АКО СУ ОВИ СРБИ, ЈА НИСАМ
АКО СУ ОВИ СРБИ, ЈА НИСАМ Хуља има свуда, али ове наше камените хуље су најсмрдљивија раса. Не мора се много објашњавати. Данас је двадесетогодишњица агресије НАТО на Србију. Људи се шире на исток, ка Сибиру, па им треба простор. Србија се нашла на путу и то је то. Не чуди ни што тзв. "грађанисти" меде о тој агресији, како је то нешто јако добро за опоравак народа. Они, кад о тој теми пишу, увек подмећу страдања Шиптара, стварна или чешће измишљена, и српско наводно зло. Није било тровања уранијумом и вађења бубрега. Нема слика НАТО злочина, дакле нису чињени. Ако се Срби у неком страдалном контексту помињу, онда су редовно на менију подгрејане "топле људске приче" о малим људима који су трпели због политике Слободана Милошевића. Јутрос, у ТВ програму "јавног сервиса", водитељка рече да су многима у најдражој успомени из дана бомбардовања остале "журке у склоништима". Не рушења мостова него журкице. Шта ли јој се тако мило догодило