МИЛЕТИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ

ОД ПРАЊАНСКЕ ГОСПОДЕ ДО БЕОГРАДСКОГ МАЛОГРАЂАНИНА

ФОТО: BETA      Милета Продановић
"Окидач" за овај осврт је био друге нарави: Драгомир Анђелковић, тзв "политчки аналитичар" и интелектуално гмизало, објавио је на "Печату" сувопаран и плитак чланак "Корени таблоидизације Србије" који су даље пренеле режимске резонантне кутије. Чланак за шлагворт има дубоку мисао "Данас се херојима демократије и слободног новинарства бесрамно називају они који су отпочели медијски лов на неистомишљенике". Ако на основу увода очекујете неку бескомпромисну сечу преживелог капејотског Ђилас-крлежијанског џелатског новинарства у нас, с правом ћете се преварити. Не, све се завршава са Б-92 и ББЦ, тј. са аутошовинистичком другосрбијанштином, што није погрешно али је половично, скучено и прекратко.

Пошто корени таблоидизације Србије нису ни тако кратки ни плитки како Анђелковић омаловажава простачку Србију, позабавио сам се истом темом у доба Слобином. Тако сам у куферу успомена пронашао чланак из "Наше Борбе" објављен 24.1.1994., "Палмизација стварност" из пера тада нове снаге модерне Србије у наглом успону, Милете Продановића.

Продановићево виђење корења упростачавања Србије је супротно од Анђелковићевог, али једнако полутанско, те би могли само спајањем њихових ставова добити широку слику малограђански опаке Србије, али не и дубоки корен њеног циркусоликог пропадања.

Тако је у та доба још полетни Милета Продановић писао о нашем културном пропадању:

Не треба бити сувише паметан да би се закључило да исто оно раслојавање које постоји у друштву постоји и у култури. Средња класа вади из скривница последње новчанице са ликом Гауса, док истовремено неки "патриота" једном цистерном бензина остварује десетогодишњи приход универзитетског професора. Нова класа има и своје културне потребе и оне су, као што увек бива, махом карикатуралне. Онако како су, на пример рукотворине Милића од Мачве карикатуре националне баштине.

Дочек такозване "српске Нове године" који сам на такозваном трећем каналу такозване телевизије посматрао, додуше преко рамена и без укљученог тона, дао је прави каталог протагониста те "новокомпоноване" културне сцене наслоњене на естраду. Мислим да је основно обележје претходне сезоне, уз наставак слободног пада институција културе, било управо коначно конституисање ЕСТРАДЕ у области ликовне културе. То "правило тројно" се може свести овако: у средини у којој су Дафина и Језда финансијски магнати, људи са потерница народни хероји - нормално је да сликари буду фалсификатори...

Милета Продановић:
Из циклуса "Иконокластичке таблице", 1987акрил на платну, дрво, позлата, 140x110 цм

Данило Киш је, давно, говорио о вези национализма и кича. Да је жив, данас би могао саставити омању енциклопедију примера. Тај "новокомпоновани" или тачније "приградски" културни стратум доживео је последњих неколико година праву еволуцију - и на иконографском и на концептуалном плану. Више на "фолк" споту нећете видети момка у ношњи који поред извора лелече анадолско-грчко-римско-мексикански меланж, сада ће балканси репликанти Мадоне урлати то исто ђубре у ампир амбијентима или хај-тек окружењу потпомогнути моћним компјутерима. Директна веза са националним ексклузивизмом се ту тешко може успоставити. Али они су су свакако у суптилној вези - они су плод али и чиниоци процеса који се узајамно потхрањује, плод "шодеризације" или "палмизације" стварности, једног дуготрајног процеса размекшавања мозга који се махом спроводи с телевизије - било да су на екрану политичари, коментатори прошлости, садашњости и будућности типа Стефана Грубача, Миље Регулус и Љубише Трговчевића, бацачи чини на Америку или хероји блокаде Дунава. Сви они који су захваћени овим вирусом културног менингитиса тешко да ће икада бити конзументи праве културе. Али зато ће, без обзира на тренутно сурово уништавање урбаног, у Београду који је не једном био истински културни центар (и не једном рушен изнутра управо деловањем придошлих снага са "високог карста") на наличју ове свеобухватне ентропије стасати слој који ће похватати копче са правим културним наслеђем ове земље и овог града. На жалост, тај тренутак је прилично далеко, будући да се прави талас "импута" из новоослобођених области тек може очекивати. Али на нама је да сачувамо шта се сачувати може, и стварањем у регистрима светских захтева увек трасирамо хоризонт пожељног - без обзира на сва неразумевања на која смо навикли и у бољим условима.

"Трасирани хоризонт пожељног" - МИЛЕТА ПРОДАНОВИЋ ПЕДЕСЕТ ПРИГОВОРА ЈЕРЕТИЦИМА 2 -
Темпера24 x 20 цм1986.Сигн. на полеђини. Почетна цена:175 € "Madl' art"


***

Милета Продановић је скоро сасвим у праву. У том смислу, нека се љути ко год хоће, "сиђоши" јесу урнисали српску културу све до Гуче, управо лактајући се преко одраније етаблираних земљачких веза у Београду. Ипак, аутор остаје нејасан и недоречен.

На коју то "средњу класу" која нестаје Продановић мисли? Права средња класа је готово у потпуности збрисана са доласком камењарских ослободилаца ојачанинх домобранским полуинтелигентима 1944. Оно што је претекло грађана или је буквално бачено на маргину или се конформистички утопило у привилеговани нови слој Титове котерије. Управо је тај нови стратум "грађана" који је једну генерацију раније рурбанизовао Београд, произвео целокупну "новокомпновану" културу са којом се свакодневно сударамо без већих изгледа да останемо усправни, било да се ради о Продановићевој или Анђелковићевој половини палмизоване стварности.

Ако је до Данила Киша, постоји ли само веза између национализма и кича, или може постојати веза и између национализма и очувања националних вредности, па и културних вредности? Друго, постоји ли веза између глобализације илити вестернизације српске културе и кича? Ми заиста више не виђамо момка у народној ношњи крај извора који арлауче некакву бљутаву певачку смешу, већ то исти момак ради у јефтиним имитацијама ем-ти-ви. Међутим, ту копча није ухваћена између традиције и модерности, по Милети.

Foto: Facebook / Božo Vrećo
Које је то "право културно наслеђе ове земље и овог града", шта подразумева "урбано", а шта "регистри светских захтева", ни не покушава да нам објасни Милета. Сва је прилика да су дефиниције сажете у референтном брадатом травеститу Божу Врећу, босанскохерцеговачком уметнику, који је крај демирли-пенџера интерпретатор и аутор традиционалних босанскохерцеговачких песама, најпознатији по а капела извођењу севдалинки и комбинацијама традиционалног севдаха са елементима и сентиментима џеза, соула и блуза. Додајте Кокана Младеновића и имате добру шансу да доживите до сада невиђену "Коштану", уцело по регистру светских захтева. Само нас је Врећова дијагноза или Божја милост спасла од овог нобл читања Станковића. Биће да је то. Врећо испуњава све критријуме Милете Продановића. Међутим, све је исто - ту је поток из претходне алинеје, крчаг са којим се по дифолту иде на поток, арлаукање је моделирано захтевима ем-ти-ви па имамо горње и доње лаге и трилере на фону џаза и блуза. Само момак више није у панталонама већ носи хаљину од хиљаду евра и дјевојачко бисерје. Тако да је сада све у реду са културним трендом?

Ваистину, стање у култури је у благом помаку последњих пар деценија, будући да је урбани Београд са невероватним усхићењем дочекао Едина Дервишхалиловића алиас Дина Мерлина који нас је удостојио и ако нас отворено презире, након усрдне личне молбе тадашњег председника Бориса Тадића. Сад није арлаукање, пошто је дозирани национализам замењен заразом колонијалног менингитиса?

Или Невероватна Марина Абрамовић и њен магарац, које смо златом позлатили и срмали јелечетом огрнули?

Или, "хероје блокаде Дунава" и "бацаче чини на Америку" су заменили учесници "Прајда" који газе улицама Престоног града, што је доказ да смо изашли из приградског стратума и постали свет? "Београд је свет", као што тврди урбана легенда.



MILETA PRODANOVIĆ Proud to be…2002. Serigraph (2/5), 40×65 cm Sign. lower right

Нема више ТВ "Палма", те нема шта да нас палмизује и шодеризује. Ћирилице је све мање. Тако смо биће постали бољи, културнији и писменији људи? Ово судимо по томе што Милета Продановић више није јако љут и не пише жучне осврте о стању у култури као ономад. Сада само богоради због преосталих неписмених ћириличара. А какви би ћириличари друкчији могли бити него неписмени? Још нисмо чули ни једног другосрбијанца да се жали на неписмене латиничаре. Аутошовинисти и србомрсци не пишу лоша и претенциозна дела, њихови сношаји са компјутером су узвишени.

Милета vs. неписмени патриоти

***

Ко је наш бритки аутор Милета Продановић?

Милета је мазало и шкрабало. На то нам указују многобројне награде које је освојио.

