НИМБУСОВ ПОДРУМ

ОБРАЗОВАЊЕМ У ЛУДАРУ Једна од актуелних тема на грађанистичким медијима је наш пад на ПИСА тесту у светским размерама. Про-режимски медији багателишу ту информацију. Истина је да наше школство рапидно пропада. Дошли смо у ситуацију да се на факултетима студенти најпре функционално описмењавају да би им после некако била удељена диплома. Иронија је да се по плановима министарства образовања имамо полако уздићи до 2025. године, али смо у том процесу културнога уздизања тренутно у клизању низбрдо. Ваљда да добијемо на убрзању пре лансирања у вис, као да смо на скијашкој скакаоници? Министар образовања Младен Шарчевић се жали на немаштину, као кључни узрок жалосног стања у школству. Беспарица међутим никако не може да буде узрок толико раширене функционалне неписмености. На оставку као морални чин не помишља, мада је очито да ће квалитет и образовања и васпитавања деце бивати све површнији и накараднији. Грађанистички аналитичари образовања пак тврде да је проблем у образовању

СТРАХ ЈЕ ВАШ ЖИВОТ Фото: .pinterest.com Преузето са ФБ странице "НОВА СИЛА" Одгајани сте за клање од детињства. Мајка вам је рекла: "Идите пажљиво, на улазу су неки момци." Учитељи у школи су поновили : "Ако видите групу од неколико људи, пређите на другу страну." Учени сте да не можете гледати у очи, то може некога наљутити. Можете бити ударени, претучени, осакаћени, . Већ тада су вас учили да се плашите. Одрастао си у кукавицу и то сматраш нормалним јер те исте кукавице окружују. Забрањено вам је ношење ножа, рекли су вам да ће вас сећи вашим оружјем. Ако, не дај Боже, некога закачите, ухватиће вас и ставити у затвор, имаћете проблема. Заједно са хистеричним завијањем својих старијих апсорбовали сте главни морал свог бедног живота: склонити се од проблема, сакрити се, побећи, погледати око себе, што је најважније, не улазите у полицију, што је најважније, не летите из школе. Када наиђете на проблем, ноге вам клецају. Када ч

ПРИЧА О ТОМЕ ШТА ЈЕДАН ПРОЛИВ МОЖЕ ДА УЧИНИ ОД НЕПОКОЛЕБЉИВОГ СРПСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ СРБИН У ПРИЗРЕН, ЛЕВИЧАР ИЗ ПРИЗРЕНА Богородица Љевишка Ономад је Милош Ковић, нарочити српски интелектуалац патриотске провенијенције, са групом студената походио Призрен, којом приликом су добили пролив . Тако је елитни патриота стомачном катарзом дошао до нових животних искуства која нам са умереним патосом преноси... ...У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицин

МОЈ СИН, ИСТИ КНЕЛЕ! Прва ракија Одавно не бејах тако пијан. Срамота за старца. Негде, на крај пијаце, вукојебине, вашаришта, где нема ништа и ништа и све је смрадно и прљаво ништа. Е, ту сам слушао странца. Друга ракија   Странац је је носио оклоп скуп. На оклопу је непристојно ландарао знак. Тај знак опомиње да је оклоп лак, и не носи га вилењак, глуп. Ни клецав ђак државне школе, Ни фалсификовани Тупак, већ то носе шмекери и лоле, ш'о их Циганке воле. Странац није частио, и није питао "Шта пије кафана", јер су та времена прошла, И нису више сви Бафана, Бафана,  што у преводу значи "наши момци". И није то више тај шмек, требају да науче наши потомци. Трећа ракија Странац је рекао "Живели", и хвала му на томе. Мада, онај знак робни што му се клати, око врата па до дроба, ето нервира. Шта ће таква робна марка код господина који брљу преферира? Да, Живели! Он међутим шири као лабуд крила,

ВУКОВАРСКЕ "ЈЕСЕЊЕ КИШЕ"-  ИЛИ: КАКО ТО РАДЕ ХРВАТИ "Новембар у Вуковару" заузима посебно место у хрватској митоманији. Образац је препознатљив, овај пута га преносимо из пера Ива Комшића , озбиљне хрватске политичке фигуре из БиХ: "У нашој повијести новембар мјесец је био мјесец великих догађаја и значајних одлука. Тако је и са 18. новембром 1991. године. Тај дан пао је Вуковар. То није био пад који би се стављао под наводнике. Град је разорен као у вријеме провала барбарских племена. Нестао је један од бисера барокног градитељства. Побијени су становници. Побијени су они који су га бранили. Из болнице су извучени рањеници, који никоме нису представљали опасност, и побијени. Многи су претходно прошли кроз мучилиште и стратиште Овчаре и других топонима те трагедије. Многи су ”нестали” и до данас им се не зна траг. Вуковар је хрватска Сребреница. Не чуди јединствена солидарност са жртвом Вуковара. И не само у Хрватској, и не само хрва

ЖРНОВ НАШЕ САВЕСТИ Има у нашем начину заборављања нечег сладострасног, похотног, магијског. Истина, од времена кад Србију преплавише, Туђини нашег имена су чинили све да нам униште памћење, духовност, народну мудрост, знање... све што нас је чинило бољима. Све што има духовну снагу да човека уздигне, претварали су у ругло. Рушили су старе споменике чије значење смо осећали свим својим бићем и замењивали их безличним својом бетонским одвалинама који у себи и не могу носити ништа до пустоши. Споменик Петру и Александру Карађорђевићу у Скопљу, кога нема више Споменик НОБ у Мославини, где су се, кажу, борили партизани Истина је то: можете кесеџијама и крџалијама подићи занатски најбоље израђен споменик, он ће увек бити ружан. Исијаваће гадост. Зато што је гадно оно што преноси. Шта онда остаје кесеџијама и крџалијама него да унаказе на сваки начин обезвреде и компромитују оно што је боље, храбрије и узвишеније од њих, не би ли њихове бетонске грдосије из

ШУМАДИЈСКЕ "ПИЦЕ ЛАГАНИЦЕ" Да ли сте срели икада у друштву три жене да ћуте, сем ако не прислушкују шта неки други причају, па да то после да изанализирају? Ја нисам. Чешће сам наилазио да торочу у глас. Но, наиђох на сајт лепога назива "Глас Шумадије" . На жалост, одмах пада у очи: какав је то глас Шумадије на латиници? Још горе, чим уђете на сајт, дочека вас мило лице недефинисаног Недима Сејдиновића. За њим Динко Грухоњић. За овим Златко Јелисавац, босански кукавни дезертер који је пустио да му кућа у Босни изгори а он се уподобио у ортодоксног војвођанера. За сву тројицу одговорно тврдим да мрзе Шумадију толико да нема ничега што постоји да могу више да мрзе. Поред њих, ту је још гомила других моралних разваљотки попут партизанског дезертера пуковника Стојадиновића или типичног малограђанина Кулачина, кога можете познати и као ТВ-лика Чваркова, са Пејића салаша. "Глас Шумадије" или септичка јама, шта је? Шта паметно има да каже Шумадији