Пређи на главни садржај

ЖРНОВ НАШЕ САВЕСТИ


Има у нашем начину заборављања нечег сладострасног, похотног, магијског.

Истина, од времена кад Србију преплавише, Туђини нашег имена су чинили све да нам униште памћење, духовност, народну мудрост, знање... све што нас је чинило бољима. Све што има духовну снагу да човека уздигне, претварали су у ругло. Рушили су старе споменике чије значење смо осећали свим својим бићем и замењивали их безличним својом бетонским одвалинама који у себи и не могу носити ништа до пустоши.

Споменик Петру и Александру Карађорђевићу у Скопљу,
кога нема више
Споменик НОБ у Мославини, где су се,
кажу, борили партизани




Истина је то: можете кесеџијама и крџалијама подићи занатски најбоље израђен споменик, он ће увек бити ружан. Исијаваће гадост. Зато што је гадно оно што преноси.

Шта онда остаје кесеџијама и крџалијама него да унаказе на сваки начин обезвреде и компромитују оно што је боље, храбрије и узвишеније од њих, не би ли њихове бетонске грдосије издоминирале ћутљивом земљом?

Ништа међутим не може да објасни како смо тако лако и дубоко прихватили заборав, који нам је насилно наметнут од полуписмене жгадије. Како смо тако детаљно све заборавили или преметнули у свом колективном сећању?

Има народа који се не могу похвалити својом часном историјом. Њихове историје ратовања су историје пљачке под заставама. Али, они, кичерајски и позерски, чувају памћење на своје јуришнике.

Па, да упоредимо.

Американци не знају где нису ратовали ради плена. Али, њихова ратничка гробља су лепо уређена и чиста.

Америчко војничко гробље Луксембург
Најважније је Национално гробље Арлингтон у Арлингтону, савезној држави Вирџинија у Сједињеним Америчким Државама је војно гробље на које се сахрањују погинули или умрли амерички војници. Гробље је успостављено за време Америчког грађанског рата 1864. године на поседу конфедерацијског генерала Роберта Е. Лија. Гробље се налази насупрот реци Потомак, близу америчког главног града Вашингтона и средишта америчког министарства одбране Пентагона. Једно је од 142 национална гробља у Сједињеним Државама.



На простору од 2.53 км2 покопано је више од 300.000 особа. Војници погинули у сваком рату које су водиле Сједињене Државе, од Америчког рата за независност до последњих ратова у Ираку и Афганистану су покопани на гробљу. Посмртни остаци погинулих пре Америчког грађанског рата су пренети на гробље након 1900. године. Због ограниченог броја погребних места морају бити задовољени одређени услови да би покојник био покопан на гробљу. Годишње се обави око 6.400 сахрана.


На Арлингтону се налази Гробница незнаним, споменик војницима који су погинули у служби Сједињених Држава, а посмртни остаци им никада нису идентификовани. Године 1921. у гробницу је покопан неидентификовани војник погинуо у Првом свјетском рату. Војник је одликован Медаљом части и другим највишим војним одликовањима. Споменик стално чува почасна стража сваки дан од 1937. године без обзира на временске услове. Једна од највећих части за припадника америчких оружаних снага је бити изабран за једног од чувара гробнице. Почасни стражари на униформама не носе ознаке и чинове како не би имали виши војни чин у односу на незнаног војника. Kасније су у гробницу покопани незнани војници погинули у Другом свјетском рату, Kорејнском рату и Вијетнамском рату.

Гробница незнаним део је Меморијалног Амфитеатра где се одржавају државничке сахране те церемоније за празнике који славе америчке војнике попут Дана ветерана. На гробљу се такође налази и Споменик америчким маринцима који приказује дизање америчке заставе након Битке за Иво Џиму. Један део гробља чине гробови конфедерацијских војника те је подигнут споменик њима у част. На гробљу Арлингтон је покопан и Председник Сједињених Америчких Држава Џон Ф. Kенеди, на чијем гробу гори вечни пламен.

Може мо ли се запитати колико кошта одржавање једног гробља? Свако село то може да организује. Није у питању сиромаштво, већ скоро еротска потреба за самоунижењем. Нема друго објашњење. Ово је Српско војничко гробље, у средишту Србије, у Крагујевцу:

Гробље хероја, не освајача, Крагујевац
Па, где ће вам душа, Крагујевчани?

Но, има и горе, када само живи Бог опомене:

Човек шетао шумом и брао печурке. Саплео се о камен зарастао у траву. Једино тако могао је да види у камену уклесано „Овде почива Глишовић из Чачка“. Потпуно збуњен, отишао је у општину и распитао се. Да, ту је српско војничко гробље, добио је одговор.


Тако је на невероватан начин, Божјом руком вођен, Дејан Ранђеловић, наш човек који живи у Kарловим Варима, сазнао за једно од највећих српских војних гробаља из Првог светског рата у месту Јиндриховице, двадесетак километара од немачке границе.

Тако је од потпуног заборава отргнута трагична прича о великом аустроугарском конц-логору са 40.000 логораша, углавном Срба. Нису ти људи били „обични“ војни заробљеници, већ робови. Убијани су полако, систематски, са насладом. Глад, прљавштина, болест. Рад у каменолому до потпуне изнемоглости. Седам хиљада „дивљих“ Срба је „ослобођено  радом“ земаљског живота.

Тако смо и ми сазнали оно што се није смело да не знамо.

