ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1)


ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

„Коме је до морала, нека иде у цркву!“

Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала које је добијао од најпознатијих медија попут Си-Ен-Ен-а, новинар британског Гардијана, Нил Кларк, описао га је као „квислинга из Београда“ који је радио у корист Запада и држава које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.


Истина је да је Зоран Ђинђић одрастао као распуштена бараба. Крхке грађе и слабог нерва, али склон криминалу и завери. Почео као ситни крадљивац у самоуслугама. Волео да убије, умро као кукавица која се предала. Ни Србин, ни не-Србин. Језуита и вулгарни макијавелиста.

Ако занемаримо омладински ситни криминал, Ђинђић је почео да се истиче као бунтовни студент филозофије коме Титов комунизам није био довољно комунистички, и кога некако увек измакне казна. Први вербални сукоб имао је на првом предавању на Филозофском факултету када је изјавио да Карл Маркс не само да није највећи филозоф већ да уопште није филозоф. Имиџ су му биле рубашка и чизме. Као такав, отишао је у Немачку и постао близак са присташама ултралеве терористичке организације Бадер-Мајнхоф и Јошком Фишером.

И ништа. Паралелно постаје шпекулант и ситни капиталиста.


Зоран Ђинђић је докторирао филозофију на католичком (језуитском) Универзитету у немачком граду Костанцу. Он је писао о језуитима и Лојоли. Волео је језуите и писао о њима. Његова супруга Ружица је у интервјуу загребачком листу „Глобус“сведочила да је Зоран имао више католички менталитет и да она сваког 24. децембра са Бранком Прпом, удовицом Славка Ћурувије, дочекује католички Божић, а ту су још Борка Павићевић, Горица Мојовић и Надежда Гаће. „Женско смо друштво које у Београду прославља католички Божић, после поноћи обавезно гледамо на Хрватској телевизији божићну мису.“ – посведочила је Ружица Ђинђић.

Крајем осамдесетих се враћа у земљу и глатко добија место на универзитету у Новом Саду и у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Онда улази у политичку каљугу. Први велики успех био је рушење „политичког оца“ Драгољуба Мићуновића који је касније знао да прокоментарише да је „са Ђинђићем ушао новац у Демократску странку“.


Нема много чврстих доказа о Ђинђићевим диловима са подземљем и политичким уротама и подвалама, али му трагови смрде нечовештвом. Свака стопа му је смрдљива и крвава. Пењао се политичким лествицама рушећи политичке лидере опозиције, док је са Милошевићем био више у пословним односима.


Стодневни протести коалиције „Заједно“ по цичи зими због крађе локалних избора 1996. године остали су, између осталог, упамћени по тајном састанку тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и једног од три лидера коалиције Зорана Ђинђића. Неколико месеци касније дошло је и до сукоба Ђинђића са лидером СПО Вуком Драшковићем, који је и обелоданио да се тај сусрет догодио. Драшковић је изјавио тада: Зоран ми је рекао ‘састао сам се са Милошевићем, па шта’.


Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.


Зоран Ђинђић јесте „охрабривао“ НАТО да истраје у бомбардовању Србије, највише да би Милошевић био оборен с власти. Космет га се није нарочито тицао. И то не једном и не двосмислено. Једна изјава се може фалсификовати, константна прича у истом контексту не.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Док је народ славио обарање тиранина Милошевића, Ђинђић се возао по граду са Милорадом Улемеком-Луковићем-Легијом, командантом јединица специјалне одбране ресора државне безбедности МУП Србије, који је управо са својим љутим специјалцима променио страну. Опуштени, после десетогодишњег ропства под Милошевићевом страховладом, грађани нису уочили да се пред њиховим очима почела стварати још моћнија банда од оне коју је предводио брачни пар Милошевић.

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са "сурчинским мафијашким кланом". На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника /Војислав Коштуница/ био ликвидиран.


Ђинђић, новопечени антикомуниста који није скренуо са Титовог пута, је у политику увео смутљиве клинце опасних намера, несвршене студенте који су постали његови саветници, доминистри, директори јавних и друштвених предузећа. Немања Колесар, са 26 година, био је шеф кабинета премијера Ђинђића.

Који су то позитивни резултати политике Зорана Ђинђића? У високо школство у Србији увео је болоњски процес, који се данас у ЕУ напушта као потпуно погрешан концепт.

Противуставно
је избацио ДСС из Скупштине (преко чијих леђа се дочепао власти), као и потпуна заштита Чумета – несумњиво једног од тројице највећих криминалаца после Аркана – као „заштићеног сведока“. За памћење је кампања ‘Србија на добром путу’ током које је исмевао грађане Бора и Мајданпека, рекао да узму лепо и посеку шуме око града и да крену да саде кикирики!? Испраћен је јајима оданде. Први приоритет му је био програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. За две године хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља.Он је ударио камен темељац за гробницу Србије. Али нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, за награду од 100 милиона долара, без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона,чиме је постао саучесник у његовом убиству. Датум испоруке -28.јун 2001, Видовдан - сигурно није случајан. Толико српске историје је и Ђинђић знао. Тим очигледним изругивањем најсветијег српског празника вероватно се желео употпунити пораз Српства што је Ђинђић и потврдио изјавом да се “европска Србија“ опредељује за “царство земаљско“ тј. за “европски стандард“ макар се морао платити душом и образом. Упркос западним хвалоспевима Ђинђић ће остати запамћен по томе да се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније. Има истине у причама, које нико не демантује, да је иза покојног Ђинђића остало енормно лично богатство, па је с тога записник са оставинске расправе након његове смрти државна тајна.


Свака издаја тражи нову издају. Уплетен у издаје више није имао излаза. Последњи очајнички покушај да нешто промени је његово позно скретање ка патриотизму. Али, било је већ касно и Зоран Ђинђић се предао. Више се није ни бранио од атентата. Убили су га у сачекуши његови другови.

Иза њега је остао мит о несхваћеном „визионару и реформатору“, пребогата удовица, гомила гелиптера које је увео у политику и које више нико не пита за први милион „јер су испрљали руке чистећи Србију“  и опустошена земља скрханог народа.

Ваљда зато што је најгори, нема карикатура на рачун његовог карактера.

Остаје да се подсетимо шта нам је оставио у заоставштину своје власти.

Његов ковчег су из Храма светог Саве изнели најближи сарадници, све људи од угледа и достојанства (а да ли су међу њима били и организатори атентата и људи из „политичке позадине“, можемо само да слутимо): Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Владимир-Беба Поповић, власник Крмиво-продукта Драгољуб Марковић и власник МК Комерца Миодраг Костић. Недостајао је само Зорану најмилији – Станко-Цане Суботић.

Коментари

  1. Администратор блога је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА