнијих ликова. Ми се стидимо једног Раде Пашића, који би међу Брозовима по покварености остао непримећен.
 
Наш јунак Едвард Броз је грдно посвађан са послаником Скупштине Србије Јошком Брозом. "Јошка Броз у Србији, а Саша Броз у Хрватској убирају хонораре од ауторских права за експлоатацију нашег презимена, јер су га заштитили. Али, ја од тога ништа немам"- жали се Едвард.

 

На кога је Едвард Броз тако нескрашен, подлац, безосећајан, алав? Наравно, на дедека Јосипа, на кога би другог?

 

За Брозову породицу је карактеристична међусобна безосећајност. Тито ни оца није сахранио како пристоји. Према сведочењима, Јосип чак није ни знао тачан датум смрти свога оца нити је касније присуствовао ексхумацији и премештању посмртних остатака. Наиме, Фрањо Броз је сахрањен у заједничку гробницу за сиромахе на загребачком Мирогоју, а тек 1957. године, на иницијативу Стеве Kрајачића, његови су остаци пребачени у Kупинец где је била сахрањена Марија Броз. Јосип није томе присуствовао, већ је само послао изасланика.

Јосип Броз је у школи имао непремостивих тешкоћа с хрватским језиком, тако да је пао први разред. Са правописом се никада није довољно изборио. Оцене су му, према сведочанствима, углавном биле двојке, тројке и четворке. Пише да је од 1907.- 1910. године завршио три разреда шегртске школе и учио браварски занат у Сиску. Неки су аутори приметили да овде постоји „рупа“. Ако је Броз рођен 1892. године, кренуо је у основну школу 1900. године и требао ју је завршити до 1905. године (јер је морао понављати први разред). Дедијер пише да је Броз тада похађао два разреда опетовнице.

Какав дедек такав внук.

Питање које Мишо Марић у свом казивању о заљубљеном Едварду Брозу и Титовој строгој интервенцији није поставио, а морао је јер се само намеће је: Ако авионе не треба давати на управљање лошим ђацима јер су то скупе машине, колика је бедастоћа и пропаст дати државу на управљање понављачима и лењим шегртима?