Kњижевна стипендија из фонда „Борислав Пекић“ – 1996.
Bvlgarica, регионална награда на 1. натјечају за необјављени рукопис (Загреб) – 2000.
Награда града Београда за књижевност и преводно стваралаштво – 2003.
„Златни сунцокрет“, Виталова награда за најбољу књигу у 2007. – 2008.
Награда Стеван Пешић – 2011.
поред ових награда добио је низ признања у области ликовних уметности међу којима су најзначајније Награда из фонда САНУ „Иван Табаковић“ (1996), Награда на 40. Октобарском салону (1999) и награда „Сава Шумановић“ (2006) као и награда „Лазар Трифуновић“ за ликовну критику (1993).

Исте награде, попут "Велике награде Жељезаре Зеница" је освајао и фамозни Светислав Басара, а ни ја не заостајем много, мада сам такве награде освајао као гимназијалац. Држимо да је све то за поштовање, али никога такве пригоде не чине елитом. Међутим, Милета је просперитетлија. Полако се пео лествицама каријеристе, док га није именовало, управо под влашћу оних које одређује као "приградски стратум" у које неминовно спада и тадашњи премијер Александар Вучић, за председника Националног савета за културу. Истина је - тај Национални савет се под Милетом распао као трула бундева, а и иначе никоме није требао.

На основу писања о култури могло би се поставити питање шта је Милета уопште тражио у том слепом цреву са бомбастим префиксом "национални"? Са становишта каријеризма једног полу-интелектуалца изгубљеног идентитета, одговор  сасвим лак. Милета Продановић је мало затим постао ректор Универзитета уметности у Београду.

Свака част прото-мазалу.

Невоља је у томе што Милета Продановић није тиква без корена.

***

Милетини Продановићи су кореновићи, часна и поштована фамилија из Прањана. Дневник Милете М. Продановића је вредан помен на Велики рат.

Милета М. Продановић

Међутим, намеће се питање: како је Милета М. Продановић живео у мирним временима? Из породичних успомена сазнајемо да је заиста био једна велика личност, вредна сваког дивљења и поштовања. Завршио је гимназију, а потом и Трговачку академију у Бечу.  Имао је своју библиотеку, путовао је по Пешти, по Бечу, тако да је имао богато  животно и читалачко искуство. Помиње се у Српској трилогији Стевана Јаковљевића као домаћин и трговац из Прањана који је водио дневник. У својим родним Прањанима имао је фонд за школовање сиромашних ђака, а сви они који су имали било каквих поблема у селу, слободно су могли њему да се обрате за помоћ или савет. Давао је људима менице, чак и своје ствари стављао је под хипотеку како би помогао другима. Био је оличење некога на кога се село могло ослонити, а томе сведочи податак да је имао преко сто кумстава. Поред тога, биран је и за председника општине и за посланика. Основао је Чачанску банку и био председник управног одбора Хипотекарне банке у Београду. У име Kраљевине водио је лицитације за Србију и био је познат по томе што је био поштен човек коме је светиња била да никога не увреди. То се види и по томе како је доживљаван у својој околини.

Други његов син Душан је такође завршио Економски факултет и радио је у штабу Драже Михаиловића. Kод куће га је пронашла Шеста личка дивизија која га је одвела на стрељање. Живот је изгубио када и Јован Дероко који је био, иако најмлађи, један од  најспособнијих командната четничке организације. /Нап. Ђ.И. Овде постоји одређено историјско неслагање, вероватно је у питању фигуративно изражавање/ . Тешка судбина задесила је и трећег Милетиног сина, Момчила. Он је завршио агрономију, а био је и резервни капетан коњичке краљеве гарде. Избегавши стрељање на Бањици, у Прањанима га поново проналазе и одводе на стрељање у Горњем Милановцу. Међутим, како је некада седео у клупи са Милошем Минићем, он издаје наређење да Момчила Продановића месец дана, сваку ноћ за редом, изводе на стрељање, али тако да сваке ноћи убију све осим њега. Поред те велике трауме, доживео је дубоку старост (90 година) и дочекао је да има успешну децу и унуке.

Ордење Милете М. Продановића

Глава овако велике и успешне породице, носилац одликовања као што су Албанска споменица, три Ордена Светог Саве, Медаља за грађанске заслуге, Орден круне, Милета М. Продановић,  живот је изгубио 1945. у 61. години када се из Босне враћао у Србију и када су га ухватиле јединице KНОЈ-а и након држања у затвору стрељале у јаму безданку заједно са осталим Продановићевим саборцима.

Дакле, Милета М. Продановић је био прави господин и срчани патриота, националиста, да будемо прецизнији.

Унук истога имена је слабокрвни београђански малограђанин, слуга истих оних за које зна да су унизили Србију.

***

Милета Продановић Савремени на проусташком "Пешчанику" седи барабар са Милошем Васићем и Пером Луковићем, и размењују мишљења. Никада частан човек, поносни Србин, не би седео са џелатима своје породице, некмоли да буде истомишљеник са некрстима који мрзе све што је његово. И, када се човек тако прода, онда није тешко и да се срушена црква из дедовог кошмарног сновиђења направи као играчка од лего-коцки.