Она "шума" су чемпреси са Хилеандара, које је Краљ Александар I својом руком посадио.

Kоначно, и наша амбасада у Чехословачкој је сазнала да има некакво наше гробље у близини. Не чуди што је Ђоко Стојичић, тадашњи Милошевићев амбасадор у Чехословачкој, са презиром одбијао да дође у Јиндриховице и поклони се сенима хероја. Он је Босанац коме су се сви одреда борили против Србије. Ђоко Стојичић се зато не рачуна. Али, шта је са свима нама који смо заборавили? Ни Дејан није знао, већ је божјом одлуком наведен да нас, бар мало, пробуди.

Не тражимо оправдања јер га нема.

Кад мислимо да смо дотакли дно самопоништења, ми покажемо да можемо горе.

Остао је забележен поучан случај из 1988, који болно казује у шта се претварамо.

„...Последњих дана августа објављена је неупадљива новинска вест која се чинила готово невероватном: припремајући терен за изградњу стамбеног блока, механизација грађевинских предузећа "Прогрес" из Пирота и "Грађевинар" из Ниша прекопала је и потпуно уништила гробље српских војника из 1914. .. рушење гробља предузето према Детаљном урбанистичком плану МЗ Делијски вис ... Процес "припреме грађевинског простора" представља нешто више од случајног скрнављења: под ножевима булдожера нестајали су комплетни гробови, са очуваним споменицима и добро видљивим именима сахрањених војника, с деловима опреме и скелетима покопаних! Заоравајући дубоко у нагнути терен гробља, булдожери нису поштедели ниједан детаљ овог историјског споменика под формалном заштитом државе: гомиле "материјала" - надгробних споменика, земље, скелета војника и очуваних детаља њихове опреме - товарене су у камионе и пребациване до формираних "депонија", углавном дужином корита Габровачки реке чија се котлина тако претворила у резерват јавног срама...грађани на локацијама бројних депонија срамоте добили су и друге разлоге за узбуђење: нпр у Улици Марина Држића, кипер са товаром "материјала" избацио је у једно двориште - комплетан људски скелет!...Надлежни органи - речено је - треба тек да утврде садржај и порекло спомен-обележја и садржај ископина које су откривене приликом отварања градилишта (!).“

Гробље је уништено због потреба станоградње за официре ЈНА. Сачувано је, о чуда!, само енглеско војно гробље.

Тако ћемо путем свеопштег народног осрамоћења, доћи до Споменика незнаном јунаку на Авали, за који је боље да га динамитом дигнемо у ваздух, уместо што се комуњарски ботови тако крвнички иживљавају на њему.



На платоу исред Споменика незнаном јунаку на Авали пре неколико дана осванула је љубавна порука неког младића исписана црвеним спрејом и тако додатно наружила комплекс који је већ нагризао зуб времена. Видљива оштећења у црном јабланичком граниту потичу још од артиљеријских граната приликом борби за ослобођење Београда 1944. године, а на споменику, монументалном делу Ивана Мештровића, једног од највећих југословенских вајара, саграђеном пре 70 година, због неодржавања пукотине у камену се стално шире. Осим површинског уређења земљишта, сађења цвећа и кошења траве, годинама ништа није предузето да се обнови ово културно добро од националног значаја.

Пробајте овако да скрнавите маузолеј у Арлингтону, само покушајте, видели би како би се провели. У Србији свака фукара може да се иживљава на српским споменицима.

Од адолесцентних писача љубавних порука и плаћених "стручњака" за оджавање споменика који по партијској дужности раде све што могу да униште споменик, попут извесног Чаваљуге, одвратнији су теоретичари уништавања.

По овим правилно усмереним кретенима, свако скрнављење овог споменика је заправо доказ србства. Те Мештровић, те масони, те кич, те Карађорђевићи издајници, и увек... АЛИ УНИШТИЛИ ЖРНОВ!!!

Сви ти теоретичари српства нису знали за Жрнов док им из УДБА није дотурено. А сад таламбасају. Они знају, нико други не зна. Жрнов је иначе била осматрачница која је под третом времена сасвим пропала, и постала безлична гомила шута.
Жрнов

Узалудан је сваки отпор пред овом википедијском интелектуалном елитом без трунке националног самопоштовања, и здрав памети на бранику Жрнова. Узагуд је таквим комуњарским билмезима један дописао:

Бранко •
Маглич, Рас, Kозник, Брваник, Звечан, Смедерево, Соко, Ужице... 10 пута значајнија утврђења него што је тај Жрнов икад био се распадају. Да није било Турака и Голубац и Рам би и даље остали руине. Нека обнове прво се побројано па онда нека плачу над судбином Жрнова.... Али лакше је наглабати о масонима, илуминатима, тајним друштвима...излив тв серија у мозак...

Ништа, они терају даље. Билмези, бранитељи Жрнова по задатку..

Иначе, на Авали сахрањени незнани јунак је заправо дечак, добровољац, стар шеснаест година, мухамеданског закона из околине Новог Пазара.

Слава му!

Коментари

  1. Чим неко у текст стави реч 'бог', ја изгубим интересовање за циљ тог писања, јер схватим да решења нема, док се не престане ослањање, и рачунање, на тог 'бога' - којег нема. Невен.

    ОдговориИзбриши
  2. Потпуно Вас разумем.
    Иначе, Комплекс Војничког гробља у Јиндрихововцима је након тога опорављен.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…