"КРАЈИШКО СРЦЕ СРБИЈЕ"

Прву декаду августа 2021. обележили су Дани сећања на прогон Срба из Хрватске 1995., чија је централна манифестација одржана у месту Бусије код Београда, и Олимпијске игре у Токију, са свечаним дочеком освајача медаља испред Старог Двора.

Оба догађаја су количински претерано и упадљиво неукусно коришћени за хвалу председника Вучића и његове визионарске политике. Заједничко за ова два неспојива догађаја је истост у обради. И место туге и место радости претворени су у једну политичку рекламу, у режирани "медијски садржај" за широку потрошњу. Већ препознатљиве колоне аутобуса, милом или на превару доведена публика, груписане ново-распаковане заставе на ново-одељаним штаповима којима сви машу у исто време и на исти начин док камера прелази преко масе да се види колико је та маса једнодушна. Затим стандардни сценски програми, светлосни ефекти и обавезно ОН, са својим чудноватим гримасама, патетичним бусањем у груди српске и крешчендом у виду велике визије будућности Србије на Западу.

У свему, нема више душе. Нема искрене емпатије, нема достојанствености кад је час, ни хомо-луденса где је прикладно. Оно што видимо је дистопијска, механизована народна спонтаност.

Док је дочек олимпијаца одрађен рутински, митинг у Бусијама оставио је неке поруке око којих би се ваљало замислити, а које су по инерцији срљања нашег друштва, једноставно пречуте. Набројао је Вучић све чега би, по његовом мишљењу, Србија требала да се стиди. Вучић је истакао да га је срамота оне Србије која се стидела својих крајишких избеглица, која је затварала своје путеве и друмове да их други Срби не би видели. Стид га је и Србије која је заборавила на Љубана Једнака. Када је реч о Крајишницима, то су "добри људи" коју су много пропатили. Срећом, "стасала је овде генерација деце из избегличких колона која данас проноси славу свога народа у науци, у култури, у спорту па и у политици. Они су најбољи лекари, спортисти, политичари". Коначно, поентирао је максимом коју се није усудио нико до сада да јавно изговори:

-  Ова Србија јасно рекла и има довољно снаге и мудрости да јасно и недвосмислено потврди да неће више бити Олуја. Србија која је после свега устала, а не би устала да нема крајишко срце.

Србија, дакле, нема своје срце већ јој је трансплантирано крајишко велико срце. Зато је Србија устала, иначе не би. Тако нас учи велики Александар у својој локал-патриотској афектацији.

Ова изрека је право аутовање. Александар Вучић је отворено исказао шта му лежи у дубини душе - он би најрадије да Србију претопи у Нову Крајину.

Са једне стране неумесно прехваљује, нешто друго прећуткује. Може се прихватити да није била прилика за критику народа који је много препатио, али друштвено стање је такво да се у јавном мњењу никада не указује на грехе тог народа и не саопштава се да морају да се мењају ако желе добро себи и држави у којој су нашли уточиште. Искључиво се истичу њихова страдања, ко их је издао, која права су им још ускраћена и нарочито се истиче њихова људска надмоћ, управо како је и Вучић учинио.

Зар ти добри људи до јуче нису с нарочитим поносом истицали свој надимак "љути Крајишници"? На жалост, видели смо неке друге заједничке карактеристике у њих, а не љутост и борбеност. Недавно, један искусни ТВ водитељ није успео да се уздржи и рече крајишким саговорницима "Бежали сте као зечеви!". Као што је истина да је прогон Срба из Крајине део продуженог хрватског геноцида, истина је и да се Крајишници нису одупрли свом снагом том геноциду.

 

Требамо ли да се стидимо дезертера? Вучић се очито не стиди.

 

Бусије, 04.8.2021. Фото:Танјуг

Истина је и то да су уважени високи гости у Бусијама сви одреда дезертери. Од Вучића до Пуповца и Додика. Било их је више него што може да стане на једну фотографију. Скоро да би се скуп, с обзиром на бранитељски учинак највиших гостију, могао назвати дезертерским прелом.

