НИМБУСОВ ПОДРУМ

Или: МОГУ ЛИ СРБИ ОПСТАТИ БЕЗ ЕТИЧКОГ ЧИШЋЕЊА? Игуман Стефан Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало! П.П. Његош “Горски Вијенац“ АРХИВА: Бр. 5. 24-08-2014. Ако је и до ругања, много је. На православни Божић ударише „другосрби“ у ругање и народу и празнику. Исти они који са понизношћу евнуха и клецавим страхопоштовањем вешегенерацијских робова пожелеше „све најлепше, здравља и берићета“ католицима и Курбан Бајрам муслиманима, намах, ничим изазвани до сопственом псином, претворише се у осионе безбожнике који са гађењем жигошу и пале све што је везано за веру. Али, гађење и спаљивање је резервисано искључиво за православље и искључиво за Србе. Следи невероватна лавина бљувотина. Сећам се професорке из гимназије која нам је у неком мање строгом тренутку, а можда под превеликим стресом који је морала са неким да подели, па макар и са ђацима, описала породичну посету рођаци у лудници. Ра

  Застава уместо завесе на прозору пропале фабрике АРХИВА Бр. 4.  29-11-11 Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје. Први је најавио трагедију, и пострадао због тога. Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен. Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ Академик Михаило Ђурић, један од водећих српских филозофа и социолога, професор који је оставио дубоки траг и у педагошком раду са низом генерација студената београдског Правног факултета до 1972. године, такође и као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, умро је у 25. новембра у Београду у 86. години. Професор Ђурић је рођен 1925. у Шапцу, а студирао је право, филозофију и класичну филологију на Београдском универзитету, да би 1954. докторирао с тезом „Идеја природног права код грчк

 АРХИВА: бР. 3. 14-11-11   Док је национал-шовинистичка идентификација у Црној Гори, по лику и промисли дукљанских визионара Секуле Дрљевића и Савића Марковића у пуном процвату, аутошовинистички покрет у Срба Војводине чини прве, још несигурне, али значајне кораке. Са дубоким страхопоштовањем овдашњи родомрсци преписују дукљанске крмаче, уверени да иду прокрченом стазом успостављања ново-нације. Једнако театрално и громогласно ( да се ларма што даље чује) новоиспиљени ( Нап: исправније рећи "други пут реинкарнирани", но о томе другом згодом ) војвођанери проклињу све што је српско, све што им преци уистину бејаху. Проклињу Србију и „кривоносе“ Србијанце, њихову „сурову“ хегемонију, хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав; проклињу и дођоше-примитивце и њихову хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав. Изнад свих, чврсто се држећи дукљачког проспекта, проклињу као архи-сотоне Карађорђевиће. Разлика је само у толико што уместо Виторија Емануела, тог накинђуреног о

Винету и Олд Шетерхенд АРХИВА Бр. 2. 30-10-2012. Ко се сећа визионара Гојка Митића? Ако мислите да су италијански „макароне-вестерни“ са Ђулијаном Ђемом најгори вестерни, варате се, нису. Најгори су источно-немачки „вестерн филмови“ снимани по романима шизофреничног Карла Маја у Лици. (Није што Немачкој нема адекватних предела, него на Западном Балкану јефтиније. Уз то, увек су у питању копродукције, где народ СФРЈ плаћа да би о себи послао лепу слику у свет, а добит деле страни и хрватски копродуценти). У тим „вестерн-филмовима“ рођени Лесковчанин Гојко Митић у „Борово“ патикама као делом гардеробе, играо је некаквог проамричког поглавицу Винетуа . Геноцид над Индијанцима се ту не види. Имате братску љубав два лика са супротних страна нишана, који се зготиве и онда шире мир и правду. Гојко Митић као да је видео шта ће бити с нама којих пола века касније. Где Гојко стаде, настави филмаџија Жељко Мирковић.   У питању је најбљутавија вестерн-мелодрама, где се америчка ху

Напомена: Много мојих текстова остало је у мочвари Интернета у којој полако тону и нестају. Оно што сам сачувао, објавићу још једном. Чланци су од пре десет - петнаест година, у време док сам гајио још по неку илузију и имао вере и наде. Држим да се вреди подсетити многих догађаја и личности који су нам избледели из сећања, а сви су заправо чинили стазу која нас је довела у Последње време. _____________________________________________________________________ ИЗ АРХИВЕ: Бр. 1. 09-03-2010. Ово писамце, откуцано на прастарој „Олимпији“ ( за млађе: марка писаће машине, у време производње последња реч технике, са перфектним, ситним, словима), послато је на неколико новинских адреса. Дуго сам мислио да нико није марио да га објави. Већ сам, сироче, и ја заборавио. Онда сам случајно у неком електронском буџаку пронашао овај чланак и могао сам констатовати да ми је `интелектуално чедо` још живо. Лепо уређено, са међунасловима. Само су наслов („Е мој друже србобрански...“) променил