Милета Продановић, инсталација.
Према опису: Црква коју је сањао Милета М. Продановић и коју је таквом видео касније
у селу где му је брат погинуо.

 ***
Шта је пак са пореклом Азањца Драгомира Анђелковића, рођеног у Москви?

РАТНИЦИ: По очевој линији, како са стране бабе тако и деде, сви преци су учествовали у Првом светском рату. Прадеда Недељко је 1916. године рањен, али је преживео рат, док је његов рођени брат Марко погинуо на Солунском фронту. Што се Ивановића тиче, породице моје бабе (пореклом из Рашке области, од средине 19. века настањене у Башину), у Први светски рат отишло је петоро браће (њен отац са четири брата). Из њега се вратио мој прадеда (Јефта) и један његов брат (Драгољуб), док су у рату страдала три брата (Чедомир, Светолик и Светозар), сва тројица млади дипломци или студенти (још неожењени и без деце). Највећи јунак био је Светолик Ивановић (звани Лица) који је као резервни официр, са групом сабораца, 1915 године прешао чамцем преко Саве и бацио бомбе у цев немачког тешког оруђа којим је бомбардован Београд. У повратку Светолик је тешко рањен, али је уз „уградњу“ металне плочице у лобању, ипак преживео рањавање. Умро је у Француској, где се опорављао после егзодуса из Србије, када је добио вест да му је преминула мајка. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Паризу (где је после следећег рата сахрањен и Д. Ивановић).

Ивановићи су добили бројна одликовања. А током Другог светског рата и после њега, одликован је од стране Београда и Париза и мој деда Драгомир Анђелковић. После капитулације војске Kраљевине Југославије одведен је у заробљеништво где му је, како је сам тврдио, било прилично добро све до 1943. године. Ствар је била у томе што је његов предратни познаник, пореклом наш Немац, игром случаја постао командант заробљеничког логора у коме је био (а и генерално логорски режим је за резервне официре па и војнике, до пред крај рата, био релативно либералан). Но, из неког разлога – да ли можда зато што је као и Драгомир имао страст према картању – дедин пријатељ је кажњен и пребачен на Источни фронт. Тада је Драгомир решио да побегне из заробљеништва, у чему је и успео. Прикључио се француском покрету отпора да би се после рата, као члан Републиканске странке Јаше Продановића, која је сарађивала са комунистима, вратио у земљу, односно био упућен у Немачку да агитује у прилог враћања наших ослобођених заробљеника у Југославију. Међутим, дедина „љубав“ са Титовим режимом није дуго трајала. Прво, комунистима убрзо нису били потребни републиканци. Друго, што је још важније, татина старија сестра, Надежда Анђелковић (1928), као припадник Равногорске омладине, који је са својом групом наставио да делује илегално и после „ослобођења“, ухапшена је и осуђена на вишегодишњу затворску казну. Деда није успео да је спасе робије али му је преко неких пријатеља из редова „народне власти“ пошло за руком да олакша њен статус и да она раније изађе из затвора. Но, за разлику од тетке, бабин брат није имао срећу да после ратне и поратне голготе ипак настави нормалан живот (погинуо је не оставивши потомство). Ради се о Радосаву Ивановићу, официру Југословенске војске у отаџбини, који је током рата обављао разне командне дужности, али је најдуже био на челу Лепеничке бригаде (а неко време и аеродрома Прањани, те је био међу задуженима за евакуацију америчких пилота које су четници спасли). Он је 1944. године погинуо у борби са партизанским снагама које су продирале у Србију, а оно што желим посебно да нагласим јесте да где год је током рата био надлежан, нико није страдао од руку његових четника. Тај предратни млади судија (завршио је право на Сорбони) ни у рату није дозвољавао да завлада безакоње. Ипак, комунисти су га третирали као „колаборационисту“ и „издајника“, па су му чак и оскрнавили гроб. О идеолошко слепилу поратног режима говори и то што је слично окарактерисан и брат мог прадеде Јефте, Драгољуб Ивановић (звани Брадоња) – професионални политичар (више пута народни посланик), односно сенатор у тренутку избијања рата – кога су Немци 1943. године послали у концентрациони логор Маутхаузен. Умро је у Паризу 1954. године, а у поратном периоду сарађивао је са Симоном Визенталом. Упркос свему реченом комунистички режим га је третирао као „сарадника окупатора“ због активне подршке неоспорно антифашистичком покрету Драже Михаиловића.

***

Шта је дакле спорно са српском стварности? Обојица поменутих аутора покорно хране шодером Молоха воловске главе.

Коментари

Популарни постови са овог блога