Истина је да Крајишници не воле посебно овакве скупове. Муче их непријатна сећања. Додаћемо чињеницу која се олако пренебрегава: неугодно је присуствовати Дану сећања на прогон из Хрватске са хрватском путовницом у џепу. Сто хиљада Крајишника има (и) хрватско држављанство. Нису сви тврдог образа као Пуповац који је истовремено и "Туђманов Србин", каваљер "Реда хрватског плетера" и српски заштитник.

Има у Крајишком фенотипу и других карактеристика. Тешко је објашњиво зашто је, поред толиких злочина које су претрпели, коначно страхотних искустава Јасеновца и Јадовна, много, превише, Крајишника стало на Туђманову, усташку, страну?! Исто тако је било и у Другом светском рату, а ни раније српство и православље нису били јачи разлог опредељења на чијој страни ће се борити. Више су Крајишници ратовали против Србије и Русије него против Хрвата, својих крвника.

 

Стиди ли се неко Шесте личке и њених злодела по Србији?

 

Похвалио је Вучић Крајишнике да су доминантни у култури, спорту, науци, да су најбољи лекари и политичари. Нико не спори да се многи по добру истичу. То се види. То је лепша страна приче, ипак недовољна за народни опстанак.

 

Крајишки политичари воде Србију. Они владају целокупним јавним простором. Може Вучић сматрати да су зато изузетни. Међутим, ми знамо да су ти политичари најгори које смо икада имали и да владају Србијом уз снажно подупирање странаца који нам ништа добро не мисле.

 

Коју величину Крајишници представљају у српском свету криминала и злочина има времена, тек ће се чути. Има ли ту места неком стиду?

Мудро је Вучић прећутао војнике и официре. Таквих као да нема међу добрим људима, бившим "љутим Крајишницима"? Могао је поменути пуковника Чеда Булата који је на хауби аутомобила потписао капитулацију Војске РС Крајина.

Потписивање Споразума о предаји 21. корпуса (8.8.1995.) - Лијево је генерал Петар Стипетић, потписује пуковник Чедо Булат, у позадини, с документом у руци, је Мирослав Видовић
Фото: DW

 

Видели смо хиљаде фотографија и чули много прича из избегличких колона, и све то треба да се види и чује. Али, зашто се гурају под тепих они кључни делови те трагичне приче који се тичу кукавичлука и срамне предаје, које се ево нико не стиди?

И наравно, Граничари немају границе. Они хоће да командују! Тако смо добили "најмлађег генерала" Здравка Поноша да командује србијанском војском. Понош је рођени Книњанин који је у време пропасти РСК из Београда пратио како му мајка бежи из родног краја са стварима спакованим на магарцу. Војник који рођену мајку није покушао да заштити преузео да командује одбраном Србије у коју је скоро случајно забасао и није мислио да се у њој дуже задржава?

Александра Вулина је ружно помињати.

Та три команданта су оличење "крајишког срца" које је уметнуто Србији.

Мења ли се свест тог дела нашег народа после траума које су прошли? Сва је прилика, не мења се. У Бусијама мештани су улицама насеља дали имена личностима из старог краја. Раније улицу Бр. 1 преименовали су у Улица Светозара Боројевића од Бојне. Они се поносе похрваћеником који је до краја, до последњег даха, остао веран Аустроугарској. Оној Ауструогарској чија је војска пошла на Србију да је уништи за сва времена! За узврат, Хрвати су му побили фамилију. Бусијски Крајишници из овога нису извукли никакву поуку. Ништа, апсолутно ништа, није их натерало да преиспитају своје уже-националне светоназоре.

Тешко је веровати да су они Крајишници који у задњем џепу уредно носе хрватске пасоше, у кући уче децу да их је Србија издала и поносе се аустроугарским генералима из Првог светског рата, спремни да трпе све што Србију чека у суморној будућности.

Такви имају резервну домовину.

Још је теже надати се да ће било који од њих стегнути своје граничарско срце и громко рећи: "Браћо Крајишници, нама треба срце шумадијско!"